Posle pronalaska zaboravljenog rukopisa Harper Li, autorke romana Ubiti pticu rugalicu, za koju se mislilo da je napisala samo jednu knjigu

Neotkriveni svetovi iz starih kartonskih kutija

Ostavljaju li pisci svoje rukopise da „odleže“ u fioci i plaše li se da bi ih neko jednog dana tamo mogao pronaći? Filip David, Dragan Velikić i Nikola Bertolino govore za Nin

Zamalo da Harper Li ostane najčuvenija spisateljica sa samo jednim objavljenim delom, klasikom Ubiti pticu rugalicu. Novinari su često pravili inventar! Uz priču s juga Amerike o devojčici Skaut, bratu Džeremiju i njihovom ocu Atikusu Finču, advokatu koji tridesetih godina dvadesetog veka brani crnca optuženog za silovanje, često se pominjao (nikad štampani) rukopis simptomatičnog naslova Dugo opraštanje.

Pored toga, pismo od pre desetak leta upućeno Opri Vinfri koju je upitala da li pamti kako je naučila da čita, sećajući se svoje majke s pričama klasika i oca sa novinama u ruci. Sedamdeset pet godina kasnije: doba laptopova, mobilnih telefona i „umova nalik praznim sobama“. Zaključuje kako bi trebalo da se knjiške stvari događaju na mekom papiru, ne na hladnom metalu. Nema više sela iz njenog detinjstva, kolekcionara knjiga, niti siromaha koji je zamenio komplet vrednih dečijih izdanja za sačmaricu i čuvao je, sve dok pušku nisu oteli ljuti roditelji. „Ostalo nas je troje, živimo stotinama milja daleko jedni od drugih. Čujemo se još uvek telefonom i pričamo na iste teme: Kako se ono zoveš? Pa onda: Šta čitaš? Ne setimo se uvek. Puno ljubavi, Harper.“

Na kraju pokušaja popisa stvari s radnog stola, nalazi se poruka dečaku-obožavaocu koji je zamolio za fotku. „Dragi Džeremi, nemam sliku, pa te molim da prihvatiš ovih nekoliko redova: Dok odrastaš, uvek govori istinu, ne povređuj druge i nemoj da misliš da si najvažniji na svetu. Siromašan ili bogat, samo tada ćeš moći da svakog pogledaš u oči i kažeš: Verovatno nisam bolji od tebe, ali smo sigurno ravnopravni.“

A onda je svetom protutnjala vest: rukopis neobjavljenog romana Harper Li (Monrovil, Alabama, 1926), koji je pre šezdeset godina ostavila po strani da bi na njegovom temelju napisala Ubiti pticu rugalicu, konačno će se naći pred čitaocima. Glavna junakinja knjige pod naslovom Idi, postavi stražara, sada odrasla Skaut, posle dve decenije, vraća se iz Njujorka u isti Mejkomb da bi posetila oca Atikusa Finča. Priča je sakupljala prašinu u izdavačkoj kući više od pola veka. Ostavljaju li domaći pisci rukopise da odleže i plaše li se da bi jednog dana neko mogao tamo da ih pronađe?

„Odlažem rukopis na izvesno vreme kako bih mogao objektivnije da ga procenim“, kaže za Nin Filip David. „I zaista, postoji čudan osećaj kako je, u međuvremenu, tekst na neki volšeban način sazreo, dobio neka nova značenja, otvorio se za dopune i ispravke.“

Dragan Velikić smatra da je san svakog autora da svoj rukopis pročita prvi put. „Naravno, to je nemoguće. Međutim, ono što može jeste da neko vreme ostavi rukopis po strani. Na taj način, kada mu se posle mesec ili dva vrati, ima barem iluziju da ga čita prvi put. I tako lakše uočava nedostatke.“

Književnik Nikola Bertolino, nekadašnji urednik Nolita i BIGZ-a, misli da „ležanje rukopisa u fioci“ može da bude korisno. „To važi uglavnom za pisce koji imaju racionalan i kritički pristup svom tekstu, dok za one impulsivne, kod kojih je prvo nadahnuće ujedno najsnažnije, pa se njime postiže najbolji rezultat, može biti i štetno, jer se naknadnim radom tekst može i kvariti.“

Harper Li je poslušala reči čoveka kome je kao početnica odnela prvi roman. On joj je dao savet da preradi neke scene, naročito flešbekove, što je učinila, napisavši zapravo novu knjigu, klasik Ubiti pticu rugalicu koji će joj 1961. doneti Pulicerovu nagradu, slavu i novac.

„Dosta držim do saveta urednika, ali i prijatelja (samo najbližih, u čije savete verujem)“, odgovara Filip David, razmišljajući o čudnoj sudbini dela Harper Li. „Kada je rukopis još uvek vruć, pisac može da previdi neke stvari, načini greške u detalju, ali i u kompoziciji. Primedbe tipa čega možda ima previše, čega premalo, mogu du budu veoma korisne. U načelu veoma rado i sa zahvalnošću primam takvu vrstu sugestija.“

Dragan Velikić kratko odgovara. „Kada sam bio mlad, davao sam urednicima rukopis na čitanje. Odavno to ne činim. Stotinu puta u toku rada pročitm napisano. Ja sam sebi najstroži sudija. Pre odlaska u štampu, lekturu uradi moja žena.“

