Šta posle trista godina znači živeti robinsonovski
i da li je dovoljno isključiti internet na kome ima ljudoždera
Na ulici, pošto je ugledao mladića s dugom bradom,
dečak je upitao svog oca da li je to Robinson Kruso. „Ne.
To je hipster!“, odgovorio je otac. Vickasti razgovor podsetio
nas je na junaka slavnog romana Danijela Defoa (1660–1731),
brodolomnika koji će dvadeset osam godina provesti na „pustom“ ostrvu.
„Bradu
sam jednom pustio da mi izraste oko četvrt jarde, ali kako sam imao dovoljno makaza
i brijača, potkratio sam je.“ Međutim,
pustio je dugačke brkove, koje je potkresivao, a kakve je video kod Turaka u Saleu
(Mavri ih nisu nosili). „O mojim
brkovima neću reći da su bili tako dugački da bih o njih mogao okačiti šešir, ali
behu i po dužini i po obliku grozni, naročito kad bi se pojavili u Engleskoj.“
Drugi put, u sred saobraćajnog
špica, nakon što je kroz prozor gradskog autobusa žena ugledala čoveka na pešačkom
ostrvu i naglas saopštila da joj liči na Krusoa – zapitali
smo se šta posle trista godina od objavljivanja Defoove knjige znači biti robinson. I kako to, ako je nekome po volji,
postati...
Da li je dovoljno isključiti
internet, zaboraviti na mreže, baciti mobilni telefon, pa uvideti da ste u sobi,
u gradu, tren pre toga, na izvestan način, bili sami, a da ste sada odsečeni i od veselog društva s neta?
Robinson Kruso prispeo
je „na tu obalu“
30. septembra 1659, od stuba napravio veliki krst i postavio ga na mesto gde je
prvi put izašao. Danas nije nužno da vas „strašna
bura na debelom moru“ (prevod Vladete Popovića)
izbaci daleko od obale. Isključiti vaj-faj značilo bi ne dobijati vesti, naročito
lažne; ponekad čak i ukinuti mogućnost da vidite familiju.
Divlji krajolik primorava
Defoovu lutalicu da preispita dotadašnji život. Priroda je puna opasnosti: „To
me je podsetilo da oskudevam u mnogi stvarima, i pored svega što sam nagomilao;
na primer, nedostajali su mi: mastilo, ašov, pijuk, lopata, igle, čiode i konac.“ Takođe,
priroda ima čari: „Što se tiče rublja,
brzo sam navikao da mi ne bude teško bez njega.“
No, ukoliko sada nije
potrebno premestiti se na drugo umesto da biste postali Robinson, gde se izmestila
stvarnost... Na mesto živopisno, u svakom slučaju.
Ne prođe mnogo pa novinari
donesu vest kako se na internetu pojavio ljudožder. Defoova proza sadrži scene o
kojima se vekovima esejizira. Najpre, dve
rasparane cipele stigle s nasukanog broda pred kojima preživeli stoji, razmišljajući
o utopljenim drugovima. Ili pasus sa 151. stranice (Nolit, 1989): „Jednog
dana oko podne, kad sam izašao da obiđem čamac, užasno se iznenadih kad spazih trag
ljudskog bosog stopala na obali, veoma jasan u pesku.“ Zastaje
kao gromom pogođen, kao da je spazio utvaru.
Pojava ljudoždera,
užasnutost na plaži prekrivenoj lobanjama, rukama, nogama i rupom u zemlji, „gde
su divlji nesrećnici verovatno sedali za gozbu da se najedu mesa svojih bližnjih“ – i na
tristotu godišnjicu otvara niz polemika. Čitaoci se pitaju nije li priča, zasnovana
na doživljajima Aleksandera Selkirka, brošura za potencijalne investitore. Komentator
Gardijana preporučuje da se manemo bajke o trgovcu robljem koji je spasao sebe,
ali ne i druge. Citiraju se reči pripisane Džojsu. Misli da je glavni junak prototip
britanskog kolonizatora. Pominje se njegova istrajnost, ali i nehotična okrutnost,
kalkulantska uzdržanost. Uspešan pokušaj da u divljini stvori svet kakav je ostavio
u prošlom životu.
Ajriš tajms skreće
pažnju na sedam stotina alternativnih verzija storije, uključujući one s ilustracijama.
Ne treba zaboraviti ni domaću, s crtežima Đorđa Lobačeva. Elektronski katalog Narodne
biblioteke broji pregršt izdanja. Prvo je iz 1883. i nosi naslov Robinson Kruse ili čudnovati događaji iz njegova
života: po prvom i pravom Defojevom Robinsonu nanovo preradio G. Menš: sa dve slike.
Brojne su filmske verzije,
ali nas privlače aktuelne televizijske emisije koje u srži kriju nešto robinsonovsko.
