Danska autorka pisala je četrdeset godina
roman u sedam tomova, čija se glavna junakinja zaglavi u jednom danu. Za naš
magazin govori o svom delu, radu na prozi o tom famoznom 18. novembru i
obazrivoj igri s fantastikom
Solvaj
Bale je rođena u Baurupu. Studirala je književnost i filozofiju na kopenhaškom univerzitetu,
a živela u Francuskoj, Australiji, Kanadi i Americi. Pisala je romane, kratke
priče bliske lirici i eseje, postavši poznata u svojoj zemlji. A onda je za
prva tri dela septologije pod naslovom O
izračunavanju zapremine, kod nas objavljene u izdavačkoj kući Presing, u
prevodu Predraga Crnkovića, dobila nagradu Nordijskog saveta i krenula da
osvaja čitaoce širom planete.
Bila
je u najužem izboru za priznanje Međunarodni Buker. Činilo se da je srećna što
ga nije i dobila – izveštavao je Njujork
tajms s njenog ostrva: „Pozovu vas na žurku a vi ne morate da ostanete do
kraja i perete sudove.“
Sedmoknjižje,
čiji je poslednji deo završavala dok smo pravili razgovor, fragmentarni je
dnevnik žene zarobljene u jednom danu. U 18. novembru… Tara Selter, sa suprugom
Tomasom Selterom, stanuje u kući od kamena u gradiću na severu Francuske.
Trguju antikvarnim izdanjima, s namerom da posao prošire na naučne postere i
plakate. Posvećeni su tim biserima iz prošlosti: popisu ptičijih glasova,
istoriji pijaće vode, atlasu paukova, zbirci referenci iz životinjske
anatomije, udžbeniku o nebeskim telima…
Sve
teče po naizgled utvrđenoj rutini dok ne ode u Bordo, na aukciju.
„Proces
je bio veoma dug, ideju sam dobila 1987, ali sam prilično rano tokom rada znala
da će glavni lik biti antikvar, mada nisam sigurna zašto“, kaže nam Solvaj Bale
pošto smo je upitali da li je bila inspirisana popularnom preprodajom predmeta
na televiziji i internetu. Na prvim stranicama stoji zaključak o sve traženijim
„relikvijama prošlosti“ i kolekcionarima…
„Kasnije
sam se pitala kako bi to funkcionisalo u okruženju u kome niko nije
zainteresovan za stare knjige – pokušala sam da zamislim svet u kom su te
stvari ponovo ušle u modu (stare knjige i novčići) i pustila sam Taru i
prijatelja Filipa Morela da razgovaraju o tome kao da je istina. Za mene je to
bilo pisanje nasuprot stvarnosti, a ne deskriptivno pisanje.“
Ipak
– dodaće – deluje da je danas istinitije nego kada se otvorila priča.
Filip
Morel je prijatelj, vlasnik prodavnice antičkih novčića. U njegovoj radnji se
opekla – jedina neobičnost te večeri. Ali sutradan će uvideti da uporno ostaje
zarobljena u okviru ista dvadeset četiri sata. Tomas drži da je u Bordou,
iznenadi se ako je ugleda.
Komentarišemo
da je vrlo pažljiva s uplivima fantastike. Naratorka čudesne događaje najčešće
zatvara u zaključak da se „vreme raspalo“. Ne prihvata ih ni kao fikciju,
glasno odbija da imaju veze sa inače „malčice preživahnom maštom“, sa snom ili
halucinacijom.
„Znala
sam da postoje određeni elementi nalik fantastici, međutim, na početku, nisam
zaista imala svest o žanrovima u odnosu na rukopis.“
Objašnjava
da je čitala Borhesa, Kafku i druge pisce „nestvarnih svetova“, ali da se za
nju tu radilo jedino o načinima kreiranja fikcije.
„Pošto
sam čula za koncept ‘spekulativne fikcije’, dopalo mi se, jer nije reč
isključivo o mašti, već ona sadrži i racionalni element. Za mene je ideja
fantastike puštanje mašti na volju, ali u mojoj knjizi, mislila sam, prisutan
je jedan element koji je iskoračio iz ‘realnog’: dan koji je stao.“
Sva
ostala odstupanja od stvarnosti – ističe – proistekla su odatle.
