Glavna
junakinja Odustajanja Jelene Lengold
(izdavač: Arhipelag), romana koji se ove godine našao u najužem izboru za NIN-ovu
nagradu, osluškuje zvuke, vraćajući se celog života, uz pomoć najrazličitijih šumova,
u dom svoga detinjstva.
Dok tuče
letnji pljusak, ponekad se oseća smireno i pod tuđim krovom, premda ne poznaje sve
zvukove kuće. „To je kao kada u tuđem
stanu čujete zvono i niste sigurni da li zvoni telefon ili je neko pred vratima.“
U seriji
razgovora s autorima čije se delo našlo u najužem krugu, pokušavamo da uđemo u prostor
poetike jedne od najpoznatijih domaćih književnica, pretpostavljajući da tokom rada
na rukopisu i sam pisac mora imati utisak da je pomalo „u tuđem stanu“.
Opisuje kako je Odustajanje
napisala lako... Činilo joj se da prozu neko diktira, a ona samo
zapisuje.
Prva od tri celine vašeg najnovijeg
dela govori o godinama odrastanja, problemima u porodici, tišini u kući koja se
poredi s brujanjem brodskog motora. Koliko je teško pisati o detinjstvu?
Bilo je
neuporedivo lakše nego što sam mislila da će biti. Malo sam brinula kako će to u
praksi izgledati kad je u jednom delu romana pripovedač dete, a knjiga pri tom nije
namenjena deci, dakle treba da ima izvesnu ozbiljnost i jačinu potrebnu za odrasle
čitaoce. Nadam se da sam uspela u tome, jer sam od mnogih čitalaca čula da im se
taj prvi deo još i najviše svideo. Teofil Pančić mi je, recimo, kazao da mu je žao
što čitav roman nije takav, iz perspektive devojčice, ali to nije bila moja namera,
ne znam da li bih baš čitav roman mogla tako da napišem. Verujem da mi je u pisanju
tog dela pomogla nekakva detinjastost koju sam u sebi sačuvala, bez neke posebne
namere da je čuvam, ali to postoji u mom karakteru, nekad mi smeta, nekad me čini
ranjivom za ovaj svet u kome se od mene očekuje da stalno budem odrasla i ozbiljna,
ali evo, u ovom slučaju, to se ispostavilo kao dragoceno. Jednom rečju, ta devojčica
je progovorila veoma lako, veoma jasno i sve vreme dok sam pisala ja sam je sasvim
jasno čula u sebi.
Kaže da je mladost „nepodnošljivi mrmor, hor ustreptalih
pretećih glasova“. Razmišljate li ponekad u kakvom mrmoru danas odrastaju mladi?
To su dve
različite stvari. Jedna je mladost, sama po sebi, koja je zaista prepuna tih ustreptalih
glasova, ma gde i ma kad da odvija, a sasvim druga stvar je dodatna teskobna buka
koju stvara ovaj naš trenutak, ovde, sada. Naravno da se meni čini da su sedamdesete
i osamdesete prošlog veka bile lepše godine, da je tada bilo lakše biti mlad, ali
verovatno da to misli svaka generacija. Naravno, ima u ovim godinama i nekih prednosti,
pre svega te bezbrojne mogućnosti komunikacije koje su u potpunosti izmenile pojam
samoće ili pojam prijateljsta i mnoge druge pojmove, ali ima ovo vreme i svojih
teških opterećenja. Meni se čini da su iznad svega ugroženi neki važni životni postulati,
osećanje slobode, količina nade koja je mladosti neophodna, i naravno dobar ukus.
Šta je u onom vremenu bilo bolje?
Ako je
nešto zaista bilo bolje, onda je to to – ukus je bio bolji, u većini stvari.
Vrednovanje je bilo ozbiljnije, argumentovanije. Danas vas vrlo lako poklopi svako
ko je, na ko zna kakav način, zaradio gomilu para i ima dobre partijske veze. Imam
utisak da se danas kvalitet probija teže, jednostavno rečeno. Od ljudi se traži
da budu sopstvena marketinška agencija, da rastu kao neumorni samohvalisavci i da
kroz život koračaju makijavelistički. Kad se odraste na taj način, ne možete se
posle čuditi što od takvih mladih ljudi nastaju surovi, bezodnosni pojedinci. Jer
oni su, da bi opstali, morali da ubiju sve najdelikatnije u sebi.
Na televiziji, na internetu, među
mladima se neretko prizivaju i oživljavaju devedesete.
