Izdavačka kuća Klio opisuje roman pod naslovom Bakita kao uzbudljivu prozu o izuzetnoj ženi koja je bila robinja, sluškinja, monahinja i svetica. Imala je sedam godina kada su je oteli iz njenog sela u Darfuru, u Sudanu. Upoznala je sve strahote ropstva. Sticajem srećnih okolnosti, u Kartumu je otkupljuje italijanski konzul. Kasnije stupa u monaški red i prolazi kroz bure dva svetska rata i fašizma, posvetivši život siročadi.

Spisateljica Veronik Olmi prati njen životni put, ispunjen velikim stradanjem, ispisujući uverljivu prozu zahvaljujući detaljima. „Pesma žena koje mlate sorgo liči na zujanje buba, ona ima pet godina i igra se pored majke kamičcima. I čini ono što sva deca čine, imišlja, oživljava predmete, kamenje, biljke, udahnjuje im dušu i zamišlja. To su oni poslednji trenuci nevinosti. Iskustvo će se odjednom sručiti na nju i život joj izvrnuti kao rukavicu.“

Primetio sam da ponavljate kako vas je glavna junakinja – kidnapovala. Zašto?

Pisala sam neki drugi roman i bila u svojoj kući na selu. Leto, sve je bilo savršeno. Onda sam ušla u crkvu i videla Bakitin portret. Dogodilo mi se nešto što nije nikada u životu. Očigledno, u sekundi, kompletan prevrat, praćen velikom strepnjom da je knjiga o ovoj ženi možda već napisana. Odmah sam otišla u Italiju. Istog trena počela sam da istražujem njen život. Kao da sam bila oteta.

Proučavali ste život svetice, išli za njenim tragovima. Da li sakupljanje građe ponekad predstavlja teg oko noge za pisca?

Snabdevanje dokumentacijom važno je vreme u životu pisca. Reč je o vremenu hranjenja, sakupljanja uticaja. Ličite na sunđer! Istovremeno ste uznemireni, jer saznajete stvari koje mogu da onespokoje. Ili otkrijete nešto suprotno od onoga za šta ste se zanimali. U isto vreme, i informisani ste, i dezorijetisani. Približavate se priči koju želite da pripovedate i to je izvanredna hrana. Toliko toga saznate, naučite, idući za informacijama. Uznemireni ste na svim planovima, ali osećate se kao da putujete. Idete negde drugde…

Kako osetite tren u kome morate da odbacite dokumentarnu građu i uronite u rukopis?

Reč je o pitanju koje prozaista samom sebi stalno postavlja. U kom trenutku prestaje istraživanje i kada se ja usuđujem da pišem. Imam prijatelje, književnike, neprestano smo u konatktu dok radimo i uvek se pitamo – kada krenuti... Postoji opasnost da dokumentacija preovlada vama i da budete opterećeni činjenicama koje ste saznali, toliko da se ne usudite da se upustite u priču.

Zastajemo kod scene kada Bakiti skinu lance i ona, konačno slobodna, ne može da se snađe, jer nema ravnotežu. Svačije prisustvo oseća nalik pretnji. „Trebaće mnogo vremena da ne podskoči kad joj neko priđe, da se ne uplaši od pružene ruke, od samosvesnog pogleda.

Ukoliko pričamo o toj sceni, istinita je. Bakita je nosila okove oko noge godinu dana. Da bih to zamislila nije mi bila potrebna dokumentacija. Htela sam da se podsetim nekih svojih telesnih iskustava i razumem kako je mogla da izgubi osećaj za ravnotežu. Ne isključivo ravotežu tela, već i ravnotežu duha. Koliko su telo i duh, zapravo, zavisni jedan od drugog… Priča robinje je priča o telu. Ona će uvek biti rob zbog tela. Telo će se zauvek sećati ropstva! Ne postoji bivša robinja. Telo pamti.

Zato često zarobimo sami sebe? Narator na jednom mestu opisuje glavnu junakinju koja „više ne oseća ništa, nikakav bol, telo je iznad patnje, stena“.

Telesna patnja čini nas ranjivim, mnogo smo slabiji kada patimo. Stanje koje nas uvek podseti kako će biti kada budemo stari. Da ne zaboravimo da je telo – kuća duha. Bakita je veliki duh, velika duša, telo oteto u dobi deteta. Transoformisaće se u adolescentkinju, u ženu, međutim, uvek će postojati dihotomija. Ja nosim telo koje je moj neprijatelj, ali imam isključivo njega i zato mora da ostane – prijatelj. Paradoks! Začuđujuđa stvar kod Bakite jeste njena dugovečnost. Sve bolesti s kojima se na kraju suočava i duhovna snaga što nadilazi telo. Fotografija Bakite koju volim… Neverovatno je njeno pravo držanje, premda je moralo biti bolno. Uvećajte fotografiju na telefonu! Drži crkvenu knjigu, ali ukoliko se zagledate u ruke, ruke su uvrnute. U položaju kao da su i dalje vezane. Smatram da je čitava Bakita u toj fotografiji. Treba se približiti.