Doista,
malo bi ko potegao ovako odvažan „fantastičan“ potez da bi protagonistkinju
onako snažno vezao za svakidašnjicu, primoravši je da sve iznova proživljava i
razume.
„Naravno,
usput sam shvatila da su te sitne izmene imale veliki uticaj na svet glavnog
lika. Opet, osećala sam da je ta ‘mala’ promena u osnovnim ljudskim uslovima
zahtevala da veoma pažljivo posmatram stvarnost – nisam sigurna zašto. Možda
sam naslutila opasnost da će spekulativni element preuzeti primat. Verovatno
sam osećala da moram držati junakinju čvrsto na zemlji.“
Stopiranje
kalendara potpuno je razbilo živote Selterovih. Sklapajući profil Baleove u Njujork tajmsu, novinar Denis Džou je
fino sažeo opus. Tara proba da gotovo naučnim metodama istraži šta se zbilo,
ali zapisi koje pravi u dnevniku „prate koliko njena nova stvarnost nije
usklađena sa starom: budući da je sad razdvojena od najmilijih vremenskim
jazom, mora sve iznova da promisli – od načina stupanja u odnos sa okruženjem
do srži prirode ljubavi i porodičnog života.“
Nismo
se usudili da joj saopštimo: kakvu ste genijalnu storiju o braku napisali!
Ostavili smo tumačenje za sebe. Među supružnicima je nastala tiha i jezovita pometnja.
Njihova
ljubav, „uvek mikroskopska“, „bez ambisa i odstojanja“, narušila je harmoniju
„zvučnih talasa“, za kakve je držala da nastaju iz nečega u ćelijama,
molekulima, izvan ljudskog uticaja.
Od
tog trena, saznaćemo na 76. strani prve knjige, živeli su u dva vremena i
razlike se nisu mogle sakriti: „Postojale su teritorije koje su se sudarale,
bilo je graničnih konflikata i nekontrolisanih transakcija iz jedne zone u
drugu. Bili smo ljubavnici u krajolicima prepunih konflikata. Tomas se ič nije sećao
naših zajedničkih dana, nismo mogli ponovo da stvorimo maglovite dane, poplave
i jutra u izmaglici, nismo mogli zajednički put da pronađemo, uopšte nismo bili
nešto duplo, maglovito ili barem paralelno. Nisam mogla da nađem jasnoću ili
obrazac, nisam mogla da nađem izlaz.“
Tridesetak
stranica posle: „Ali kako žive zajedno u istoj kući, ti parovi koji su
prepolovljeni, kako da žive isti život iz godine u godinu? U istim sobama. U
istoj svakodnevici? Kako oni to rade?“
„Balansirali smo u razgovoru.“
„Mogu
da sledim Tomasove tragove kroz kuću.“
Vremenski
kvar, pucanje – obratite pažnju, u prozi su časovnici digitalni –
proživljavanje jednog istog, dao je prostor Solvaj Bale da pokaže majstorstvo u
deskripcijama.
Mokar
zid kuće.
Krckanje
stepeništa.
Odlazak
u kupovinu, u supermarket; donošenje i raspakivanje namirnica.
Uistinu
otvara apetit!
Pisac
dostiže vrhunce u slikama hrane kada čitaocu pravi zazubice čak i „običnim“
piškotama, iako u stanu ima drugih slatkiša.
Plus:
nenadmašno prenosi zvukove. Oni jesu biser sage O izračunavanju zapremine. Olovka na papiru i stolica što škripi po
podu čim se gurne unazad. Ključ u vratima, zvuci Tomasovog života na hronološki
odvojenom spratu, gde se 18. novembar odvija jednom, ne dva, tri ili tri
stotine puta.
