Čitati Prusta znači čitati sebe. Ništa što Prust kaže nije zapravo novo za nas. Njegove misli i zapažanja prolazili su nam kroz glavu nebrojeno puta; videli smo ono što je on video, i šta je on osetio, mi smo osetili. Obožavali smo sve one stvari koje on obožava na našoj planeti – lepe zalaske sunca, lepe slike, lepa lica. I sami smo često ustuknuli pred situacijama kojih se on plaši ili gadi; čak iako smo se, za razliku od njega, uvek pretvarali da ne marimo toliko. Svi, bez izuzetka, osetili smo onakve emocije kakve je on opisao do najsitnijeg detalja – osećanja koja niko od nas ne želi da prizna kao bliska pošto se plašimo da se ne osramotimo. Među stvarima o kojima Prust piše stvarno je malo toga novog pod suncem: čekamo da nas majka poljubi za laku noć, razdire nas najsramotnije osećanje ljubomore zbog nekoga u koga čak nismo ni sigurni da smo zaljubljeni: iščekujemo znak, pismo, telefonski poziv od nekoga ko gotovo nije svestan da postojimo; zaustavljamo sve jer nas je miris nečega podsetio na prošlost koja nikada nije mrtva i sahranjena. Čak se i mrtvi vraćaju, kada se najmanje nadamo, da nas podsete na svoju ljubav i našu krivicu.

Da ponovim: čitati Prusta znači čitati sebe. Problem je što mnogi od nas mogu da provedu čitav život sa terapeutom i da im još uvek bude jako teško, bezmalo nemoguće da pročitaju sebe. Ne možemo sebe svesti na puki čvor upleten od mnoštva neskladnih niti, ali jednako je teško pronaći alat da te niti razmrsimo kao i odrediti ko smo.

Upravo taj alat čini Prusta najvećim romanopiscem svih vremena. Da biste pronašli put kroz te zamršene niti, bez varanja, seckanja, ili pronalaženja jednostavnih prečica, treba vam precizan i oštar instrument. U Prustovom slučaju, oruđe je njegov stil. Stil treba da raščlani vijuge koje nas čine onim što jesmo i da prenese ono što zaista osećamo – ne ono što tvrdimo da osećamo ili želimo da verujemo da osećamo. Prustov stil je uvek trezven, otrežnjujući i sveobuhvatan. Rečenice su mu dugačke jer se mora pobrinuti da usput ništa ne propusti; ali da bi proveo čitaoca tako teškim putem, ne izneveravajući ono za čim traga, pušta svaku rečenicu da ispriča svoju priču. Uistinu , svaka rečenica jeste priča, (1) sa žurnim i često tužnim početkom, (2) sa spiskom pojedinosti i sitnica koje nas podsećaju na to da je analitičar često tek sitničavi advokat koji ređa klauzulu za klauzulom, i naposletku (3) s vrhuncem koji nas podseti na to da svaki uvid u čovekovu psihu ovaj vrhunski zanatlija mora da započne u lirskom tonu i završi nečim komičnim, jezgrovitim i pikantnim, nalik smešnim stihovima (limeriku) sa iznenađujućim završetkom. Znam samo još jednog pisca sposobnog za takvu širinu i humanost: Šekspira.

Andre Asiman (Aleksandrija, 1951) američki je književnik, esejista i profesor književnosti. Doktorirao je komparativnu književnost na Harvardu, predavao je na Prinstonu i Bardu, dok danas predaje književnu teoriju i Prusta na Njujorškom univerzitetu. Izdavačka kuća Štrik objavila je njegova dela Zovi me svojim imenom i Nađi me. Po romanu Zovi me svojim imenom snimljen je istoimeni film. Njegova nova knjiga eseja nosi naslov Homo Irrealis.