Aktuelna dobitnica nagrade Hana Arent govori o svom memoaru „Slobodna“, u kome opisuje kako su političke i društvene promene sa početka devedesetih uticale na njenu familiju, Albaniju, svet i današnjicu 

Treba književnog dara da bi se opisao miris ulja za sunčanje. Lea Ipi, u knjizi Slobodna, objavljenoj u izdavačkoj kući Geopoetika, u prevodu Ivana Jankovića, sa podnaslovom „Odrastanje na kraju istorije“ – piše da je taj miris sa plaže „mešavina cveća i putera“.

Profesorka političke teorije na Londonskoj školi ekonomije, rođena u Draču, jednako evokativno dočarava detinjstvo, školovanje u Albaniji i donosi životopise članova porodice, pokazujući kako politički i društveni potresi utiču na naše živote. Najpre oni u njenoj rodnoj Albaniji – četvrto poglavlje nosi naziv „Čika Enver nas je zauvek napustio“ – dok svetska tumbanja stižu kao šum s nekog radija ili prvog kupljenog televizora. Pad Berlinskog zida, pokušaj atentata na Jovana Pavla Drugog, rat u Jugoslaviji, Solidarnost, uz neizbežnu Dinastiju, emitovanu na našoj televiziji, gledanu manje zbog zapleta, više zbog razgledanja enterijera.

Ključne su 1989, 1990, 1991, 1992 – nije preskočena ni pobeda Tota Kutunja na takmičenju za pesmu Evrovizije u Zagrebu, sa pesmom Insieme.

Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, uistinu započete krajem poslednje godine devete decenije tog stoleća – i domovinu knjževnice zapljuskuju talasi promena. Uvodi se višepartijski sistem (komšija, budući poslanik, traži na zajam sive čarape, ima isključivo bele); dolazi do sudara komunizma i socijalizma sa kapitalizmom, koji su eto mogli da namirišu s mora, i čije su obrise makar naslućivali zbog prisustva turista u gradu. Svejedno što je učiteljica savetovala da se drže podalje od tih buržoaskih tipova, naročito ukoliko žvaću žvaku. Trancizicija, šta drugo.

Lea Ipi, koja je letos bila na festivalu Krokodil, uspeva da uhvati sve te promene, tumbanja različitih klasa, ne zaboravljajući sopstvene „junake“, čije karaktere otkriva postepeno, onako kako sama ide korak po korak ka značenju pojmova sloboda i demokratija.

Njihove biografije pritom jesu fantastične: pradeda je bio premijer, otac – intelektualac, majka – prvakinja na državnom šahovskom prvenstvu. Deda je prevodio Voltera, baba i baba-tetka odrasle u Solunu. U kući se govorio i francuski…

Poseduje neophodnu žicu pisca: osećaj za bizarno. Nije joj strana autoironija, nikog ne diže u nebesa, malo šta prećutkuje. Tako saznajemo da su majka i njen rođak Hisen pravili automobile, brodove i avione od stare hartije, pa ih slali na zamišljena putovanja. „Hisen je imao neku duševnu bolest“, čitamo, „i često je imao moždane udare, a posle svakog šloga je zapadao u dubok san, skoro kao koma. Kad se probudi, govorio je samo nemački, pa onda mešavinu nemačkog i albanskog, a kad se dovoljno oporavi da ustane iz kreveta, on i moja mama su crtali mape našeg grada.“

Kasnije ćemo videti da su sve te igračke od papira, ali i fabrike, zemlja, stanovi sa detinjih crteža doista postojali i pripadali precima pre no što se rodila, „pre socijalizma, pre eksproprijacije“.

Antologijska je priča o teretnjacima od papira, pogonima i stambenim zgradama na crtežima. Ujka Hisen je lik zbog koga čitalac zastane i zapita se da li je stvaran; mesta na kojima gotovo dodirujete fikciju. Važno je pitanje društvenih klasa. Šta je sa njima? Da li ih i dalje definiše statusni simbol – ko ima limenku koka-kola, kao u vašem detinjstvu?

U knjizi je prazna limenka koka-kole, izložena poput trofeja, govorila sve o čitavom sistemu statusa zasnovanom na oskudici i nedostupnosti potrošačkih dobara sa Zapada. Danas postoje drugi pokazatelji: boja pasoša, nalepnica vize u pasošu, škole koje pohađate, kakvi su vam godišnji odmori, ali logika asimetričnog pristupa mogućnostima i resursima, kao i različit odnos prema moći, i dalje su prisutni. Naravno, staro marksističko tumačenje, koje klase svodi na načine proizvodnje, možda bi trebalo doraditi i učiniti složenijim, uzimajući u obzir različit pristup sistemu političkog predstavljanja, ali taj je koncept i dalje relevantan.

Niz puta ispisujete reč biografija. Smatrate li da biografija najpre utiče na nečija politička uverenja? Ukoliko „komunisti“ nekome oduzmu deo imovine, velike su šanse da će docnije biti konzervativac. Ili grešimo? Uzmimo za primer baku iz Slobodne, epizodu sa odećom oduzetom od buržoaskih porodica i odnesenom u Nacionalni filmski centar.

