Fleš-fikšn (Vrlo kratke priče)
Novo pobijanje vremena

Kraća je od najkraćih priča na svetu. Manja od male kutije. Ne treba joj ni ceo minut kojim je Ištvan Erkenj „izmerio“ svoje Jednominutne novele. Fleš-fikšn prozna je forma koju karakteriše ekstremna sažetost. Drugi delovi definicije prilično su rastegljivi. Pojedini autori ne žele da prekorače granicu od tri stotine reči, dok drugi idu do hiljadarke. Završava se pre nego što dogori cigareta i može da stane na razglednicu. 

Prvi put se našla u naslovu antologije Fleš-fikšn: Sedamdeset i dve vrlo krtake priče 1992. godine. Kada se kopa dublje po istoriji, najčešće se dođe do Ernesta Hemingveja. Nije reč samo o doživljajima Nika Adamsa, već o anegdota po kojoj je pisac napisao priču od samo šest reči i dobio kafansku opkladu. Na prodaju: dečije cipelice, nisu nošene.

Pre nekoliko godina, američki mesečnik Vajerd štampao je ovu Hemingvejevu pričicu i pozvao pisce da naprave sličan potez. Slavni književnici, autori horora, naučne fantastike i scenaristi video-igara, našli su se na malom prostoru. 

David Albahari objavio je 1999. godine zbirku pod naslovom Neobične priče. „Sasvim kratke priče, koje nazivam sažete priče, pišem od samog početka spisateljske karijere”, kaže Albahari u razgovoru za Nin. “Već se moja druga knjiga (Obične priče) sastojala uglavnom od sažetih priča. Mnogi pisci su uticali na mene, ali u to vreme presudan je bio uticaj američkog pesnika V. S. Mervina i njegovih sažetih poetskih proza.” 

Samo na prvi pogled, mikroproza čini se kao privlačna i laka forma. Šta sve mora da sadrži u sebi vrlo kratka priča da bi uspela? 

“Sažeta priča mora da sadrži nešto što izneverava čitaočeva iščekivanja, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu”, kratko objašnjava David Albahari. 

„Dobra kratka priča treba biti takva da pomisliš kako je to što je u njoj ispričano moguće samo u formi kratke priče. Sve drugo je, zapravo, sporedno”, kaže za Nin Miljenko Jergović, koji na svom sajtu trenutno objavljuje seriju najkraće proze. 

Njegova definicija fleš-fikšna očigledno je u vezi sa Albaharijevim odgovorom na pitanje – da li nekada pomisli da bi motiv, koji obrađuje sažetim izrazom, mogao da nađe svoje mesto u dužoj prozi. “Sažeta priča ne moze da se širi. Da može, ne bi bila sažeta.”

Miljenko Jergović dodaje da neke od tih vrlo, vrlo kratkih priča zapravo predstavljaju romane koje neće stići da napiše ili barem podsetnike za takve buduće knjige.
Gardijan trenutno objavljuje seriju tviter-priča u kojoj se autori pridržavaju dužine od ukupno 144 slova (sa razmakom), a američka spisateljica Kertis Sitenfeld, poznata i po romanu u čijoj su glavnoj junakinji čitaoci prepoznali Loru Buš – pisala je tokom leta pričice od nekoliko redova za One-Page Magazin Njujork tajmsa.  

“Sažete priče su uvek bile zanimljive piscima i čitaocima. Oni sada otkrivaju nove mogućnosti u elektronskim medijima, ali vreme će pokazati da je to samo jedna faza u istoriji sažetog pripovedanja”, objašnjava David Albahari, govoreći o odnosu kratke priče i popularnih društvenih mreža. Miljenko Jergović dodaje da je lepo videti kratku priču na belini ekrana.

