Njujork tajms je objavio listu knjiga koje pripadaju vrhuncu ne sasvim definisanog žanra, uz mnogo polemika, srećom bez „žrtava“ kakve pomenuti zapleti podrazumevaju. Na takvim spiskovima obično nalazimo najmanje onih imena koja najviše očekujemo 

Liste su za igru i preporuku, smatrali smo, dajući rubrici u Radaru, posvećenoj sličnim pitanjima, naziv „Sve po spisku“, zasuti oštrim komentarima i brojnim nedoumicama. Nije Umberto Eko uzalud uzimao nabrajanja vrlo ozbiljno. Od Homerovog spiska brodova do papirića sastavljenog pre nabavke u supermarketu. Držao je da se u toj radnji skriva naša želja da ne umremo, da budemo beskonačni.

Njujork tajms je zato uradio hrabru stvar, „luđu“ od izbora najboljih knjiga štampanih u 21. veku. Ubeđeni da su određena fikcijska dela zaobiđena jer se svrstavaju u unapred pripremljene fioke, pozvali su 291 pisca, knjižara, bibliotekara, bukstagramera… da pošalju svojih deset triler favorita. Patologe nisu konsultovali? Izgleda da su ih zanemarili, premda njihova uloga nije mala, pogotovo kada sa apetitom tamane sendviče u mrtvačnici. Glasala je doktorka; valjda neurolog i psiholog – psihologija je primarna nauka u celoj stvari.

Odmah su krenule polemike. Radi doprinosa projektu, dodajemo da je tamo najmanje onih autora koje biste najviše očekivali.

No, nije lako ni sa književnim vrstama, kamoli sa žanrom.

Školski rečnik književnih termina veli da je triler (eng. thriller, ono što uzbuđuje), roman strave, sa uzbudljivom fabulom, blizak kriminalističkom. Trebalo bi da se zaustavimo, ali poigraćemo se vatrom: „Triler nema većih literarnih pretenzija i njegov krajnji cilj je da zaokupi pažnju čitaoca, da u njemu izazove što više uzbuđenja.“

A majstor Džon Le Kare, uvršten sa Brižnim baštovanom (kod nas izdavač: Evro-Giunti; prevod: Zvezdana Šelmić)…

Kada je Sara Lajal, trenutno kolumnistkinja Njujork tajmsa zadužena za trilere, pravila Le Kareov portret, primetila je izvesnu promenu u poetici nakon pada Berlinskog zida. „Bilo je to kao da mu je neko sklonio skelu.“ Rekla nam je tada da je svet postao komplikovanije mesto, špijuniranje mnogo složenije i manje crno-belo“ nego u hladnoratovsko doba. „Neprijatelji su sada mračniji – teroristi, sajberkriminalci, industrijski saboteri. I špijuniranje, i fikcija oko špijuniranja manje su očigledni, u dubljoj su tmini.“

Otuda se katkad čini da je i na ovom terenu 21. vek počeo 11. septembra 2001, napadom na kule bliznakinje.

Kopka nas i postupak mimezisa. Narator je pre izuma interneta opisivao svet oko sebe. Danas se dogodi da je pred njim i onaj na telefonu, na kompjuteru – dodata je paralelna veb realnost u kojoj živi i komunicira. Plus, nove tehnologije s tendencijom da brzo zastare. Fusnote će objašnjavati princip rada kompakt-diska…

Napokon, na prvom mestu, posle sprovedenog glasanja, našla se Iščezla Džilijen Flin (Laguna; Vesna Stojković). „Ko si ti? Šta smo to jedno drugom uradili? Pitanja su koja Nik Dan sebi postavlja u jutro pete godišnjice braka, kada njegova žena Ejmi iznenada nestane.“

Pohvale na koricama naročit su „žanr“ kada je reč o trilerima. „Knjiga za koju ćete preklinjati prijatelje da je pročitaju samo da biste mogli s njima da raspravljate o njoj.“ Ili Ti Kerolajn Kepnes (Laguna; Eli Gilić): „Čitaćete raširenih očiju, načuljenih ušiju.“

Fino je da vas pohvali Stiven King. Odabran je njegov Dalas ’63 (Vulkan; Vladan Stojanović). Preporučuje Liz Mur, autorku Boga šume (Laguna; Branislava Radević-Stojiljković), s pozicije sedam: „Roman koji je u početku teško ispustiti iz ruku. A posle 200. stranice je to već nemoguće.“ Nismo sigurni koliko je srećan da ga drndaju u poređenjima: „Ti je na visini ’klasika’ Stivena Kinga iz perioda kada je bio na vrhuncu stvaralačke karijere.“

„Ova knjiga udara kao čekić“, poručuje Džilijan Flin o Svim bojama tame Krisa Vitakera (Laguna; Marko Mladenović). Strašljivci i hipohondri docnije ne moraju da čitaju horore.

