Poljska književnica otkriva NIN-u zašto je nagrađeni roman pisala u fragmentima i kako bi trebalo da izgleda novi realizam u stvarnosti kompjuterskih ikonica

Roman Beguni Olge Tokarčuk objavljen je u Poljskoj 2007; u Srbiji tri leta kasnije, a na engleskom jeziku prošle godine – otuda već poznata knjiga u konkurenciji za Međunarodnog Bukera. Delo, upravo nagrađeno prestižnim priznanjem koje poljska književnica deli sa svojim prevodiocem Dženifer Kroft, sačinjeno je od niza kratkih poglavlja, najčešće naratorkinih zapažanja s putovanja, i nešto dužih celina s likovima iz različitih vremenskih perioda, povezanih istom strašću: traganjem za kabinetima retkosti, kolekcijama sačuvanih ljudskih organa.

Paralelno se luta svetom i po unutrašnjosti čovekovog tela. „Život sam proveo u putovanju“, saopštava junak, „putovao sam u sopstveno telo, u sopstveni odsečeni ekstremitet. Sastavio sam najpreciznije mape. Razložio sam predmet ispitivanja prema najboljoj metodologiji na primarne elemente, koristio sam za to sopstvene oči, ali sam se, isto tako, oslanjao i na bistrije oko mikroskopa. Čini mi se da nisam izostavio nijedan od najmanjih delova. Danas mogu sebi da postavim to pitanje: šta sam tražio?“

Kako je spisateljica došla do ovakve forme? Na prvi pogled, rekli bismo da je reč o kratkim pričama... „Prosto sam se trudila da budem čestita prema onome što opisujem – prema iskustvima putovanja, a ona su uvek fragmentarna, skokovita“, kaže Olga Tokarčuk za NIN. „Mada sam i u prethodnim knjigama razmišljala o tome kako treba da izgleda novi realizam koji odgovara vremenu u kom živimo. Činilo mi se da naša iskustva stvarnosti više nisu linearna, da to više podseća na prebacivanje TV kanala, ili na otvaranje windows ikonica – moramo da izlazimo na kraj s ogromnom količinom raznih informacija, moramo da tolerišemo različite naracije koje teku jedna kraj druge, moramo da surfujemo po haosu, verujući da, negde tamo, odozdo, postoji nekakav poredak.“

I naslov je neobičan. Paideia, izdavač knjige, u prevodu Milice Markić (koja je prevela i omogućila našem magazinu ovaj razgovor), na koricama nudi objašnjenje iz enicklopedijskog rečnika. Beguni ili stranici (putnici), ogranak su sekte bespopovaca... Beguni smataraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista; duhovna i građanska vlast njegovo su ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže, ne bi li prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti, vidljive znake antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza.

Glavna junakinja luta, misli da joj je nedostajao gen što čini da pustiš korenje čim se duže zaustaviš. Nosi je svaki vetar, energiju izvlači iz pokreta, „iz truskanja autobusa, iz brujanja aviona, iz njihanja trajekata i vozova“. Sama ne pravi nikakve kolekcije, kupuje izdanja u mekim povezima da bi ih lakše ostavljala na peronima. Bila je konobarica, sobarica, dadilja, garderoberka u pozorištu „i tako izdržala dugu zimu među plišanim kulisama, teškim kostimima, satenskim pelerinama i perikama“. Radila je kao pedagog, konsultant u terapiji odvikavanja, u biblioteci.

Poglavlje „Glava u svetu“ počinje beleškom da je studirala psihologiju u velikom, sumornom komunističkom gradu i da se se njen odsek nalazio u zgradi u kojoj je za vreme rata bilo sedište SS odreda. „Taj deo grada podignut je na ruševinama geta, to se lako uočavalo kad pažljivo gledaš – čitava četvrt bila je za oko metar uzdignutija od ostatka grada. Metar ruševina.“

Hladan vetar u takvim blokovima štipa obraze. „Zgradu Instituta sanjam i danas – njene široke hodnike, kao u kamenu isklesane, izlizane od nečijih nogu, utabane ivice stepenica, poručja rukama uglačana, tragovi otisnuti u prostoru. Možda su nas zbog toga pohodili duhovi.“

Primećujemo da je kritičari odjednom porede sa Zebaldom i Kunderom. „Iznenađuju me te paralele“, odgovara Olga Tokarčuk. „Pa ipak, čini mi se da anglosaksonske kritičare svako odstupanje od klasičnog romana, ili pak digresivni stil, asocira na Srednju Evropu. Zato se verovatno pominju imena tih pisaca.“

Na putovanjima, likovi Beuguna imaju fine navike. U hotelskoj sobi, umotani u jorgan, pod svetlošću televizora, prebacuju programe, u igri sustizanja noći: biraju samo one kanale koji se emituju odande gde caruje noć.

