U vreme studija, Ljuba Popović i Živojin Pavlović igrali su se kauboja. U Belini sutra, jednoj od najboljih domaćih nefikcijskih knjiga, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade opisuje kako je štos bio u tome da se onaj ko prvi izjutra dođe na Akademiju skriva po mračnim hodnicima, „kao kad se deca igraju žmurke, i vreba onog drugog ispruženim kažiprstom-revolverom“.
Esej o slikaru, čija retrospektivna izložba Ljuba Popović (1934-2016) traje u Galeriji SANU do 20. oktobra, pokazuje kako se odigrala „metamorfoza opsesije, i u kom se času epicentar umetnikove ustravljene egzistencije iz sfere smrti pomerio u sferu erotizma.“
Živi tekst, upotpunjen fotografijama, ispresecan je transkriptom Popovićevog izlaganja na Radiju Valjevo, u kome govori o „pikturalnom razvoju“.
Prvu fazu vezuje za Beograd: usamljena bića, jedna boja, slikanje na tavanu. Međuperiod, s „nekim napadima koji su dolazili iz nepoznatih uglova – neke roze boje“. Mala promena u Parizu 1964: „Shvatam da se ne može slikati stalno iz stomaka, da treba produbiti druge kanale, i svoje izvore svesti na manju česmu, da bi slike postale optički moguće.“ Hlađenje užarene palete... No, bez snage da se iznutra kontroliše „takozvana estetika“, između 1968. i 1974, odlazak u „otrovno zelenu“. Uplašen, vraća ravnotežu plavičaste i sive…
Pavlović citira deo starog intervjua iz NIN-a: „Kada sam bio klinac, u Valjevu sam gledao kako čuveni Bebile Milošević zaroni u bazen i nestane. Nema ga, dugo, a onda se tamo na kraju bazena pojavi ruka, zamlatara jedared i potone, a u nama zamre svakao misao. Mislimo: udavi se Bebile Milošević. A on se pojavi tamo odakle je krenuo. Onda zaronim ja i osećam da neću dugo izdržati, ali velim sebi, još, Ljubo, još slabotinjo, još đavo te odneo, i ronim sve dalje. Tako je i sa slikanjem. Zaronim u sliku, provedem pred platnom sate i sate, a onda, kad mi se čini da sam na izmaku snage, vičem sebi to isto, još, Ljubo, još, đavo te odneo, i slikam dalje. Onda primećujem da se slika otima, da postaje jača od mene, da me nadrasta, da dobija moć. Tada znam da sam na drugoj obali.“
(NIN, 12. septembar 2019.)