Brojne su ekranizacije proza, recimo, Mistična reka Denisa Lihejna (Narodna knjiga; Dragan Golubović), pa dizajneri uzimaju filmski plakat ili kadar za naslovnu stranu. Zagonetka je šta o takvom rešenju misle i stvaraoci i čitaoci. Svi oni drugačije vide junake, najveći umetnici do tančina. U prodaji – glava glumca postaje bitna.

Uostalom, lista Njujork tajmsa ilustruje savremeno izdavaštvo.

Nije izostavljeno ni Lihejnovo Zatvoreno ostrvo (Narodna knjiga; Mihaela Dimitrijevski) – niz imena ponavlja se više puta. Tana Frenč čak četiri, najpre: U šumi (Laguna; Nela Ivanović). Džilijen Flin – dvaput.

Skoro sve naslove odavno imamo u prevodu, najčešće u izdanjima kuća Laguna i Vulkan. Jednako je sjajno što su nekada dostupni i u zvučnoj verziji.

Izabrana su tri romana Š. A. Kozbija – među najpopularnijim izgleda da  na srpskom jeziku nema jedino njega. Za proveru koristimo divni elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije; pretrage su triler sam po sebi.

Mnogi su preskočeni! Nesbe? Kornvel? Grišam? Izbegavate advokate? Šta bi tek kazali dublji poznavaoci materije… Da Vinčijev kod Dena Brauna (Solaris, Nina Ivanović) nisu zaboravili…

Površan pregled opisanih radnji pokazuje da se većina zapleta vezuje za nestanak ili ubistvo. Najčešće dece, tinejdžera, u stvari tinejdžerki, supruge ili supruga. Da su likovi pre smešteni u unutrašnjost, na drum, kraj auto-puta. U centar priče stavlja se ili porodica ili siroče. Česti su vremenski skokovi: oživljavaju „duhovi prošlosti“ a junaci se vraćaju da razreše misteriju. Istovremeno putovanje u prošlost i šetnja kroz svakodnevicu daju priliku da se pozabavimo društvenim miljeom.

Ruralni predeli Australije u Suši Džejn Harper (Vulkan; Aida Bajazet): „Napolju je još uvek visio opran veš, presušen kao barut i ukrućen od vrelog sunca. Na kamenoj stazi do kuće ležao je odbačen dečji trotinet. Na celoj farmi, u prečniku od kilometra, kucalo je samo jedno ljudsko srce.“

Ipak, inventarišemo i Uspavaj me Lejle Slimani (Booka; Vladimir D. Janković). Zametak storije o dadilji pronašla je u crnoj hronici, novinarskoj formi nastaloj silaskom u zapostavljene društvene grupe, ali pamtimo da nam je rekla kako veliki deo nadahnuća nalazi u mitovima i bajkama, „tim suštinski važnim pripovestima o ljudskoj prirodi uopšte. Pozivaju nas da razmislimo o stvarima koje nas plaše, o našim drevnim, najdubljim strahovima.“

A otkud Kormak Makarti?

Pokušali smo da naposletku pokažemo koliko je pipava morala biti čitava igra. Kao da čistite oružje…

„Ovo nije zemlja za starce (Kontrast, Vuk Šećerović) nije zalutala na listu najboljih pedeset trilera. Jeste donekle“, kaže nam Igor Cvijanović, prevodilac i pisac. „Struktura, dinamika događanja i veo crnog misterioznog mraka koji isijava iz blaziranog pogleda glavnog ubice u pripovesti čine dovoljno da roman ugledamo na ovakvom spisku. Ali kako priča odmiče, a s njome i Makartijeve refleksije o posledicama pohlepe i nasilja, tako se i udaljava od trilera, odnosno neo-vesterna, i idejno spaja s Makartijevom jugozapadnom fazom u opusu, započetom u Krvavom meridijanu, a završenoj upravo ovde, gde kulminira autorova ruminacija o inherentnosti i nasumičnosti zla. Šigurov novčić tako postaje ne samo puki žanrovski trik, nego ovaploćenje suštinske potke dela koja nadilazi zadati okvir koji je Makarti namenio pripovesti.“

Dodaje da je zanimljivo videti pisca te stvaralačke težine na listi, bez namere da se „težina“ umanjuje ili oduzima ostalim autorima.

Skreće nam pažnju da tu ima sjajnih dela koja takođe nadilaze granice žanra. Navodi Moramo da razgovaramo o Kevinu Lajonel Šrajver (Laguna; Dijana Radinović), ali napominje da Makartijevo ime bode oči. „I pored gotovo savršene konstrukcije napetog trilera, Ovo nije zemlja za starce odvlači nas u dubinu meditacija o prirodi zla i slobodne volje, odnosno prolaznosti i starenja, u dubinu čiji ukus ostaje još dugo na čitalačkom nepcu, duže od samog zapleta. Spojivši triler sa filozofskim promišljanjima, Makarti je stvorio dvojako delo koje funkcioniše i kao vrhunski žanrovski roman i kao ozbiljno prozno štivo. Ako pak morate da odlučite kojoj više pripada, verovatno je najbolje da bacite novčić...“

Počeli smo „igrom“, tako i završavamo.

Pismo ili glava?

(Radar, 17. septembar 2026)