Razgovor filmskog kritičara NIN-a Miroljuba Stojanovića sa američkim književnikom Dejvidom Vanom na Sajmu knjiga
Potičem iz familije sa pet samoubistava i jednim ubistvom.
Život na prelepoj Aljasci naprosto obiluje materijalom. Trenutno izučavam svog pretka
Čiroki-Indijanca koji se zvao isto kao ja
U okviru tribinskog programa ovogodišnjeg Sajma knjiga, Miroljub Stojanović,
filmski kritičar NIN-a, razgovarao je sa Dejvidom Vanom, piscem rođenim 1966. na
ostrvu Adak, na Aljasci, danas profesorom na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj, autorom
dvanaest naslova, prevedenih na više od dvadeset jezika.
Vanov roman Legenda o samoubistvu,
za koji je dobio jedanaest značajnih međunarodnih nagrada, objavila je izdavačka
kuća Laguna, u prevodu Tijane Tropin.
Autobiografska proza, sačinjena od pet povezanih priča i novele, govori o
mladiću suočenim sa bolom i krivicom posle očevog samoubistva.
Darovitog književnika što opisuje „vodnjikavi svet noći aljaske kišne šume“,
brodove, doživljaje sa ribarenja, dečaka
sa navikom da se ušunja u komšijsku i u svoju kuću, da sakuplja puške pa očevom
sačmaricom izbuši vrata i prozore porodičnog doma, da prilikom susreta s ocem leži
u vreći za spavanje na podu hotelske sobe, udno njegovog kreveta – Miroljub Stojanović
pitao je o udelu autobiografskog, književnim uticajima, uspehu, procesu pisanja,
porodici, značaju ruralnog u američkoj prozi.
O porodici
Imam veliku „sreću“ da potičem iz porodice sa pet samoubistava
i jednim ubistvom, na prelepoj Aljasci. Život prosto obiluje materijalom. Prepoznajem
tragove grčke tragedije: likovi nisu neprijatelji, vole se, ali se međusobno i uništavaju.
Naravno, ne pišem isključivo o svojoj porodici. Imam knjigu o Medeji, bavim se tematikom
od pre više hiljada godina. U romanu Akvarijum
govorim o devojčici i njenoj majci u Sijetlu. Priča nema veze sa mojom familijom.
Međutim, s obzirom na sve te događaje u okviru porodice, osećam da sam primoran
da se osvrnem na ta zbivanja. Recimo, na ubistvo i samoubistvo u porodici moje maćehe.
Ne govorim doslovce o onome što se dogodilo. Puno stvari ne mogu da se setim, dosta
toga jeste izmišljeno, ali se svakako oslanjam na te priče.
O uspehu
Uspeh Legende o samoubistvu
bio je neočekivan. Čekao sam dvanaest godina da neko prihvati da je objavi. Nijedan
agent nije želeo čak ni da je pošalje izdavačima, pa sam se na kraju prijavio na
književno takmičenje i pobedio. Bili su obavezni da objave pobednički rukopis. Imao
sam sreće. U Njujork tajmsu izašla je
pozitivna kritika, potom je knjiga prevedena na francuski jezik, a onda je nastavila
dalje svojim putem.
O uticajima
Svaka od celina Legende
o samoubistvu pisana je pod uticajem šest romana Kormaka Makartija. Ukoliko
govorimo o drugim imenima, recimo, u priči Kečikan,
bio sam pod uticajem Markesa i magijskog realizma. Rečenice su dugačke, sve je nalik
snoviđenju. Poslednja storija daleko je od realizma, uprkos tome što je upravo ona
najbliža istini o mome ocu. U pet priča i noveli stilovi su različiti, ali se uvek
provlači postupak posmatranja odraslog sveta iz perspektive deteta. Nema saglasnosti
kakav je zaista bio moj otac, jer smo svi u porodici imali sopstvenu priču, opterećeni
i krivicom i patnjom. Da još dodam: najčešće sam pod uticajem književnica. Merilin
Robinson, poezija Elizabet Bišop...
