U knjizi Izdajstvo lirike sakupljene su misli koje je Miroslav Antić ispisivao na razglednicama,
„u pismima i dopisnicama sebi i drugima“. Idući za njima, pronašli smo i one
koje je književnik poslao porodici
Bibliografija
Miroslava Antića (1932–1986) liči na telefonski imenik nekog većeg grada. Tu
su, naravno, Garavi sokak, Plavi čuperak, In Memoriam, Besmrtna pesma,
ali među petnaest tomova sabranih dela ovog pesnika, slikara, filmskog
reditelja i novinara pronalazimo čitav niz naslova o kojima se retko govori.
Roto-roman Stepenice straha objavio je 1973. godine
u Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum iz Novog Sada, pod podnaslovom Ljubavni vikend roman, u znamenitoj
ediciji „Svi pisci sveta“. Glavni junak, tinejdžer Vuk Pavlović, pokušava da na
moru osvoji visoku i strmu liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi.
Roditelji se neprestano svađaju. Tražeći izlaz, pronalazi Bobu, simpatičnu
profesorku muzike...
U knjizi Obično petkom sabrani su uvodnici,
komentari i reportaže pisane za list Dnevnik. Pričaju da je beleške pravio na
papirićima koje bi posle iz džepova istresao na sto, i iz te gromile izvlačio
ispovesti sugrađana, pokupljene usput. Stari čika Andraš, „sav nekako skvrčen,
sav usukan, kao sveća, sav nekako presavijen“ moli da pokupi pikavce iz
pepeljare. Kafanski muzičar Gaga žali se što ga zakonom teraju da nauči note
posle sto godina svirke. U Parizu posećuje Prevera. Posmatrao ga je još 1966.
iz kuće pokojnog Borisa Vijana: izašao je na terasu i gledao velikana kako ide
da izbaci đubre. Čekao ga dok je ovaj 1961. kupovao espadrile kod Prizonika. U
avionu, do Amerike, prvi put je probao gazirani sok: „Ali sipajte mi u malu
čašicu. Neka izgleda kao da pijem džin.“
Ostvarenjima Sveti pesak i Doručak sa đavolom ušao je u krug jugoslovenskog crnog talasa, a
teško je prebrojati sve kratke i televizijske filmove. Mnogi nisu realizovani,
ali ih nalazimo među koricama. Čuveni TV autor Kamenko Katić iznenadio se kada
sam mu u Mokrinu 2010. pomenuo dokumentarac čiji je bio glavni junak. Odgovorio
je da tako nešto ne postoji. A onda smo naglas pročitali sinopsis za koji dotle
nije znao. „Berba, Šesta sekvenca:
Kamenko Katić preko koga liju kiše, padaju snegovi, ozelenjavaju proleća i kipe
prezrela leta. U smeni godišnjih doba on krupno, kao na TV ekranu, govori
umesto izveštaja o vremenu geografiju.“ Sećam se da je zaplakao. Pljusak iz
vedrog neba. Našalio se: „Predvideo je da budem filmski glumac! Naučio sam od
njega važnu stvar u proizvodnji dokumentarnih filmova. Stajali smo u šanku
pozorišnog kluba. Rekao mi je da skratim svaku sekvencu dužu od tri minuta.
Promeni čoveka, promeni mu mesto. Inače je dosadno.“
Izdajstvo lirike, čije je novo izdanje upravo
objavila izdavačka kuća Laguna, pripada istom nizu. Reč je o sakupljenim
Antićevim mislima, najpre zapisanim na razglednicama; pismima i dopisnicama
sebi i drugima – kako je navedeno u podnaslovu.
