Glavnu junakinju romana Zovem se Lusi Barton povremeno
rastuži rečenica koju je Tenesi Vilijams napisao za Blanš Diboa:
„Oduvek sam zavisila od dobrote neznanaca.“ Ali, posle izvesnog vremena,
zazvuči joj tričavo, „kao nešto sa nalepnice za branik na kolima“. Tada
ponovo postane tužna. Zašto divne i istinite reči mogu da se koriste
tako često i poprime površno značenje nalepnice za branik?
Iz pasusa u pasus, Elizabet Straut, dobitnica Pulicerove nagrade za delo Oliv Kiteridž,
ispisuje čitav niz malih sudbina, oko sasvim jednostavnog zapleta. Pre
mnogo leta, Lusi Barton biva prinuđena da provede devet nedelja u
njujorškoj bolnici zbog komplikacija posle operacije slepog creva.
Majka, koju nije videla godinama, dolazi da provede nekoliko dana sa
njom. I to bi, na prvi pogled, bilo to: kroz priču, vraćaju se u
detinjstvo, u unutrašnjost, u ruralnu varošicu Amgaš (Ilinois), „gde je
bilo i drugih oronulih kuća bez sveže farbe, kapaka ili bašti, bez
lepote na kojoj bi oko moglo da počine“.
Dok pripoveda o ljudima iz prošlosti, na početku romana Zovem se Lusi Barton,
jedne od najboljih (prevedenih) knjiga objavljenih tokom 2016., u glasu
majke prepoznajemo pritisak emocija, reči i zapažanja. Tridesetak
stranica dalje, male i žurne bujice reči otkrivaju sabijena osećanja.
Razgovor je sasvim miran (u ritmu: „Zašto je Dotin muž pobegao? Upoznao
je neku ženu u tamošnjoj bolnici kad su mu vadili žučnu kesu“), ali
likovi u sebi kriju tempirane bombe. Kako se dolazi do takvog izraza?
„Imam
majku koja govori sabijenim glasom da bi istakla osećanje hitnosti, ali
i snebivljivosti“, odgovara Elizabet Straut u razgovoru za NIN. „Majka
Lusi Barton je stidljiva, nije videla ćerku dugi niz godina, ne oseća se
u Njujorku kao svoj na svome. Sela je na prvi avion i došla. Osetila
sam da urgentnost dolazi kroz sažetost u njenom glasu. Takođe, na više
načina, roman jeste kompresovan. Zbog svega onoga što ne može biti
izgovoreno, zbog svega onoga što jeste rečeno.“
Majstor
je u profilisanju bizarnih likova, u najlepšem značenju te reči. Kroz
digresije, pričice, posvećuje im po nekoliko pasusa, ređe stranu, dve,
ali oni do kraja ostaju uz čitaoca, kao ožiljci na koži dve žene iz
bolničke sobe. Brat Lusi Barton, na primer, provodi noć pored životinje
koja će sutradan biti ubijena. Odlazi u štalu i spava kraj svinja
pripremljenih za klanje. Ili, Harijet! „Vala baš, Harijet se brinula za
svakoga. Ali sada više ne brine, valjda. Već je godinama mrtva. Tek
tako, capnula je jedne noći u snu. Nije to loša smrt.“
Kako
epizodiste učiniti upečatljivim? Skicirati ih, a napraviti savršen
portret. Načiniti mali rez, kao na telu Lusi Barton, ali otići
duboko… „Mislim da je posao pisca da pokaže karakter lika, bez obzira na
to koliko mali izgleda u priči“, odgovara Elizabet Straut. U čemu je
tajna? „Ukoliko autor izabere pravi detalj, prirodan detalj, čitalac će
moći da vidi junaka kao živog. Dakle, radi se o odabiru dobrog detalja i
puštanju drugih detalja da se nižu.“
Naša
sagovornica rođena je u Portlandu. Završila je engleski jezik, kasnije i
prava. U dvadeset šestoj godini objavila je prvu priču. Predavala na
fakultetu. Objavila je delo Ostani uz mene i roman Ejmi i Izabel koji
joj je doneo nagrade Los Anđeles tajmsa i Čikago tribjuna. Odrastala je
u malim gradovima u Mejnu i Nju Hempširu. Još u detinjstvu osećala je
potrebu da zapisuje stvari. Kakav bi savet dala nekome ko želi da napiše
prozu čija je radnja smeštena u gradić, selo, gde se svi znaju?
Najbolja je u takvoj igri.
„Mladom
piscu, sa željom da piše o unutrašnjosti, rekla bih da dobro upozna
svoju temu. Ako dobro poznaješ predeo, malo mesto, gotovo da ga osećaš u
kostima, moći ćeš da sve preneseš čitaocu. Moraš da poznaješ svet o
kome pišeš.“
I
Lusi Barton dobija lekcije o pisanju od književnice Sare Pejn. Sreće je
u Njujorku. Dotle se bojažljivo predstavlja kao umetnica. Od sredine,
čak joj i majka govori da obrati pažnju na ono što joj pripoveda u
bolnici, ne bi li pronašla građu. Dugo razmišlja o stavovima Sare Pejn.