Ne mislim da biografija određuje nečija uverenja, ali ona svakako oblikuje ono što jesmo. Moja sopstvena porodica je kontraprimer: ljudi s najgorom „biografijom“ u očima režima, kojima su zbog tih uverenja bila uskraćena građanska prava, nikada nisu prestali da veruju u univerzalnu vrednost slobode i važnost izgradnje institucija koje odražavaju našu moralnu odgovornost. Uskraćivanje građanskih prava i lišavanje materijalnih dobara svakako menjaju način na koji vidite svet i povezuju vas sa određenim iskustvima koja ljudi socijalizovani u drugačijem sistemu možda nemaju, ali politička pouka koju iz toga izvlačite sasvim je drugo pitanje, na koje utiču poznavanje istorije, razumevanje složenosti politike i određena filozofska uverenja koja ne proizlaze samo iz našeg vaspitanja već i iz obrazovanja koje smo stekli.

Ne preskačete „kraj istorije“. Pripadamo istoj generaciji, posmatrali smo šareni svet „na Zapadu“ iz jednopartijskog sistema, kao kroz špijunku na vratima. U dosta zemalja više se ne zna gde je levica, gde desnica, ali se i dalje prepoznaje krajnja desnica. Nešto se dogodilo sa ideologijama?

Ono što mi sada pada u oči jeste da je staru špijunku zamenila potpuna vidljivost, a ipak nam se čini da smo manje, a ne više, sposobni da sebe lociramo na mapi levice i desnice. Mnoge kategorije jesu zaista postale zamagljene, ali to je i zato što je kapital u potpunosti kooptirao stari partijski sistem, a demokratija više nema reprezentativnu ulogu kakvu je imala dok se tržište još moglo kontrolisati zahvaljujući napretku socijaldemokratije. Krajnja desnica možda je i dalje najlakše prepoznatljiva zato što nudi identitet i pripadnost kao lake odgovore, umesto ozbiljne dijagnoze sukoba u svetu; upravo zato dobro prolazi u trenutku kada se čini da za sve ostalo nema imena.

U porodici su se vodile tihe, ali duboke rasprave o kapitalizmu. Ako bi uskoro došao njegov kraj, gde bismo mogli da završimo?

Kapitalizam je najbolje razumeti ne kao jednu stvar, već kao strukturu dominacije – na radnom mestu, u međunarodnim političkim hijerarhijama, u tome ko ima pravo da određuje prioritete u kulturi i intelektualnom životu i tako dalje. U meri u kojoj kapitalizam ima lice, to je lice tehnokratije, lice govora o „ekonomiji“, „stabilnosti“ ili „izvodljivosti“ kao da na ta pitanja postoji samo jedan tačan odgovor, a ne čitav skup mogućih izbora. Kuda bi njegov kraj mogao da nas odvede u potpunosti zavisi od toga šta ćemo učiniti sa znanjem koje o njemu imamo i koliko ćemo uspešno oblikovati budućnost na osnovu tog znanja.

Gde pronaći slobodu? Esej Đerđa Konrada o antipolitici, premda neuhvatljiv, ne prestaje da nas kopka. Pominjete Voltera! Moguće je biti u sopstvenoj bašti, tamo pronaći slobodu? Ili političari takve usamljenike koriste u navodnoj borbi protiv „elite“?

Obrađivati sopstvenu baštu, u Volterovom smislu, nikada nije značilo povući se od prosuđivanja, već samo od taštine i velikih iluzija; to je spojivo s javnim glasom, nikako ne i sa besramnim ličnim interesom. Opasnost danas nije u samoj bašti, već ili u principu autoriteta koji od nas traži da baštovanstvo prepustimo stručnim baštovanima, ili u cinizmu i defetizmu koji govore da se ništa ne može učiniti povodom tog gubitka kontrole.

----------------------------------------------
U deset vrhunskih svetskih mislilaca

Lea Ipi je rođena 1979. u Draču, u Albaniji. Univerzitetska je profesorka, predaje političku teoriju na Londonskoj školi ekonomije. Studirala je filozofiju i književnost na rimskom univerzitetu Sapijenca, a doktorirala na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci. Bila je gostujući profesor i istraživač na Oksfordskom, Frankfurtskom, Berlinskom i Australijskom nacionalnom univerzitetu, kao i na Italijanskom institutu za evropske studije. Polje njenog naučnog interesovanja obuhvata normativnu političku teoriju, političku misao prosvetiteljstva (Kant). Bavi se marksizmom, kritičkom teorijom, nacionalizmom, intelektualnom istorijom Balkana, posebno Albanije. Delo Slobodna nagrađeno je 2022. priznanjem Ondače, Kraljevskog književnog društva, te Slajtli Fokst, za najbolje prvo biografsko delo. Bila je u najužem izboru za nagrade Kosta, Bejli Giford i Gordon Birn. Knjigom godine proglasili su je Njujorker, Vašington post, Fajnenšel tajms, Tajmsov književni dodatak, Forin afers, Sandej tajms… Britanski časopis Prospekt uvrstio je Leu Ipi među deset vrhunskih svetskih mislilaca. Radovi su joj objavljeni na tridesetak jezika.

(Radar, 24. septembar 2026)