Nikola Bertolino misli da je rad sa izvrsnim piscima blagoslov za urednike, jer s njima nema one muke kakve često ima s onima koji se tek dokazuju. „Mada i među izvrsnima ima izuzetaka, jer poneki od njih mogu imati opaku narav... Pamtim izvrsnu saradnju sa Danilom Kišom, na Grobnici za Borisa Davidoviča, i sa Borislavom Pekićem, na romanu Kako upokojiti vampira. Aleksandar Tišma, inače u ophođenju veoma prijatna osoba, ratovao je s lektorima čije intervencije skoro nikad nije prihvatao, a urednik je tu bio samo nemoćni arbitar.“

Ljubitelji romana Ubiti pticu rugalicu, njenih junaka koji na prstima šetaju po dvorištu, ili advokata Finča čija su prva dva klijenta bile poslednje dve osobe obešene u mejkombskom zatvoru (nisu poslušali savet) – sigurno će razmišljati o liku iz izdavačke kuće koji je posavetovao početnicu Harper Li. Posle izlaska nove knjige, biće u prilici da vagaju koliko je ispravna bila njegova procena. Do tada, Idi, postavi stražara ličiće na loptu za bejzbol koja je slučajno odletela u dvorište Bu Redlija i bila zauvek izgubljena jer su se Skaut i njen brat plašili tog čudaka. Svašta se pričalo o njemu. Džem je tvrdio da ga drže vezanog lancem za krevet, što je otac Atikus poricao. „Postoje drugi načini da ljude pretvoriš u duhove...“ Setiće se možda i hrasta na rubu imanja iz čijeg je debla virila folija s dve rigli žvakaće gume (ukus nane).

Stari, neobjavljeni rukopisi ponekad izrone na magičan način. Dragan Velikić napisao je pre više od dve decenije izuzetnu storiju o vojnom hotelu Central, ranije Vili Marija (jednoj u nizu kuća pod padinama pulskog Kaštela) i mladiću koji je septembra 1920. prišao Benitu Musoliniju, pa mu prilepio šamarčinu. Kada su ga pozvali iz časopisa Severni bunker i zamolili da napiše nešto na temu hotela, setio se starog rukopisa.

„Priča koju pominjete napisana je pre četvrt veka za antologiju pisaca sa jugoslovenskog prostora. Knjiga nikada nije izašla i tako je moja priča ostala zaturena u arhivi. Otkucana je na pisaćoj mašini! Pojavila se ponovo baš u trenutku nastanka druge antologije kojoj je u potpunosti odgovarala.“

Filip David dodaje da ima slabost prema starim tekstovima. Nije ih zauvek odbacio, neće biti objavljeni, ali mogu da posluže kao osnova za nešto novo. Razgovor o još uvek vrućim, tek napisanim pričama dovodi nas do knjiga koje dugo ne budu odštampane. „Događaju se, nažalost, ponekad i previdi, da neko od ozbiljnih čitalaca da pogrešnu procenu, ili bude pogrešno shvaćen, pa rukopis ostane dugo vremena neobjavljen. Nije to često, ali se događa. Takav je, recimo, slučaj sa odličnim romanom Milana Milišića Oficirova kći koji je objavljen posthumno jer je dugo stajao u fioci, posle nekih primedbi koje je stavio Danilo Kiš, iskren Milišićev prijatelj. Ko je tu pogrešio, Danilo ili Milišić, teško je reći...“

Februara 1978, godinu dana posle smrti Miloša Crnjanskog, Nikola Bertolino dobio je u Nolitu dve kartonske kutije s „rukopisom“ Knjige o Mikelanđelu. Kaže da se iznenadio kada ih je otvorio. Oko 600 listova pelira s gusto otkucanim tekstom, a pri vrhu svakog oznaka Hyp uz nekakav broj, iz čega se jasno videlo da je Crnjanski tekstove o Mikelanđelu pisao za svoje delo Kod Hiperborejaca.

„Bio je to moj najteži i najkomplikovaniji uredničko-priređivački posao“, kaže Nikola Bertolino za Nin. „Zapravo, to je bilo komponovanje knjige od fragmenata koje je Crnjanski predao redakciji Nolita, jer, kao što je i sam izjavio, zbog starosti nije više bio u stanju da uobliči knjigu, pa je to ostavljao za „nekog mlađeg čoveka“. Recenzent Borislav Mihajlović-Mihiz napisao je da je „to glomazna, haotična, zbrdozdolisana, prepuna ponavljanja i za čitaoca, sem kao dokumentarna građa, gotovo neupotrebljiva knjiga“. Ali u svakoj rečenici tih fragmenata videla se ruka majstora, što je meni omogućilo da posle skoro godinu dana rada sve te delove sastavim“, objašnjava naš sagovornik. Prema Mihizovoj oceni, „u jednu preglednu, logičnu i čvrstu celinu“.

Ne čini to, Harper Li – poručila je Džesa Krispin, čuvena blogerka na književne teme, već u naslovu komentara objavljenog u Njujork tajmsu. Otvorene su polemike. Postavljeno je čak i pitanje da li osamdeset osmogodišnja spisateljica, veoma narušenog zdravlja, uopšte odobrava sve ovo. Neko je objasnio kako je ona potpuno razumna i da je smešna ideja po kojoj neko njome manipuliše zbog love. Da možda ima problem sa zaboravljanjem stvari tipa „šta je bilo za doručak“, ništa ozbiljnije.  Za to vreme, nestrpljivi čitaoci možda ponovo čitaju Ubiti pticu rugalicu i podvlače rečence koje su im prošli put promakle. Na primer: „Ništa nije ubojitije od puste ulice koja čeka.“

Mića Vujičić (Nin, 23. april 2015.)