Pripovedač posebnu pažnju obraća na detinjstvo i pitanje da li se junakinja uopšte seća tih dana?

Detinjstvo je za svakoga važno. I najvažnije, jer je uvek tu, uvek postoji. Svakog autora, ukoliko piše o velikim ličnostima koje su obeležile epohu, zanima njihov put, pogotovo rano doba. Važan je uzrast u kom je Bakita bila oteta. Imala je sedam godina… Mozak već ima svest o vremenu. Imala je sestru bliznakinju. Poticala je iz porodice sa snažnom društvenom strukturom. Bez sumnje, važan okvir.

Istorijski roman, izuzetno popularan žanr, teško je definisati. No, pitanje koje se uvek postavlja jeste kakav autorski pečat treba ostaviti na temelju povesnih činjenica. Postoje dela o burnim događajima iz prošlosti koja su potpuno nezanimljiva.

Nisam najmerodavnija da o tome pričam. Pazite, ne verujem da mogu da komentarišem i pričam o baš svim procesima nastanka rukopisa. Ponekad je dobro što stvari izmiču. Analizirajući kako pišem, izgubila bih spontanost pisanja. Bolje da ne mislim o tim odjecima.

Opisujući Bakitin put kažete da liči na crtež zmije koji je uradio njen brat, želeći da je uplaši tokom detinje igre. Pretpostavljamo da je reč o fikciji, takav detalj sigurno nije moguće pronaći u dokumentaciji.

Svakako… Videla sam zvaničnu crkvenu knjigu koja daje datume, mesta, imena značajnih osoba. Polazeći od toga, sačinla sam skelet, pa mu onda dala krv, telo, pet čula. Na primer, izmislila sam zmiju, zamislila sam da sluša ploču s Karuzovom operom. Ubacujući čin slušanje ploče, omogućila sam sebi da kažem mnogo stvari o tome gde živi. Kako prolazi kroz svet, kako ga vidi.

Koliko je cela priča vezana za vaše poglede na religiju?

Nema veze s religijom, već sa potrebom za apsolutnim, za nekakvom prisutnošću u svetu. Znate, nikada ne izmišljam scenu kada se Bakita moli! Nisam želela da izmišljam ni njene ispovesti, ni njene molitve. Pokušala sam da nikada ne sudim o okolini sestrinstava u manastiru. Znam da je stigla u Skio, morala da bude izložena jer su se uplašile „crnkinje“, ali svaki put sam morala da ne intervenišem, da ne pokazujem šta je bilo dobro, šta je bilo loše, ili šta ja mislim. Jedina stvar koja me zanimala na njenom putu jeste kompleksnost. Na primer, ne oseća radost kada je oslobode, već plače. Prelazi iz pakla u raj, iz tame u svetlost. Oseća grižu savesti što je preživela. Ima krupan glas. Ne zna da čita. S jedne strane stoji izuzetan duh, prošao kroz nezamislive stvari, uzdižući se visoko, a s druge poniženost koja razoružava. Dakle, takve stvari interesuju me više nego sam religiozni čin. Istraživala sam apsolutno koje možemo naći u svim religijama.   

Potresna je scena nasilnog razdvajanja dece od roditelja. U tom smislu, roman je aktuelan… Pripovedač nagalaša da je „priča svuda ista, nasilje koje se ponavlja, vatra iz pušaka i vatra od buktinja, vatra koja hita brže od života“.

Znam na šta mislite. Na fotku s meksičke granice. Bakita kaže da je kidnapovana. Osećam uznemirenost zbog sveta koji nije mnogo napredovao od onoga doba.

(NIN, 13. jun 2019.)

Veronik Olmi rođena je 1962. godine u Nici. Piše prozu, dramske tekstove i scenarije. Studije dramske umetnosti završila je kod Žan-Lorana Košea, nakon čega je bila asistent reditelja Gabrijela Garana i Žan-Luja Burdona. Prvi roman Morska obala objavila je 2001. i osvojila nagradu Alen Furije. Za roman Onoga leta dobila je 2011. nagradu Maison de la Presse. Dela su joj prevedena na dvadeset jezika, a njene komade podjednako izvode pozorišta u Francuskoj i u inostranstvu. Zajedno sa Anom Rotanber i Mišelom Fitusijem, osnovala je pozorišni festival Ženski Pariz. Za Bakitu, roman posvećen svetoj Đuzepini Bakiti, dobila je 2017. nagradu Fnak i Prix Patrimoines  i bila u najužem izboru za Gonkura i Feminu.