Prozni fragmeti
nisu poređani hronološki, što knjizi daje posebnu čar. Podvučeno je mesto na
kome su nastali i uredno zabeležen datum. „Lečilište Junaković, 1. 2. 1986:
Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke.“ Pa natrag
u 1961, kada je napisao stihove i prvi put odveo Jugoslaviju na Pesmu Evrovizije u Kan. Bilo mu je
dvadeset devet. „Etoal, Pariz: Svaka sloboda je rat na početku, a sramota na
kraju.“
Primećujemo da
unosi i kratak komentar, tek da opiše atmosferu. „Prijem kod gradonačelnika. Ja
stojim kao idiot. 1984: „Saznavanje – to nije sakupljanje. Saznavanje je
odbacivanje.“ Ili: „Beograd, Atelje 212, klub, 1982. Mihiz, Pekić, Brana
Crnčević i još neki. Razbili mi usta što nisam hteo da budem Srbin. Nikad im
neću oprostiti.“
S vremena na
vreme, internetom počne da kruži Antićeva razglednica iz Titovog Užica, upućena
majci. Ispisujući adresu, u polju za ime i prezime primaoca, redovno naglašava:
„Gospođa Melanija Antić, moja majka“. Dodaje ulicu, broj. „Mama, i ovde je
isto. Nikuda se ne može. Ipak, čekaj me sa svih strana.“
„Mika je, pre
svega, slao razglednice majci Melaniji i baki Rahili, koja je živela u
Mokrinu“, kaže Jelena Rotar, sestra Miroslava Antića. „Te razglednice su za nas
bile znak da je živ i zdrav. On je bio toliko neuhvatljiv i šašav da smo stalno
brinuli za njega. Pogotovo majka Melanija. Razglednice su ponekad sadržale samo
njegov potpis, ali i to bi u naša srca ulilo dovoljno topline!“
Ljubazno nam
pokazuje razglednice. Zaista, na gotovo svakoj, glasno poručuje da je čitav i
živ. Zar sa tim nije povezana sto dvadeset sedma misao u Izdajstvu lirike? „Kod Ređepa, Boro Drašković i ja, povodom
Brakusija: Ko više nije dete taj je umro. Telegram meni telefonom. 1986: Ko se
nikad ne usudi, taj nikad nije ni živeo.“
Sam piše da je
svašta radio. Bio je zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na
pristaništu, mornar, pozorišni reditelj; bavio se vodovodom i kanalizacijom,
radio kompresorima, obrađivao drvo. Naglašavao je da ume da napravi krov;
glumio je u jednom lutkarskom pozorištu, čak pravio lutke, vodio televizijske
emisije, bio konferansije...
Književnik
Nemanja Rotar, kome je pesnik bio ujak, objavio je u Arhipelagu prozno delo Sutradan posle detinjstva: Knjiga o Miki
Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju. U njoj je štampana razglednica. Šta mu
poručuje?
Čita nam naglas:
„Dragi daso, kako si, bogamu, i šta nam radiš? Pozdravi i izljubi, baku, mamu i
tatu. Telefoniraj Miri i Vesni. Ne psuj. Jedi kao čovek.“ Napisana je 1975.
„Tada sam ja bio trogodišnjak.“
Parče kartona
predstavlja dokument, ali se čini da Rotarova proza dodiruje fikciju. Odgovara
da je knjiga žanrovski neodrediva. „Ona nije samo o Miki i nikako nije
dokumentaristička. Ima snažan lirski naboj. Bilo bi posve glupo pisati obične
knjige o neobičnim ljudima.“
Njen naslov
parafraza je rečenice iz Izdajstva lirike? „Jeste. `Posle detinjstva, to je kao
sutradan posle praznika.` Mikina misao od koje sam počeo. Čvor oko koga se sve
vrti. Nevidljiva međa koja stoji nasuprot sveta adolescenta i odraslih. Kada se
ona pređe sve je posve drugačije i oskudnije, pogotovo ako iščezne sve ono
detinje u nama.“
Kraj je leta.
Ove godine razglednice smo mogli da šaljemo isključivo sebi. Tačnije, više se
ni ne adresiraju na starinski način. Fotografije i pozdravi dele se na
društvenim mrežama. Nema li vas tamo dva-tri dana, može da se dogodi da vas
poznanik ili prijatelj upita: „Jesi živ?!“ Prenosimo zato u inat još nekoliko
redova iz Izdajstva:
*
Lenjingrad,
balet Žizela, 1978.
„Igra je kad
odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja.“
*
Mokrin, kod
Slavka Ariša, 1965.
„Nema škole za
bogove. To ili jesi sam po sebi, ili nikada nećeš moći da naučiš.“
*
Mokrinsko
groblje, 1951.
„Nemoj da kriviš
pretke. Poniznost nije nasledna.“
*
Kongres
književnika Jugoslavije, Novi Sad, 1985.
„Ko se umeša u
bilo koju vrstu dijaloga, razmenio je svoje ogromno mišljenje u sitniš.“
*
Mokrin, u kući
Mite Golića, 1985.
„Ako preuzmeš
dužnost stražara, ostani sam. I najbudniji u mnoštvu zaspe.“
*
Mokrin, 1957. U
klupi gde sam nekada bio đak.
„Večnost – to
vam je kao kad smo bili deca, dragi moj, pa sam među tolikim pametnim đacima,
koji su, veliki bože, toliko veliko obećavali, dakle baš ja, najgori, bacio
kredu kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime. Eno ga čitam. Tamo je.
Sva ostala su izbrisana sunđerom.“
*
Dom Antića, noć,
1985.
„Razmišljanje je
najteži način umiranja.“
*
Čortanovci,
Ljilja i ja, 1972.
„Za jedan
ozbiljan i dostojanstven narod, dovoljno je i samo dvoje.“
Mića Vujičić
(NIN, 17. septembar 2020)
Razglednice iz
privatne arhive porodice Rotar