Fragment „Irkutsk – Moskva“ u celini glasi: „Avion Irkutsk – Moskva. Poleće iz Irkutska u osam ujutru i sleće u Moskvu u isto vreme, u osam ujutru istog dana. Upravo to je trenutak kad izlazi sunce, letiš, dakle, čitavu zoru. Traješ u jednom časku, u velikom, spokojnom, prostranom kao Sibir sada. To treba da bude vreme za ispovest čitavog života. Vreme unutar aviona teče, ali ne curi napolje.“

Kratko esejizira o aerodromima (Stokholm, „jedini aerodrom s drvenim podom, prekrasni parket od tamne hrastovine“), ili o putnoj kozmetici, putničkoj psihologiji, psihologiji ostrva, hodočašćima. Zapisuje snove vezane za kretanje. Da li su se za ovih deset godina, od izlaska Beguna do Bukera, promenila putovanja?

„Naravno! U mom romanu nema izbeglica, ni emigranata, svet je mnogo mirniji, još uvek siguran u sebe i svoje rezone“, nabraja naša sagovornica. „Demokratija kao da nije u opasnosti, Mađarska je neslavan izuzetak, nema rata u Siriji, a predsednik najjače države na svetu nije bizarni Tramp. Putuje se lakomo i rado, ali ne masovno, pa na Španskim stepenicama u Rimu još uvek možeš da sedneš i da popiješ kafu. Na azijskim plažama još uvek (mada sve ređe) možeš da ležiš na pesku, ne na brdu plastike.“

Svi smo inficirani medijima, ali glavna junakinja je rešena da imenuje sindrom. Sasvim pojednostavljeno, urbana tegoba podrazumeva da pacijent dugo sedi pred televizorom i traži isključivo kanale s najstrašnijim vestima (epidemije, ratovi, katastrofe). „Moja grupa simptoma zasniva se na tome što me privlači sve što je oštećeno, nesavršeno, kljasto, napuklo. Interesuju me kojekakvi oblici, greške stvoriteljskog dela, slepi sokaci.“

U pauzama lutanja uvode se priče o prvim proučavaocima oblika bez simetrije. Naratorka nije previše oduševljen posetilac muzeja umetnosti, ali je zanimaju kabineti retkosti. Daždevnjak s dva repa u ovalnoj tegli, lobanja ovce (čista anomalija) i drugi „feleri postanja“; zbirke naučnika-čudaka donete s dalekih putovanja. Vitrine s butnim kostima, anatomski preparati, ali i proučavanje moštiju, voštanih figura, mumija, okamenjenih skeleta. Kako se pripremala za ove delove Beguna?

„S velikim zadovoljstvom, koje se graniči sa opsesijom, čitala sam, obilazila razna mesta, išla na konsultacije“, objašnjava Olga Tokarčuk. „Tada sam jedno vreme boravila u Holandiji, imala sam pristup anatomskim pozorištima, muzejima, i uopšte, susretala sam se sa fascinacijom Holanđana ljudskim telom i njegovom prezervacijom. Mnogo toga iz arsenala mog novog znanja nije ušlo u knjigu, ali sam postala svesna postojanja čitave te discipline ljudske nauke i umetnosti – velike čežnje da, u neku ruku, učinimo telo besmrtnim. Od egipatskih mumija, pa sve do Van Hagena.“

Dok završavamo razgovor o mapama unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, u Domu kulture Studentski grad promovišu se Knjige Jakovljeve, njena nova knjiga. Monumentalno delo, najavljuju, od gotovo osam stotina stranica, nagrađeno 2015. najvećim priznanjem poljskih pisaca. Radnja romana smeštena je u važan period poljske istorije, pred početak podela njenih teritorija između velikih sila. Prostor i vreme, poznati uglavnom iz dela Sjenkeviča, prikazani su iz druge perspektive i otkrivaju naličje povesti, obeležene saživotom različitih kultura, mnogojezičnu sredinu bližu Istanbulu nego Parizu...

No, sada svi govore o Bukeru, o Begunima. Gužva je, Olga Tokarčuk uključuje se u promociju putem skajpa. Šta piscu znače priznanja? „Jasno vidim kako Međunarodna Bukerova nagrada tržišno deluje, kako povećava interesovanje... Ne samo čitalaca, nego i izdavača. Nagrade su nešto u vidu mlaznice za vazduh u akvarijumu – unose malo mehurova u stajaću vodu. U suprotnom bismo se ugušili.“

(NIN, 31. maj 2018.)

Olga Tokarčuk (1962, Sulehov, Poljska), književnica, esejistkinja, scenaristkinja i pesnikinja, jedno od vodećih imena poljske književnosti. Psihološkinja po obrazovanju, posle studija na Varšavskom univerzitetu radila je kao psihoterapeutkinja. Objavila je romane U potrazi za Knjigom, Erna Elcner, Pamtivek i druga doba, Dnevna kuća, noćna kuća, Ana In u grobnicama sveta, Beguni, Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, Knjige Jakovljeve, kao i knjige pripovedaka Ormar, Svirka na mnogo bubnjeva. Autorka je zbirke poezije Gradovi u ogledalima i eseja Lutka i biser i Čas medveda. Živi u Krajanovu, malom mestu u Sudetima.