Lidija Dejvis, dobitnica Bukerove nagrade i jedna od najpoznatijih savremenih američkih spisateljica, govori za Nin o svojim kratkim pričama

Kratka priča je kao tropska oluja

Američka spisateljica Lidija Dejvis poznata je po svojim kratkim pričama i prevodima s francuskog jezika. Rođena je 1947. godine u Masačusetsu, živi u Njujorku, gde radi na fakultetu kao profesorica pisanja. Autorka je desetak zapaženih knjiga, dobitnica niza najznačajnih nagrada, poput Međunarodnog Bukera ili stipendije "za genije" Mekartur fondacije. Njene priče ponekad čini samo jedna rečenica. Kao storiju pod naslovom Blumington: "Sad kad sam ovde već neko vreme, sa sigurnošću mogu da kažem da tu nikad ranije nisam bila."

Nin: Pre mesec dana objavili ste pripovetku u Nju stejtsmenu. Kako je nastala vaša najnovina proza Old Men Around Town? Dodali ste fusnotu u kojoj kažete da su završni delovi preuzeti iz memoara jednog vašeg pretka po imenu Sidni Bruks (1813-87)?

Lidija Dejvis: To je priča koju sam počela dok sam živela u malom gradu. Posmatrala sam i bila dirnuta starim ljudima koji su izgledali tako usamljeno, koji nisu učestvovali u životu gradića. Jednostavno sam želela da ih opišem. Onda sam dodala opis staraca koje sam videla u staračkom domu, kad sam bila da posetim članove svoje familije. Činilo se da su oni još usamljeniji. Nasuprot tome, starci iz gradića mog pretka Sidnija Bruksa bili su barem još uvek deo života tog mesta (beše to možda u dvadesetim godinama prošlog veka). Pokušavali su da budu od koristi, da budu deo društva. Mislim da je Sidni Bruks bio mlađi brat moje čukunbabe. Bio je dobar pisac i učitelj. Napisao je letopis svog sela i odlomci iz tog rukopisa izvor su poslednjih delova priče.

Kako nastaju vaše priče? Na primer, kako ste napisali Old Men Around Town?

Uvek pratim ono za šta sam se zainteresovala. Nikada ne donosim sud da li je neka stvar koja me zanima "vredna" pisanja ili ne. Bila u pitanju muva koja protrlja nožice, krava kraj puta na selu ili starci u staračkom domu. Ukoliko sam zainteresovana i ganuta, zapišem nešto o njima. Pišem u beležnici, na komadiću papira ili na kompjuteru. Zapažanje ili belešku ne pretvaram nužno u priču, ali ukoliko mislim da imam dovoljno građe, onda da.

Da li je postupak isti i kada pišete najkraće priče?

Najkraće priče, od rečenice ili dve, imaju tendenciju da puknu u mojoj glavi kao gotovo završene, mada im je ponekad potrebna mala obrada. Ne mislim o njima unapred, ostajem otvorena za sve što bi moglo da naiđe usput. 

Neke od vaših priča imaju cirkularnu strukturu. U novoj knjizi imate i storiju pod naslovom Cirkularna priča: "Sredom rano ujutro uvek se s ulice čuje buka. Budi me i uvek se pitam kakva je to buka. To je uvek đubretarski kamion koji odnosi đubre. Kamion dolazi rano ujutro svake srede. Uvek me budi. I ja se uvek pitam kakva je to buka." (Prevod: Ivana Đurić Paunović) Mislite li da proza sama bira svoju formu?

Da, priča bira svoju formu. Drago mi je što ste rekli to baš na taj način, jer volim da mislim kako je građa veoma aktivna, primam je, pokušavam da osetim šta želi. Kada je reč o Cirkularnoj priči, sve što me je zanimalo bio je događaj koji se ponavlja iznova i iznova, a pošto spavam, ili sam u polusnu, osećam isto iznenađenje iznova i iznova. Tako da je to delom bio obrazac radnje koja me je zanimala; obrazac koji je postao forma.

Šta čini dobru kratku prozu? Da li treba da bude kao tropska oluja, kako pišete u istoimenoj storiji: "Kao tropska oluja, možda jednog dana i ja postanem `bolje organizovana`"?

Treba da bude "0rganizovana", kao tropska oluja. Trebalo bi da ima veoma dobru strukturu. Treba obratiti veliku pažnju na jezik, tako da se svaka reč nađe tamo gde bi trebalo da bude. Trebalo bi da nastane iz dobrog, jakog osećanja; ne bi nikada trebalo da bude proizvoljna ili beznačajna. Ne objavljujem ništa do čega mi nije stalo.

Zastanem svaki put kada u vašoj knjizi pronađem skraćenicu "itd". Iako ona označava da bi iza nje trebalo da stoje još neke reči, čini se da u vašim pričama "i tako dalje" paradoksalno skraćuje, poništava čak i reči koje mu prethode?

Uživam kada koristim tu skraćenicu. Ima praktičan, biznis-ton, kao da pisac nije imao vremena za gubljenje.

Kada pomislim na vašu prozu, setim se Kafkine priče Na izgradnji Kineskog zida. Sistem delimične gradnje sprovodile su manje grupe radnika koji su dizali delimačan zid dugačak nekih 500 metara, dok im je druga grupa išla u susret. Kada bi se spojili, ne bi nastavljali na tom kilometru, nego su slati u sasvim druge delove zemlje... Da li pisanje ima veze sa "sistemom delimične gradnje" koji Kafkin pripovedač opisuje u pomenutoj pripoveci?

Morala bih da ponovo da pročitam priču da bih precizno odgovorila – verovatno bi trebalo da je ponovo pročitam u svakom slučaju – ali ako bih mogla da vam odgovorim bez ponovnog čitanja, rekla bih da priča ne mora da bude građena logički i metodično u odeljcima, ali da na kraju, kada je završena, treba da bude čvrsta kao Kineski zid, isto toliko sigurna.

Kako ste kao prevodilac rešili problem boje očiju Madam Bovari? Da li kao pisac mislite da je to uopšte važno pitanje?

Ne mislim da je problem ukoliko je pisac nedosledan. Ne sećam se kako sam to rešila, iako sam tome tada posvetila puno pažnje. Ali, nikada ne bih ispravljala ono što izgleda kao greška u orginalnom tekstu, već bih jednostavno reprodukovala najbliže što mogu. Dakle, ukoliko oči Eme Bovari menjaju boju u knjizi, to je u redu.

Pišete puno mejlova. Floberova pisma otkrila su nam kako je živeo i pisao. Šta bi čitalac otkrio o vašoj svakodnevnici kada bi mogao da zaviri u inboks Lidije Dejvis?

Da sam druželjubiva, da volim životinje, da i mejlove pišem do kraja poštujući pravopis (ne mogu protiv navike) i da nisam sažeta u mejlovima kao u pričama.

Mića Vujičić (Nin, 14. avgust 2014.)