Zorana Arunović, svetska šampionka u disciplini vazdušni pištolj i sportiskinja godine objašnjava za YellowCab kako je počela da se bavi streljaštvom
Čvrst stav, mirna ruka i oštro oko
Zorana Arunović je 2010. godine postala svetska šampionka u disciplini vazdušni pištolj na 10 metara, a
pored zlatne medalje, na Svetskom prvenstvu u Minhenu osvojila je i pojedinačnu
i ekipnu srebrnu medalju u disciplini 25
m pištolj, zajedno sa sestrom Jelenom Arunović i Jasnom Šekarić. Zbog
ovih uspeha, dvadeset četvorogodišnja Zorana Arunović, inače studentkinja
ukrajinskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu – ponela
je titulu sportiskinje godine.
Kako ste počeli da se bavite streljaštvom?
Zorana Arunović: Streljaštvom sam počela da se bavim najpre zbog sestre. Ona
je nekako bila moj idol iz detinjstva, gledala sam je kako ide na treninge, ali
me nikada nije dovoljno zanimalo da odem na sam trening i pogledam. Za mene je
to bio dosadan sport, ja sam ipak bila krajnje aktivno i nemirno dete. Otac, koji
je bio redovan profesor na DIF-u preminuo je 2000. godine. Gubitak mi je jako
teško pao i dosta sam se smirila, postala sam prilično zatvoreno dete, izgubila
sam želju za druženjem, zatvorila sam se u kuću. Jelena je tu odigrala ključnu
ulogu, jer je iz dana u dan insistirala da idem sa njom na trening. Insistirala
je toliko da sam na kraju pristala, kako bih je skinula sa vrata. Na kraju se
ispostavilo da je to bio prelomni trenutak. Svidelo mi se društvo, svidela mi
se činjenica da postoje i drugi ljudi na svetu osim mojih ukućana i tako je
počela priča, iz nekog bega od samoće do svega što sam do danas postigla.
Na svetskom prvenstvu osvojili ste jednu zlatnu i jednu
srebrnu medalju; dvostruka ste prvakinja Srbije! Imate ekipno evropsko zlato vazdušnim
pištoljem i svetsko malokalibarskim pištoljem. Da li biste mogli da nam u
jednom pasusu opišete vaš put do vrha?
Prvo što ću reći je da je put bio težak. Težak i trnovit. Ali kao i svaka
druga priča, kao i svačiji drugi put i moj je bio pun uspona i padova. Samo što se svi padovi zaboravljaju kada se postigne uspeh.
Bavim se ovim sportom već skoro deset godina i bezbroj puta sam htela da
odustanem, da napustim sve, ali, to je najlakše zar ne... Hrabrost i upornost
su vrline uspešnih, a smatram da obe posedujem.
Kako izgleda vaš radni dan?
Ustajanje u 8, trening od 10 do 13h, ponekad od 10-15h onda najčešće
analiza treninga. Pošto mi je sestra trener, analize se odvijaju i na putu kući
i u kući… Poslepodne je rezervisano za odlazak u teretanu, ili za drugi trening
u zavisnosti od perioda sezone. Slobodno vreme provodim sa prijateljima, u
šetnjama, u odmaranju...
O čemu razmišljate, ili još bolje – kakav je vaš „tok
svesti“ – dok držite pištolj i gledate u metu?
Misli bi trebalo da budu usmerene apsolutno i samo na ono što trenutno
radim – isključivo na pucanje. Ali kod mene je to skoro nemoguće! Kada
treniram, misli samo proleću – to je ponekad neizdrživo. Na takmičenjima je
drugačije, ipak imate konkurenciju i morate da se u potpunosti posvetite svakom
hicu, pa se trudim da svaki hitac odradim sa maksimalnom koncentracijom.
Najčešće uspem, ali naravno, dešavalo se i da podbacim u tom delu.
Koje osobine mora da ima dobar strelac?