O autobiografskom
Autori, koji pišu slično meni, na svesnom i nesvesnom nivou
bave se pričama iz svoje prošlosti, vrte ih po glavi i vremenom preoblikuju u fikciju.
Isto je i dok pripovedate o mestima na kojima ste nekada bili. Opisujete ih i iz
njih prosto nešto iznikne. Doveo bih u pitanje termin autofikcija. Karl Uve Knausgor nije smislio ništa novo. U Evropi se
pomalo kaska sa poimanjem ovog žanra, ali nema ničeg novog. Memoar se prekrsti u roman. Tako je već sto godina.
O unutrašnjosti
Čitava naša izdavačka industrija je u Njujorku. Ljudi imaju
pogrešan utisak da su američki romani prevashodno urbanog karaktera. Mnogo je veća
tradicija literature koja se bavi ruralnim, regionalnim pitanjima, južno, zapadno,
severno od Njujorka. Literatura sa pejzažem u glavnoj ulozi! Nikako ne želim da
umanjim značaj urbane fikcije, žive i prisutne, ali smatram da je regionalna tradicija
prisutnija.
O pejzažu
Kada počinjem da pišem, nemam nikakav unapred smišljen
plan. Fokusiram se na pejzaž. Zatim na nekoga ko taj pejzaž gleda, prima ga, o njemu
razmišlja. Odatle kreće priča... Nisam izmislio ovakav postupak. Postoji tradicija
mnogo pre mene. Reč je o svojevrsnom Roršahovom testu. Pritisnete dva mastiljava
lista papira i dobijete nasumičnu sliku. Ljudska priroda ne voli nasumičnost. Sve
bi da stavi u nekakav kontekst, jer mi po prirodi tražimo smisao. Nabokov ima priču
o dečaku sa mentalnim oboljenjem: umišlja da oblaci koji mu plove nad glavom pričaju
o njemu. Na sličan način, likovi u knjigama, čitaoci, i pisci, učestvuju u donekle
paranoičnoj stvarnosti. Svemu što se događa u prirodi daju poseban smisao i vezuju
ga za sebe.
O precima
Nisam junake smeštao u širi istorijski kontekst. Bavim
se porodicom i mestom u kome se nešto dešava. No, trenutno radim na rukopisu i pokušavam
da istražim živote svojih predaka. Neki od njih bili su pre dvesta godina Čiroki-Indijanci.
Jedan se zvao Dejvid Van, isto kao ja. Posao nije lak. Na tom polju, evropski pisci
uspešniji su od američkih. Stavljaju priče u povesni kontekst, razmatraju šire posledice.
Američki prozaisti su pomalo kratkovidi na tom polju.
O perspektivi
Ukoliko pišem o mladim ljudima, koristim „retrospektivnog“
naratora. Odrasla osoba koja se vraća u vreme kada je bila dete. Tako u naraciji
nisam ograničen dečijim rečnikom, načinom zaključivanja, već sve kombinujem sa nekim
ko ima veće iskustvo. Zanima me perspektiva deteta između jedanaest i trinaest godina.
Vraćam se na to iskustvo, u vreme kada nastupa pubertet, buđenje seksualnosti; na
kraj nedužne faze našeg života, gde preuzimamo novi način mišljenja i skoro da zaboravljamo,
ili nam je bar jako teško da se setimo, kako je bilo pre ove vododelnice. Priča
mojih roditelja završila se razvodom što tada nisam mogao da shvatim.
O pravilima
Moji likovi su strani
za odrasli svet. Govori se o pravilima vezanim za religiju, za pravo; pravilima
u okviru porodice. Fikcija krši pravila i tabue. Mladi narator poima pravila na
osoben način. Koliko je uopšte ležeran način sastavljanja pravila? Evo primera iz
romana o Medeji. Nakon što neko umre, odseče mu se glava, dva puta se baci u vazduh
i doda onome koji stoji pored vas. Vidite, kažu vam da je reč o pravilu i vi ćete
činiti isto. Sva su pravila praktično takva i neretko se sačinjavaju bez vidljivog
razloga. Objasne nam da su neophodna i da moramo da ih sledimo. Važna tema! Na studijama
sam izučavao verske nauke i u svim knjigama bavim se verom, serviranim pravilima,
bez prava da ih preispitamo, premda njima povređujemo jedni druge.
