Nekrolog jednoj čaršiji – tako se zove knjiga putopisa Zuke Džumhura, koja će se ovih dana pojaviti u knjižarskim izlozima, pisao je NIN pre šezdeset godina, najavljujući delo sačinjeno od četrnaest slika sa puta (Počitelj u Hercegovini, Solun, Plovdiv, Carigrad, Damask, Bejrut, Kairo, Meka, Jerusalim, Džeda i „druge čaršije sveta“). Nepotpisani novinar je, naravno, napomenuo da je predgovor napisao niko drugi do Ivo Andrić!

Na stogodišnjicu rođenja pisca i slikara Zuke Džumhura (1920–1989), pronašli smo u arhivi našeg nedeljnika rubriku „Jedan trenutak sa...“, u kojoj mu je postavljeno nekoliko brzih pitanja, u skladu s ograničenjima tog kratkog stupca za razgovore sa umetnicima.

*

Kako je nastala vaša knjiga?

Zuko Džumhur: Moja knjiga je nastala jednostavno, kao i svi putopisi. Jer, čovek putujući, piše putopise... Počinje da zapaža, njegova zapažanja mu se učine vrednim pažnje i nađe se u prilici da intimnom doživljaju da formu javnog čina.

Na kojim meridijanima živi svet vaše knjige?

U crvotočnim, nakrivljenim kućercima kasaba i ćepenaka, ili u palatama istočnjačkim, u pesku pustinje, u maslinovim vrtovima jednog sveta koji je odavno izgubio svoju krštenicu. Došljak je tražio reč i zapisao: Nekrolog.

Čemu biste se najradije smejali, a to iz bilo kog razloga ne činite?

Možda bih se najradije smejao samom sebi, ali iz obzira prema svojoj ličnosti to ipak nerado činim.

Kako ste došli na ideju da zasmejavate ljude?

Ustvari, na tu ideju nisam došao ja, na nju su došli drugi. Ljudi su počeli da se smeju onome što meni nije izgledalo smešno!

Vaša prva karikatura?

I pored najbolje volje – ne mogu se setiti.

Da li se naš čovek danas kvalitativno dovoljno smeje?

Ja mislim da se naš čovek, naročito beogradski, ima čemu smejati. Ako mu profesionalni humoristi ne daju dovoljno smeha, on se lako snađe: sam ga izmisli i otkrije.

Kad biste se posle 100 godina ponovo javili na svetu čemu biste se iz današnjeg sveta najpre zasmejali?

Električnoj struji.

(NIN, 16. januar 2020)