Ovi mladi,
koji sad imaju između dvadeset i trideset godina, oni u stvari nemaju pojma kakve
su bile devedesete, ali vole na tu temu da se vraćaju. Verovatno zato što su o tom
periodu slušali od svojih roditelja. U izvesnom smislu, ove godine zaista podsećaju
na devedesete, ali ja se ipak nadam da ta sličnost neće postati još i veća. Tada
su naši životi bili dovedeni zaista do jednog ljudskog apsurda. Ne znam kako bih
to uspela ponovo da preživim. Tada sam imala trideset godina i sve mi je bilo lakše,
ali se dobro sećam da smo tada, u mnogo čemu, bukvalno dotakli dno. Osetila sam
razliku između pojmova siromaštvo i beda.
Kakva je razlika?
Siromaštvo
je kad nemate novca, a beda počinje da vam urušava i dušu. Mi smo tada bili urušeni
zasta duboko i ozbiljno. I živelo se u velikom strahu za sve i svašta, u ogromnoj
neizvesnosti. Devedesete su počele tako, uz tu neizmernu bedu, a završile su se
bombardovanjem. Na samom početku devedesetih ja sam se udala. Od moje tridesete
pa do četrdesete, do tog bombardovanja, život je bio takav – gledali smo oko sebe jedan narastajući
pakao. Moj muž, takođe pisac, i ja smo svesno, uz dosta bola i nedoumice, odlagali
da u taj takav svet donesemo neko dete i na kraju smo shvatili da za tako nešto
nikad nije došao trenutak. Neko će naravno reći da ljudi rađaju decu i u mnogo težim
uslovima, ali mi nismo bili takvi ljudi. Mi smo verovali da je za decu potrebno
neko okruženje sa više bezbednosti, makar sa bolnicama koje funkcionišu. Sa izvesnim
finansijama. A svega toga nije bilo. Dva pisca nikad nemaju baš nikakvu izvesnost,
svaki sledeći mesec im je potpuna avantura i rizik. Eto, to su te male priče koje
vam obeleže i odrede život. Namerno sam ovaj odgovor svela na lični nivo, jer mislim
da samo takvi odgovori imaju smisla i dopiru do drugih ljudi.
Aktivni ste na Tviteru. Kada su
jednog evropskog državnika upitali zašto nije češće na toj društvenoj mreži, rekao
je da je za posao koji obavlja potrebna izvesna distanca. Zar ona nije potrebna
i umetnicima?
U jednoj
mojoj staroj priči junak kaže da bezbedna distanca zapravo ne postoji, da je to
iluzija. Koliko god sam oduvek maštala o tome da živim na potpunoj distanci od birokratije,
od svih zvaničnih struktura, od mnogo hvaljenih timova, toliko, s druge strane,
želim da budem uz ljude, sa ljudima, da slušam, da pričam, da posmatram, da razumem,
da podelim svoju nevolju s drugima i da primim, kad je potrebno, deo tuđeg tereta
na sebe. Tviter je, u tom smislu, fantastičan izum. I ne samo Tviter, već društvene
mreže uopšte. Žao mi je što sve to, uključujući i kompjutere, nije postojalo još
i ranije, verovatno bih napisala više. Pisaće mašine su baš usporavale taj proces,
posmatrano iz ove današnje perspektive. Što se mene tiče, komunikacija koju čovek
može da ima preko društvenih mreža nije iluzija. To su stvarni ljudi, i ako tome
pristupite iskreno i obzirno, možete zauzvrat mnogo toga dobiti. U ovim vremenima,
kada je toliko nas prepuno ogorčenja zbog uslova u kojima živimo, meni veoma mnogo
znači grupa istomišljenika, ili barem ljudi koji razmišljaju na sličan način. Doživljavam
ih kao neku vrstu sapatnika, saputnika i saboraca, zajedno se nerviramo i zajedno
se smejemo. Često je taj smeh gorak, ali je uvek lekovit.
Kako danas žive profesionalni pisci
u Srbiji?
Zavisi
od toga šta podrazumevate kad kažete život. Ljudi, kad to pitaju, obično misle na
egzistenciju. U tom smilu, pisci žive istinski jadno. Procenat koji mi dobijamo
od prodaje svojih knjiga je samo deset posto. Praktično, to znači, ako se proda
tiraž od hiljadu primeraka, zaradiću jednu mesečnu platu, šezdeset ili sedamdeset
hiljada. U većini slučajeva, taj tiraž se proda recimo za godinu dana ili dve, više
se kod nas proda samo retko, ako pisac dobije neku veliku nagradu ili ako piše nešto
što je veoma popularno, iz bilo kog razloga, književnog ili neknjiževnog. Dakle,
prosečno uspešan pisac ili čak i uspešan pisac, može godišnje da zaradi jednu prosečnu
platu, u godini kad ima knjigu.