Književnica Friderike Gesvajner rekla je nedavno za naš magazin da današnji svet
teži da bude divlje živ u trenutku. Mnogi TV avanturisti odlaze na opasna mesta
i pokušavaju da prežive. Ponekad se kroz neraskrčeni predeo kreću golišavi (ni njima
izgleda ne pada teško). Epizode se različito završavaju. Jednog su komarci izujedali
za stražnjicu; ekipa ga je pokupila helikopterom.
Rubrike tipa život piše drame pomalo su zastarele. „Zamisli,
zamalo da me pojede ajkula.“ Juče
sam gledao na Jutjubu! Algoritmi zato predstavljaju pravo čudo. Posle potrage za
Robinsonom Krusoom na internetu, uz video igre, ponuđen je i erotski film sa željenim
motivima. Nismo se udubljivali, proveravali da li Petko, dvadesetšestogodišnjak
spasen iz ruku ljudoždera i pretvoren u slugu, uzima učešće.
Defoov klasik aktuelan
je najmanje zato što su problemi sa samoćom, „utučenošću“ (sada
dok ste i u društvu!) obeležja našeg vremena. Praveći spisak dobrih i rđavih strana
situacije u kojoj se našao, Kruso beleži (u rubrici zlo) da je odvojen od ostatka čovečanstva „kao
usamljenik, kao izgnanik“. Počinje da čita bibliju,
okreće se veri; „duh savlađuje utučenost“, bol
jer je prognan, odsečen, osuđen na život ćutanja.
„Ima
u osećanjima tajanstvenih opruga koje tako snažno pokreću dušu ka nekom predmetu
da je njegovo odsustvo neizdržljivo, bilo
da je taj predmet stvarno pred očima, bilo da ga samo mašta dočarava.“ Žudeći
za razgovorom, doživljava težak trenutak ugledavši na obali izbačeni leš dečaka
koji se utopio posle brodoloma u blizini.
Iz dana u dan, pravi
raspored rada. Organizovanost mu sigurno pomaže da spreči „grčeve
u živcima“, a temeljan uradi sam pristup čini da doživljaje čitamo poput uputstva za snalaženje
na pustom ostrvu, što jeste bila namera pripovedača.
Nikada čovek ne zna
šta može da ga snađe. Mnogobrojni sajtovi na internetu posvećeni su pitanju preživljavanja.
Registrovani članovi uredno razmenjuju komentare o najrazličitijim vrstama apokalipsi,
svakodnevnih neprijatnosti i prirodnih nepogoda, želeći da izaberu najbolje načine
za opstanak. Ceo projekat opisan je kao dnevnik pojedinaca spremnih za nesigurna
vremena. Ti pojedinci su, provereno, pravi stručnjaci za konzerve.
Uspeva da živi u „izobilju“. Jelovnik:
za doručak evenka suvog grožđa, za ručak parče kozjeg ili kornjačinog mesa pečenog
na žaru, i dva-tri kornjačina jajeta za večeru.
Dok se uporno bori
s prirodom (uvek počinje obeležavanjem polukruga) i gresima iz prošlosti, narator
neretko razmišlja o srednjem staležu, trećoj velikoj temi zbog koje bi danas valjalo
ponovo čitati ovu knjigu. Sve Robinsonove muke nastanu kad ne posluša oca, koga
na drugoj stranici zaprepaste sinovljeve ideje o pustolovinama. Smatra da u avanture
idu ljudi očajnog stanja ili slavoljubivi i bogati, u težnji
da se uzdignu preduzimljivošću i neobičnim poduhvatima. Krusoovi, zaključuje, pripadaju
srednjem staležu, „moglo bi se reći gonjem
sloju nižeg staleža, koji je, prema njegovom iskustvu, najbolji na svetu, najpodesniji za ljudsku sreću, jer nisi izložen
bedama i teškoćama, trudu i patnjama radničkog dela čovečanstva, niti sputan ohološću,
raskošju, slavoljubljem i zavišću gornjeg dela čovečanstva.“
Naposletku, ne treba
zaboraviti Krusoovog papagaja Pola. Pošto se odomaći na ostvru, glavni junak reši
da ga obiđe i opet jedva izvuče živu glavu. Teškom mukom uspe da se vrati u novoizgrađeni
dom, koji mu se, tokom kratkog lutanja, učini najprijatnijim mestom na svetu.
Usni savladan umorom,
ali ga probudi glas. „Robin, Robin, Robin
Kruso; jadni Robin Kruso! Gde si, Robin Kruso? Gde si? Gde si bio? Kako si ovamo
došao?“ Papagaj ponavlja reči
naučene od gospodara, izgovorene bezbroj puta u samoći.
Pričamo li nešto dok
smo na društvenim mrežama i šta bi naš papagaj otkrio?
Gde si, gde si bio,
kako si ovamo došao...
(NIN, 9. maj 2019.)