O pisanju
Proces pisanja je čudan. Krenem a nemam pojma gde ću. Oslanjam
se na budističku meditaciju, na improvizaciju u glumi. Izađete na pozornicu, ne
znate šta ćete da kažete. Najpre odvojim četrdeset pet minuta da pročitam dvadeset,
trideset prethodno napisanih stranica. Taj čin je svojevrsna meditacija; ponekad
odlutam u mislima, prolazeći kroz urađeno. Pomislim da nikada neću napisati ništa
novo. Onda se vratim, završim pasus, i jednostavno ispalim šta imam. Sat vremena
pisanja proleti kao pet minuta. Idem linijom od prve do poslednje stranice. Obično
šest meseci. A kada dođe vreme da se knjiga objavi, imam najmanje moguće uredničke
zahvate. Retko dodajem i menjam. Kao san! Nisam zamišljao tako ovaj posao. Legendu sam pisao deset godina, ali ono najvažnije
u njoj završeno je jako brzo. Prvu priču počeo sam u tri ujutro i završio je za nekoliko sati. Pola novele, smeštene
u centru knjige, pisao sam sedamnaest dana, na jedrenju od Kalifornije do Havaja.
U procesu tražim iznenađenje, nesvesni
obrt koji nisam unapred smislio. Pisati je lako... Potreban vam je lik sa problemom,
neko koga on voli ali sa kim se sukobljava, i povređuje ga, plus mesto za koje ste
vezani. Uvek kažem studentima da je najveći neprijatelj pisca - ideja. Počnem da zevam čim mi neko kaže da
ima ideju za roman.
O surovosti
Likovi su van kontrole, ne žele da počine zlo, ali se desi.
Kod surovosti pak postoji svesni momenat. Ljudi vole da svemu pripišu motiv, pa
i samoubistvu. Kriminalni ili herojski čin... Ne! Radi se o ishodu života koji se
raspada u trenu: čovek ne vidi ni prst ispred sebe. Ono što je surovo i meni strašno
jeste kada se odrasli ne brinu o deci. I kada dete preuzima brigu o odraslima. Čudno
je što čitaoci pojedine likove doživljavaju kao lude... Uopšte ih nisam tako zamislio.
Zabrinem se zbog tih komentara.
O tragediji
U životu se dogodi tragedija. Uvek je strašna i besmislena.
Otac se ubio i sve je za sobom ostavilo samo patnju... Ipak, u knjigama dajemo smisao
tragediji. Govoreći o emocijama, kao pisci, borimo se sa najgorim stranama naše
ličnosti. Nudimo svoju verziju pakla.
O oproštaju
U Legendi više
govorim o osveti nego o oproštaju. Dugo sam, dugo, nosio na plećima teret očevog
samoubistva, a sad u knjizi ocu stavljam teret na ramena. Na kraju, ovo je roman
o ljubavi! O činjenici da je ocu trebalo da bude dovoljno to što smo ga moja sestra
i ja toliko voleli. Trebalo bi da bude dovoljan razlog za život... Tih trideset pet godina tokom kojih sam se borio
sa njegovim samoubistvom, najstrašnija je bila činjenica da nije bilo dovoljno.
O prevodiocima
Ne govorimo dovoljno o prevodiocima. Dok čitaju, čitaoci
čuju i glas onoga ko je prevodio. Znam iz ličnog iskustva, jer sam se bavio tim
poslom. Puno je izbora koje možete da napravite prevodeći knjigu. Imam prevoditeljku,
prevela je osam mojih proza na francuski jezik. Treba obratiti veću pažnju na njih.
O Paviću
Na pola sam Hazarskog
rečnika Milorada Pavića. Zanimljiva mi je knjiga, prepliću se mit i bajka, likovi
su krajnje nerealni. Njihovi postupci nemaju koren u realnosti, a istovremeno čine
da razmislite o onome što se događa u vašoj stvarnosti.
Foto: A. Dimitrijević
Priredio: Mića Vujičić (NIN, 31. oktobar 2019.)