Glavna junakinja Odustajanja Jelene Lengold (izdavač: Arhipelag), romana koji se ove godine našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, osluškuje zvuke, vraćajući se celog života, uz pomoć najrazličitijih šumova, u dom svoga detinjstva.

Dok tuče letnji pljusak, ponekad se oseća smireno i pod tuđim krovom, premda ne poznaje sve zvukove kuće. „To je kao kada u tuđem stanu čujete zvono i niste sigurni da li zvoni telefon ili je neko pred vratima.“

U seriji razgovora s autorima čije se delo našlo u najužem krugu, pokušavamo da uđemo u prostor poetike jedne od najpoznatijih domaćih književnica, pretpostavljajući da tokom rada na rukopisu i sam pisac mora imati utisak da je pomalo „u tuđem stanu“.

Opisuje kako je Odustajanje napisala lako... Činilo joj se da prozu neko diktira, a ona samo zapisuje. 

Prva od tri celine vašeg najnovijeg dela govori o godinama odrastanja, problemima u porodici, tišini u kući koja se poredi s brujanjem brodskog motora. Koliko je teško pisati o detinjstvu?

Bilo je neuporedivo lakše nego što sam mislila da će biti. Malo sam brinula kako će to u praksi izgledati kad je u jednom delu romana pripovedač dete, a knjiga pri tom nije namenjena deci, dakle treba da ima izvesnu ozbiljnost i jačinu potrebnu za odrasle čitaoce. Nadam se da sam uspela u tome, jer sam od mnogih čitalaca čula da im se taj prvi deo još i najviše svideo. Teofil Pančić mi je, recimo, kazao da mu je žao što čitav roman nije takav, iz perspektive devojčice, ali to nije bila moja namera, ne znam da li bih baš čitav roman mogla tako da napišem. Verujem da mi je u pisanju tog dela pomogla nekakva detinjastost koju sam u sebi sačuvala, bez neke posebne namere da je čuvam, ali to postoji u mom karakteru, nekad mi smeta, nekad me čini ranjivom za ovaj svet u kome se od mene očekuje da stalno budem odrasla i ozbiljna, ali evo, u ovom slučaju, to se ispostavilo kao dragoceno. Jednom rečju, ta devojčica je progovorila veoma lako, veoma jasno i sve vreme dok sam pisala ja sam je sasvim jasno čula u sebi.

Kaže da je mladost „nepodnošljivi mrmor, hor ustreptalih pretećih glasova“. Razmišljate li ponekad u kakvom mrmoru danas odrastaju mladi?

To su dve različite stvari. Jedna je mladost, sama po sebi, koja je zaista prepuna tih ustreptalih glasova, ma gde i ma kad da odvija, a sasvim druga stvar je dodatna teskobna buka koju stvara ovaj naš trenutak, ovde, sada. Naravno da se meni čini da su sedamdesete i osamdesete prošlog veka bile lepše godine, da je tada bilo lakše biti mlad, ali verovatno da to misli svaka generacija. Naravno, ima u ovim godinama i nekih prednosti, pre svega te bezbrojne mogućnosti komunikacije koje su u potpunosti izmenile pojam samoće ili pojam prijateljsta i mnoge druge pojmove, ali ima ovo vreme i svojih teških opterećenja. Meni se čini da su iznad svega ugroženi neki važni životni postulati, osećanje slobode, količina nade koja je mladosti neophodna, i naravno dobar ukus.

Šta je u onom vremenu bilo bolje?

Ako je nešto zaista bilo bolje, onda je to to – ukus je bio bolji, u većini stvari. Vrednovanje je bilo ozbiljnije, argumentovanije. Danas vas vrlo lako poklopi svako ko je, na ko zna kakav način, zaradio gomilu para i ima dobre partijske veze. Imam utisak da se danas kvalitet probija teže, jednostavno rečeno. Od ljudi se traži da budu sopstvena marketinška agencija, da rastu kao neumorni samohvalisavci i da kroz život koračaju makijavelistički. Kad se odraste na taj način, ne možete se posle čuditi što od takvih mladih ljudi nastaju surovi, bezodnosni pojedinci. Jer oni su, da bi opstali, morali da ubiju sve najdelikatnije u sebi. 

Na televiziji, na internetu, među mladima se neretko prizivaju i oživljavaju devedesete.

