Knjiga Elizabet Straut Zovem se Lusi Barton adaptirana je za pozorište i izvedena u Londonu, s Lorom Lini u glavnoj ulozi. Kritičar Gardijana istakao je da romani retko ispadnu dobre predstave, ali da pripovedanje u prvom licu naratorke ovog dela krši pravilo.

Zaplet je jednostavan: Lusi Barton biva prinuđena da provede devet nedelja u njujorškoj bolnici zbog komplikacija posle operacije slepog creva. Majka dolazi da provede nekoliko dana sa njom. Kroz priču, vraćaju se u detinjstvo, u ruralnu varošicu Amgaš u Ilinoisu.

Glasovi junaka Elizabet Straut skrivaju pritisak emocija, reči i zapažanja. „Imam majku koja govori sabijenim glasom da bi istakla osećanje hitnosti, ali i snebivljivosti“, objasnila  je Elizabet Straut ranije za NIN. „Majka Lusi Barton je stidljiva, nije videla ćerku dugi niz godina, ne oseća se u Njujorku kao svoj na svome. Sela je na prvi avion i došla. Osetila sam da urgentnost dolazi kroz sažetost u njenom glasu. Roman jeste kompresovan. Zbog svega onoga što ne može biti izgovoreno, zbog svega onoga što jeste rečeno.“

(NIN, 28. jun 2018.)