Šta je sa godinama kad nema knjigu?
Šta je sa godinama kada samo sedi i piše?
Ništa.
Književni nastupi su takođe bedno ili nikako plaćeni. Od nas se recimo očekuje da
otputujemo na drugi kraj Srbije za četiri ili pet hiljada, da u istom danu odemo
i vratimo se, jer plaćanje prenoćišta najčešće ne dolazi u obzir. Na sve to dodajte
i sve kafkijanske probleme koje imaju samostalni umetnici, a o kojima sam ja puno
pisala i govorila prethodnih godina. Ti problemi niti su rešeni, niti iko u državi
pokazuje volju da ih reši. Jednostavno, od strane državnih struktura, piscima se
na sve moguće načine poručuje da su suvišni, da su lenjivci koji traže nešto što
ne zaslužuju. To je ponižavajuće osećanje i veoma ga je teško usaglasiti u sebi
sa porukama koje piscu često stižu od čitalaca, a te poruke govore nešto sasvim
suprotno, da ljudima veoma znači to što pisac radi.
Umetnik mora da se izvlači iz takve
depresije...
S druge
strane ove depresivne priče postoji, naravno, i jedna veoma svetla strana, koju
ja nikad ne bih menjala ni za šta drugo, a to je sloboda. Ako se ne računa to što
jednom godišnje moram da odem u Poresku službu da prijavim svoje bedne prihode,
ja sam u svemu ostalom potpuno odvojena od državnog aparata, njegovih surovih struktura,
ucena, zahteva, obaveza i rokova. U ovim godinama ja sam u jednoj lepoj poziciji
da meni više ne treba bukvalno ništa od onoga što bi oni mogli da mi ponude. Neću
se više nikad zapošljavati, nikakve pozicije bilo gde me ne privlače, neću ustajati
kada to drugi odluči i neću, što je najvažnije, biti ucenjena od nekakvog partijskog
šefa koji bi mi branio da kažem ono što mislim. To je sloboda! Ta sloboda se plaća
ovim životom kakvim sam vam ga opisala, ali takva sloboda je nezamenljiva. Jer,
u suštini, vreme je jedino što imamo, a i to što imamo prolazi užasno brzo.
Mića Vujičić
(NIN, 7. februar 2019.)
Albaharijevo pismo
Odgovarajući
na pitanje koji su romanopisci, dobitnici NIN-ove nagrade, uticalu na nju kao spisateljicu
i čitateljku, Jelena Lengold kaže da su mnogi bili značajni na svoj način. „Bilo je tu izvanrednih pisaca! Ali,
ovom prilikom, pomenuću samo jednog, Davida Albaharija. Kad sam ja počinjala da
pišem, David je već imao izgrađeno ime i knjige koje je on pisao bile su moj prozor
u modernu književnost. A zatim, osim njegovih knjiga, on mi je bio izuzetno dragocen
i kao prevodilac, sedamdesetih i osamdesetih priredio je antologije koje su nam
bukvalno otvorile oči, koje su nam predstavile najveće savremene svetske pisce.
Zajedno sa Rašom Livadom uređivao je časopis Pismo koji je za moju književnu generaciju bio otkrovenje. Kasnije je
NIN nagrađivao i druge značajne pisce, ali nijedan nije, kao Albahari, bukvalno
osvetlio put onome što ću ja kasnije pisati, i ja sam mu na tome životno zahvalna.“
Biografija
Pesnikinja,
pripovedačica i romansijerka Jelena Lengold, autorka sedam knjiga poezije, šest
zbirki priča i dva romana, dobitnica je literarnih priznanja Đura Jakšić, Jefimijin
vez, Evropska nagrada za književnost, Žensko pero, Biljana Jovanović, Zlatni Hit
Liber, Andrićeva nagrada, Nagrada čitalaca EU za najbolju evropsku priču. Knjige
su joj prevedene na deset jezika, a zastupljena je u više antologija i panorama
savremene srpske književnosti, objavljenih u Srbiji i svetu. Živi u Beogradu. Profesionalni
je pisac.