Na književnoj radionici u Arizoni, ona poručuje da pisci ne treba da
brinu o čemu će storija govoriti: svakako će pisati jednu jedinu priču,
na mnogo načina. Podvlači kako pisanju treba prići bez suda o drugima.
Ako ustanovite da bilo koga štitite, ne radite kako treba.
„Ni
priču, ni roman nikada ne pišem od početka prema kraju“, objašnjava
Elizabet Straut nakon što smo je zamolili da nam opiše svoj postupak.
„Tako je bilo i ovog puta. Uvek zapisujem scene; dobre ostavljam da
stoje na stolu, i kada konačno uvidim da se povezuju, posle mnogo
meseci, odlučim da osmislim početak, sredinu i kraj.“
Pre osam godina objavila je Oliv Kiteridž,
zbirku povezanih pripovedaka o životu u Mejnu. Dobila je Pulicerovu
nagradu, a mini-serija sa HBO-a , snimljena po predlošku, osvojila je
šest Emija. (Glavnu ulogu igra Franses Makdormand, glumica koja se
savršeno kreće po provinciji.)
U
prvoj epizodi, gospođa iz susedstva umire na ulici. Apotekar Kiteridž
kleči na pločniku, mokrom od otopljenog snega, i pokušava da je oživi,
dok ga njegova depresivna pacijentkinja, s upravo kupljenom kutijom
valijuma u džepu, nagovara da prestane s veštačkim disanjem. „Napustila
je zgradu“, kaže hladnim glasom, praveći aluziju na čuvenu rečenicu
kojom bi spikeri rasterali oduševljenu masu posle koncerta Elvisa
Prislija. „ Elvis has left the building.“
Kraj bolničkog kreveta, u romanu Zovem se Lusi Barton (izdavač:
Booka; prevod: Goran Skrobonja; ovogodišnji širi izbor za Bukerovu
nagradu), junakinje raspravljaju o slavnom muzičaru. Majka kaže da su
joj se dopadale rane stvari, dok je otac mislio da je Elvis Đavo lično,
zbog budalastih stvari koje je nosio na kraju. „Eh — bio je on običan
momak iz Tupela. Siromašni momak iz Tupela, u Misisipiju, koji je voleo
svoju mamu. Sviđa se jeftinim ljudima.“ Sa svakom sledećom izgovorenom
rečenicom, biva sve oštrija. Naposletku ga naziva ološom. Zaboravlja lep
glas.
Elvis
se pojavljuje kao refren u knjigama Elizabet Straut? „Razmišljala sam
da ubacim Elvisa Prislija i odlučila da je on savršena ličnost za
opisano mesto i vreme “, odgovara književnica za naš nedeljnik. „Mislim,
majka Lusi Barton rođena je u prostoru i periodu istorije kada bi Elvis
dopreo čak i do nje, što jeste bio slučaj. On je takav Amerikanac; ovo
je takva američka priča. Razmišljala sam o njegovom usponu, slavi,
bogatstvu i odlučila da ga pomenem.“
Danilo Kiš napominje u Gorkom talogu iskustva da
je detinjstvo razdoblje u kome postoji jedan moćan zajednički imenitelj
jedinstven za sve ljude, bez obzira na rasu-sredinu-momenat. „Tu smo
najbliže hipotetičkoj biografiji svih ljudi u svim vremenima.“
Zaključuje da čovek izlazi iz detinjstva kroz svest o sopstvenoj smrti.
Na poslednjim stranicama, Lusi Barton odlazi u radnju na ćošku i na
malom televizoru iznad pulta ugleda prizor aviona koji udara u Svetski
trgovinski centar. Požuri kući, da dete ne bi bilo samo, i stojeći u
kuhinji čuje kako je uplašeno doziva, u trenu napada na drugu kulu.
Često vraća taj trenutak. „Mislim: to je bio kraj njenog detinjstva.“
Ređajući
likove iz unutrašnjosti i njujorškog komšiluka, poput Džeremija, koji
je poticao iz Francuske, bio plemićkog porekla i na polovini života
odlučio da postane psihoanalitičar, Elizabet Straut samo dotiče neke od
najvažnijih i najtragičnijih događaja XX veka. Stariji junaci ćute ili
paze šta pričaju o svom učešću u Drugom svetskom ratu. U pitanje se
dovodi zaključak da su svi poblesavili za vreme šezdesetih; to se desilo
tek u sedamdesetim... Čitalac podvlači rečenice. „Hotelska soba je
samotno mesto. O Bože, kako je to samotno mesto.“ Prati kako se menjaju
agregatna stanja junakinja. Sabijene reči, izgovorene pod pritiskom, pri
susretu majke i ćerke, lagano razbijaju napetost, nešto čvrsto u
telima. Lusi oseća toplinu, čini joj se da je ispunjena tečnošću.
Mića Vujičić (NIN)