„Daleki
dečji glasovi iz neke škole, nekoliko ulica dalje.“
„Mislim
da jednostavno slušam svet“, odgovara Bale na naš komentar. „Isprobala sam puno
načina da započnem roman, ali stvari kao su došle na mesto tek kad sam smestila
Taru u gostinsku sobu, da sluša svoga muža. Onda sam morala da zamislim te
zvuke kako bih stvorila njen svet. U jednom trenutku tokom pisanja radila sam
sa idejom ‘dubinske oštrine’ iz likovnih umetnosti. Velika dubina kada se
najsitniji detalji pažljivo posmatraju, manja kada je u pitanju ‘samo’
naracija.“
Nastavci
imaju po dvestotinak strana, ispisani su u stilu dnevnika. Poglavlja otvara
broj: koji put Tara proživljava 18. 11. Jezik je jednostavan, precizan.
Duhovita je!
#276:
„U Kleronu ima praznih kuća. Neke od njih su na izdavanje, druge su na prodaju,
neke od njih samo tako zvrje prazne, zato što stanari nisu kod kuće osamnaestog
novembra.“
U
mnogobrojnim kritikama i člancima, potezanje pitanja forme izvlači reč fragment. Čitajući biografiju, saznali
smo da je u Danskoj stekla kultni status kratkim pričama. Zato smo se zalepili
za ovu vrstu, prepisujući iz beleške o životu književnice, ne bez poređenja sa Zapreminom, da u „zbirci kratke proze
(ili prozaidama) Po zakonu, sa
podnaslovom ’Četiri pripovesti o čovečanstvu’, repetitivnim stilom stvara
nezagađeni pejzaž uznemirujuće osvetljen pogledom lirskog subjekta, nesigurnog
u ono što vidi a bogami i ishodom onoga što čini“.
„Dok
sam radila na vrlo kratkim i na izvestan način fragmentarnim pričama (ja ih
nazivam pričama – mogu govoriti o veoma jednostavnim događajima, poput grane
koja se kreće duž reke), osećala sam da moram da ispitam ono što ponekad
nazivam kosturom narativa. Ogoljavanje narativa do same srži, da tako kažem,
pomoglo mi je da razumem nešto o narativnom toku, i pre svega da uvidim druge
načine organizovanja i komponovanja različitih elemenata storije. Sigurna sam
da ne bih mogla da napišem O
izračunavanju zapremine bez tih
malih proznih knjiga.“
Doznali
smo da se ideja odavno javila, ali nismo oklevali da pomenemo uticaj pandemije
izazvane virusom korona. Zar dani tada nisu bili isti? Nisu li prolazili nalik
onom danu za koji neprekidno držiš da je u stvari neki drugi...
Podvukli
smo opise nenametljive panike, „egzistencijalnog alarma“, momenta „u kom
otkrijete neuračunljivost sveta, znanje o tome da sve može namah da se promeni,
da ono što ne može da se desi i apsolutno ne očekujete ipak jeste mogućnost“.
Da
stane sat – videli smo – ali i da se „ukine Zemljina teža, skrše Zemljina
logika i prirodni zakoni“.
Tara
veli da naša očekivanja o konstantnosti počivaju na nesigurnom temelju. Nema
garancija…
„Osamdesetih,
kada sam dobila ideju za knjigu, govorili smo o riziku od nuklearnog rata,
kasnije se pričalo o ptičjem gripu i drugim nevoljama, imali smo i finansijsku
krizu na pomolu”, nabraja naša sagovornica. „Toliko se događaja pojavilo u
međuvremenu. Prvi tom na danskom objavljen je prvih dana februara 2020, upravo
u doba pandemije. Bilo je malo prekasno da bi pandemija uticala, iako su ljudi
smatrali da je život Tare i Tomasa u prvoj knjizi pomalo nalik boravku u
izolaciji usled kovida. Počinjući, svakako nisam znala da će biti potrebno
skoro četrdeset godina da je završim, niti da će imati sedam tomova, mislila
sam da će to biti ‘knjiga’, tom, najviše dva. Nakon što sam je pisala u tako
dugom periodu, osećam da su je obojili mnogi planetarni događaji.“
(Radar, 5. novembar 2026)