Književnik Mihajlo Pantić priredio je antologiju Mala kutija: Najkraće srpske priče XX veka. U predgovoru, Pantić otvara problem sažetog pripovedanja, koji se bez obzira na efektnost i tradicijom potvrđenju valjanost postupka sažimanja, “svođenja na bit, na suštinu” – smatra rubom, “verovatno stoga što je svet suviše slojevit, suviše obiman da bi mogao biti obuhvaćen sa malo reči”. Pantić smatra da se iznova treba podsećati da je svet u malom u književnosti apsolutno moguć, kao i da je stvaralačka logika pars pro toto dejstvena i emiprijski potvrđena. 

“Fragment ili mikrocelina čuvaju potencijal integralnosti. Upravo tako je u kratkoj priči, žanru koji je tipičan produkt modernih vremena, a moderna vremena favorizuju sažetost upravo zarad sveopšteg nedostatka vremena, sa težnjom novog pobijanja vremena, kako bi to rekao Borhes”, zaključuje Mihajlo Pantić.

Koji su pisci popularne proze sa razglednica uticali na naše sagovornike? Albahari, priređivač antologije Najkraće priče na svetu (1995), kaže da je mađarski pisac Ištvan Erkenj verovatno vrhovni mag sažete priče. Kada je reč o domaćim autorima, izdvaja Milenka Pajića koji se vešto poigravao ovom formom.

Pitanje o omiljenim piscima fleš-fikšna Miljenko Jergović ne smatra jednostavnim, jer žanrovi nisu jasno određeni. “Ali, recimo, ovako: Ištvan Erkenj Jednominutne novele. A među dražim vrlo kratkim pričama mi je jedna Davida Albaharija, koju znam napamet cijelu, iz knjige Fras u šupi. Priča se zove Koan od priče i glasi: Ako podignem ruku, reče on, kuda će moja ruka otići? O toj bih priči mogao esej napisati, u kojem bih obrazložio zašto je to – priča. Ili bih mogao napisati priču, koja bi obavijala i na kraju progutala Albaharijevu priču”, objašnjava Jergović.

U Uputstvima za upotrebu svojih Jednominutnih novela, mađarski književnik i apotekar Ištvan Erkenj (1912–1979) napisao je sledeće redove: “Uprkos tome što su kratke, priložene novele su punovažni tekstovi. Jedna od njihovih prednosti je u tome što čoveku štede vreme, jer ne iziskuju višemesečnu pažnju. Dok se jaje skuva ili dok se ne javi pozvani broj (ako je zauzet), pročitajmo jednu Jednominutnu novelu.” 

Vrlo kratke priče sažetije su Erkenjovih storija. Ukoliko su one trajale pet minuta (najlepše, rovito jaje), fleš-fikšn je na stolu pre minut-pirea.  

Mića Vujičić (Nin, 7. mart 2013.)

David Albahari

KLUPE

Svake noći ljubavni parovi odvuku klupe u žbunje i svakog jutra mi ih vraćamo na staze. Žalili smo se zbog tog nepotrebnog posla Upravi gradskih parkova, ali nikada nas nisu shvatili ozbiljno. A onda smo jednog jutra na klupi u žbunju našli mrtvu ženu. Suknja joj je bila zadignuta, čarape i donji veš pokidani i krv joj se slivala niz butine. Međutim, na sastanku Uprave nisu mogli da se odluče da li da odnesu klupe ili poseku žbunje. Tako mi i dalje svakog jutra vraćamo klupe na staze, s tim što sada po njih idu samo muškarci, dok žene stoje malo dalje i gvire kroz prste.
(Iz rukopisa)


Miljenko Jergović

JAHORINA

Živjeli smo u strahu od mećave.
Ako se iznenada spusti na skijašku stazu, ako snijeg zamete i više se ništa ne vidi, a ti na skijama, spuštaš se na padinu i Bog zna s koje ćeš strane Jahorine završiti. Zatrpan u smetovima, smrznut, mrtav.
O tome bi se pričalo svake zime.
Ili bi netko nestao u mećavi, ili bi ga izmislili.
Ali priča je uvijek ovako završavala: našli su ga mrtvog ama ni pedeset metara od hotela. Uvijek tako, skoro spašeni.
(Iz rukopisa)