Televizija – kako to moderno zvuči! – pisalo je 31. avgusta 1958. na naslovnoj strani nedeljnika NIN. Broj 400. otvarala je fotografija TV prijemnika: imao je četiri noge, a na ekranu čičagliša crtež prenosa fudbalske utakmice. „Beogradska televizija je napravila uspešan debi. A dalje?“

Novinar Vladimir Kolar započeo je svoju reportažu pod naslovom „Prvi korak magične TV“ zaključkom da nam je ponekad bilo krivo što smo zemlja bez televizije. „Bez malog ekrana u toplom kutu dvosobnog stana. Ali doskora nismo imali ni stana. Mnogi ga nemaju ni danas. Uz motorizovanu savremenost hvata nas pomalo i televizijska. U zahtevima modernog prevazišli smo radio. Život grabi napred. Jedan od krupnih koraka je televizija. Malo i čudesno ogledalo zbivanja. Beograd ovih dana gleda prve ozbiljnije pokušaje probnog programa.“

Suviše je rano da se grdi ili hvali. Ipak, primećuje da oduševljenje štampe ne poznaje granice u atraktivnim zahvatima opisivanja studija na Sajmištu. „Radost postojanja, nemir osvajanja, entuzijazam jači od snobovske samodopadljivosti karakteriše atmosferu u TV studiju, gde sam proveo jedan radni dan, gledajući izvođenje probnog programa. Mladići rukuju kamerama, prave `rezove` i kontrolišu simultani rad kompleksne tehnike na monitorima, bez buke, sa dosta sigurnosti i znanja, odgovornosti  i ukusa.“ Nema vela tajanstvenosti u prostoriji „gde se malter još nije osušio“.

Stavljenja je tačka na polemike da li nam je uopšte bila potrebna ovakva stvar. I da li predsatvlja suvišan luksuz. „Pre nekoliko godina frižider nije bio mnogo bliži.“ Sada je pitanje kome i šta emitovati. „Sve dok televizor, čarobno lepa kutija sa velikim staklenim okom, bude samo uzdah pred izlogom radnje, sa etiketom visoke cene na glatkom temenu, ostaće na svom prvom koraku.“ Ukoliko za tri godine, razmišlja 1958, trideset hiljada aparata ne bude primalo program, bitka će biti izgubljena. Sa zadovoljstvom posmatra stotine ljudi okupljenih oko prijemnika. 

(NIN, 23. avgust 2018.)