Ovi mladi, koji sad imaju između dvadeset i trideset godina, oni u stvari nemaju pojma kakve su bile devedesete, ali vole na tu temu da se vraćaju. Verovatno zato što su o tom periodu slušali od svojih roditelja. U izvesnom smislu, ove godine zaista podsećaju na devedesete, ali ja se ipak nadam da ta sličnost neće postati još i veća. Tada su naši životi bili dovedeni zaista do jednog ljudskog apsurda. Ne znam kako bih to uspela ponovo da preživim. Tada sam imala trideset godina i sve mi je bilo lakše, ali se dobro sećam da smo tada, u mnogo čemu, bukvalno dotakli dno. Osetila sam razliku između pojmova siromaštvo i beda.

Kakva je razlika?

Siromaštvo je kad nemate novca, a beda počinje da vam urušava i dušu. Mi smo tada bili urušeni zasta duboko i ozbiljno. I živelo se u velikom strahu za sve i svašta, u ogromnoj neizvesnosti. Devedesete su počele tako, uz tu neizmernu bedu, a završile su se bombardovanjem. Na samom početku devedesetih ja sam se udala. Od moje tridesete pa do četrdesete, do tog bombardovanja, život je bio takav – gledali smo oko sebe jedan narastajući pakao. Moj muž, takođe pisac, i ja smo svesno, uz dosta bola i nedoumice, odlagali da u taj takav svet donesemo neko dete i na kraju smo shvatili da za tako nešto nikad nije došao trenutak. Neko će naravno reći da ljudi rađaju decu i u mnogo težim uslovima, ali mi nismo bili takvi ljudi. Mi smo verovali da je za decu potrebno neko okruženje sa više bezbednosti, makar sa bolnicama koje funkcionišu. Sa izvesnim finansijama. A svega toga nije bilo. Dva pisca nikad nemaju baš nikakvu izvesnost, svaki sledeći mesec im je potpuna avantura i rizik. Eto, to su te male priče koje vam obeleže i odrede život. Namerno sam ovaj odgovor svela na lični nivo, jer mislim da samo takvi odgovori imaju smisla i dopiru do drugih ljudi.

Aktivni ste na Tviteru. Kada su jednog evropskog državnika upitali zašto nije češće na toj društvenoj mreži, rekao je da je za posao koji obavlja potrebna izvesna distanca. Zar ona nije potrebna i umetnicima?

U jednoj mojoj staroj priči junak kaže da bezbedna distanca zapravo ne postoji, da je to iluzija. Koliko god sam oduvek maštala o tome da živim na potpunoj distanci od birokratije, od svih zvaničnih struktura, od mnogo hvaljenih timova, toliko, s druge strane, želim da budem uz ljude, sa ljudima, da slušam, da pričam, da posmatram, da razumem, da podelim svoju nevolju s drugima i da primim, kad je potrebno, deo tuđeg tereta na sebe. Tviter je, u tom smislu, fantastičan izum. I ne samo Tviter, već društvene mreže uopšte. Žao mi je što sve to, uključujući i kompjutere, nije postojalo još i ranije, verovatno bih napisala više. Pisaće mašine su baš usporavale taj proces, posmatrano iz ove današnje perspektive. Što se mene tiče, komunikacija koju čovek može da ima preko društvenih mreža nije iluzija. To su stvarni ljudi, i ako tome pristupite iskreno i obzirno, možete zauzvrat mnogo toga dobiti. U ovim vremenima, kada je toliko nas prepuno ogorčenja zbog uslova u kojima živimo, meni veoma mnogo znači grupa istomišljenika, ili barem ljudi koji razmišljaju na sličan način. Doživljavam ih kao neku vrstu sapatnika, saputnika i saboraca, zajedno se nerviramo i zajedno se smejemo. Često je taj smeh gorak, ali je uvek lekovit.

Kako danas žive profesionalni pisci u Srbiji?

Zavisi od toga šta podrazumevate kad kažete život. Ljudi, kad to pitaju, obično misle na egzistenciju. U tom smilu, pisci žive istinski jadno. Procenat koji mi dobijamo od prodaje svojih knjiga je samo deset posto. Praktično, to znači, ako se proda tiraž od hiljadu primeraka, zaradiću jednu mesečnu platu, šezdeset ili sedamdeset hiljada. U većini slučajeva, taj tiraž se proda recimo za godinu dana ili dve, više se kod nas proda samo retko, ako pisac dobije neku veliku nagradu ili ako piše nešto što je veoma popularno, iz bilo kog razloga, književnog ili neknjiževnog. Dakle, prosečno uspešan pisac ili čak i uspešan pisac, može godišnje da zaradi jednu prosečnu platu, u godini kad ima knjigu.

