Prošlo je pedeset
godina od svetske premijere filma Stenlija Kjubrika i Artura Klarka 2001: Odiseja u svemiru. U Jugoslaviji je
ovo klasično delo prvi put prikazano 1971. na FEST-u. Uz osvrte na M. A. S. H. i ostvarenje Buč Kasidi i Sandens
Kid, Žika Bogdanović,
filmski kritičar nedeljnika NIN, osvrnuo se i na novu Odiseju, ispisujući broj ranije važan esej na istu temu.
„Konceptualno
i tehnički, ovaj film jedan je od najvizionarskijih umetničkih poduhvata u poslednjih
nekoliko godina“, piše Bogdanović u broju štampanom 7. februara 1971. „U misteriji
čiju se tajnu naš razum upinje da odgonetne, lako prelazimo preko sredstava kojima
je postignuto da ta misterija, svojom izvornom čulnošću, na nas neposredno deluje.
U mitologiji, kako znamo, neminovne čovekove evolucije do svesnog bića, i još mnogo
dalje, ništa nije češće prikazivano od ne tako retke, a razumljive, statičnosti
njegovog uma. Jer, najdogmatičnija od svih verovanja čovekovih jeste Vera – U –
Čoveka; u osnovi, u dinamiku ljudske inteligencije. Kjubrikov trik upravo se i sastoji
u tome da nešto što jeste poraz čoveka (savremenog duhovnog profila) prikaže kao
njegov trijumf; varka je u čulnom dejstvu filma, koje proističe iz kinestetičke
vrednosti pokreta. Lepota, i, naravno, smisao Odiseje jeste dakle u uzvišenosti kreatnja kao takvog – bilo da je u
pitanju bedrena kost hitnuta u vazduh, kosmička stanica u obliku točka („lepšeg
od grčkog hrama“), svemirski brod, loptasti modul u kojem se kosmonaut strmoglavljuje,
kroz zvezdane magline i snopove kolorne svetlosti koji vibriraju i eksplodiraju
u susret svojoj novoj sudbini nadbića. Ono što nas pridobija jeste čulna – i, razume
se, u drugoj instanci, psihološka – draž (nadražaj) kretanja; sasvim u skladu s
ontološkom prirodom filma, jer film se – kao umetnost slika u pokretu, i slika realnosti
koja se kreće – u dobroj meri u ovoj tački ovaploćuje.“
(NIN, 5. jul 2018.)