Šta je sa godinama kad nema knjigu? Šta je sa godinama kada samo sedi i piše?

Ništa. Književni nastupi su takođe bedno ili nikako plaćeni. Od nas se recimo očekuje da otputujemo na drugi kraj Srbije za četiri ili pet hiljada, da u istom danu odemo i vratimo se, jer plaćanje prenoćišta najčešće ne dolazi u obzir. Na sve to dodajte i sve kafkijanske probleme koje imaju samostalni umetnici, a o kojima sam ja puno pisala i govorila prethodnih godina. Ti problemi niti su rešeni, niti iko u državi pokazuje volju da ih reši. Jednostavno, od strane državnih struktura, piscima se na sve moguće načine poručuje da su suvišni, da su lenjivci koji traže nešto što ne zaslužuju. To je ponižavajuće osećanje i veoma ga je teško usaglasiti u sebi sa porukama koje piscu često stižu od čitalaca, a te poruke govore nešto sasvim suprotno, da ljudima veoma znači to što pisac radi.

Umetnik mora da se izvlači iz takve depresije...

S druge strane ove depresivne priče postoji, naravno, i jedna veoma svetla strana, koju ja nikad ne bih menjala ni za šta drugo, a to je sloboda. Ako se ne računa to što jednom godišnje moram da odem u Poresku službu da prijavim svoje bedne prihode, ja sam u svemu ostalom potpuno odvojena od državnog aparata, njegovih surovih struktura, ucena, zahteva, obaveza i rokova. U ovim godinama ja sam u jednoj lepoj poziciji da meni više ne treba bukvalno ništa od onoga što bi oni mogli da mi ponude. Neću se više nikad zapošljavati, nikakve pozicije bilo gde me ne privlače, neću ustajati kada to drugi odluči i neću, što je najvažnije, biti ucenjena od nekakvog partijskog šefa koji bi mi branio da kažem ono što mislim. To je sloboda! Ta sloboda se plaća ovim životom kakvim sam vam ga opisala, ali takva sloboda je nezamenljiva. Jer, u suštini, vreme je jedino što imamo, a i to što imamo prolazi užasno brzo.

Mića Vujičić (NIN, 7. februar 2019.)

Albaharijevo pismo

Odgovarajući na pitanje koji su romanopisci, dobitnici NIN-ove nagrade, uticalu na nju kao spisateljicu i čitateljku, Jelena Lengold kaže da su mnogi bili značajni na svoj način. „Bilo je tu izvanrednih pisaca! Ali, ovom prilikom, pomenuću samo jednog, Davida Albaharija. Kad sam ja počinjala da pišem, David je već imao izgrađeno ime i knjige koje je on pisao bile su moj prozor u modernu književnost. A zatim, osim njegovih knjiga, on mi je bio izuzetno dragocen i kao prevodilac, sedamdesetih i osamdesetih priredio je antologije koje su nam bukvalno otvorile oči, koje su nam predstavile najveće savremene svetske pisce. Zajedno sa Rašom Livadom uređivao je časopis Pismo koji je za moju književnu generaciju bio otkrovenje. Kasnije je NIN nagrađivao i druge značajne pisce, ali nijedan nije, kao Albahari, bukvalno osvetlio put onome što ću ja kasnije pisati, i ja sam mu na tome životno zahvalna.“

Biografija

Pesnikinja, pripovedačica i romansijerka Jelena Lengold, autorka sedam knjiga poezije, šest zbirki priča i dva romana, dobitnica je literarnih priznanja Đura Jakšić, Jefimijin vez, Evropska nagrada za književnost, Žensko pero, Biljana Jovanović, Zlatni Hit Liber, Andrićeva nagrada, Nagrada čitalaca EU za najbolju evropsku priču. Knjige su joj prevedene na deset jezika, a zastupljena je u više antologija i panorama savremene srpske književnosti, objavljenih u Srbiji i svetu. Živi u Beogradu. Profesionalni je pisac.