Što bi ljudi rekli, „čvrst stav, mirnu ruku i oštro oko”. Mislim da je
najbitnije od svega da bude uporan. To je odlika koju mora da ima svaki
sportista, a ne samo strelac. Mora da bude uporan i spreman za težak rad. Jer
ništa ne pada sa neba, pogotovo ne visoki rezutati u vrhunskom sportu. Ja to
najbolje znam, jer sam ranije, kao mlađa devojčica bila malo lenja, pa sam
mislila da će mi nešto pasti sa neba. Još uvek nisam dočekala poklon skrštenih
ruku.
Napravili ste velik uspeh. Kakve sada planove imate?
Uvek kažem da mi je plan da ove godine završim fakultet, ali kada malo
bolje razmislim, mislim da je to prosto nemoguće, pogotovo ove ili sledeće
godine. Tako da mi je plan da uđem u što više finala na svetskim kupovima, i
naravno, da steknem više iskustva pre nego što izađem na vatrenu liniju u Londonu
2012. godine.
Streljaštvo je vaš porodični sport?
Da, tako ispada. Deda se bavio streljaštvom, tata je isto pomalo pucao, a sestra
puca otkako znam za nju. Nekako nam ovaj
sport teče venama, pa onda ni ne treba da čudi što imamo ovoliko uspeha. Mislim
da mi je jedna od najdražih medalja ekipno srebro sa svetskog prvenstva u
Nemačkoj, jer sam ga postigla sa svojom sestrom, jer mi je od nekih najmlađih
dana želja bila da nastupim u ekipi sa Jelenom i Jasnom. Čekala sam svoj
trenutak i dočekala sam ga. I sve se izdešavalo na najbolji mogući način.
Kakva je vaša saradnja sa Jasnom Šekarić?
Jasna je moj uzor iz najmlađih dana. Verujem da je takva sportska veličina na
našim prostorima uzor svim mladim sportistima, a ako nije, onda bi trebala da
bude. Ona je žena koja godinama traje, što je za svaku pohvalu. Sećam se svog
prvog treninga kada se ona pojavila i od trinaestog mesta u streljani izabrala
da puca baš pored mene . Mislim da sam sat vremena stajala u stavu, nisam smela
da opalim nijedan hitac, da zaboga, Jasna Šekarić ne bi videla kako ja „ubijam”
loš pogodak. To je bilo davne 2003. godine. Sada je sve mnogo drugačije, ipak
smo mi u istom klubu, reprezentaciji, nas dve smo cimerke na svim putovanjima, pa
je strah od njenog imena prošao. A i bilo je vreme, zar ne? Šalu na stranu,
Jasna je osoba od koje se stvarno dosta može naučiti. I svaki savet koji da, a
daje ih, zaista je dragocen.
Da li gledate krimi filmove? Uvek sam mislio da najbolji
strelci gledaju krimiće sa ciničnim osmehom na licu...
Nisam filmofil, moram da priznam, ali volim da gledam krimi serije kao što
je CSI i Bones. E, serije tog tipa su neprevaziđene. Kad god ih
uhvatim na TV-u ili na internetu, za njih obavezno nađem vremena. Fascinirana sam takvim serijama. (Fascinirana je blaga
reč, zapravo!) Takođe, obožavam Uvod u anatomiju. Postala sam zagriženi
fan i jutros sam bukvalno iskočila iz kreveta jer znam da je danas izašla nova
epizoda na internetu. Da, „fascinirana” je definitivno blaga reč za mene.
Čuo sam da studirate ukrajinski jezik na Filološkom
fakultetu?
Da, studiram ukrajinski jezik i književnost na Filološkom fakultetu.
Apsolvent sam sa željom da završim, ali bez vremena za tako nešto.
Pretpostavljam da je vaše pitanje više bilo u smislu „pa zašto ukrajinski,
otkud to?”, pa ću odmah da se potrudim da dam odgovor. Ukrajinci su među
najboljim strelcima sveta i nije čudo što sam i taj deo svog života posvetila
sportu. Želela sam da naučim jezik kako bih mogla da razumem zbog čega su
toliko dobri, i kako bih i ja mogla da pokupim nešto od njih. Mislim da sam
počela da napredujem u toj oblasti, jer sam ostvarila kontakt sa njima i sve
ide u smeru u kom sam zamislila da treba da ide. Moram da dodam da sam
zaljubljenik u jezike i imam plan da do trideset i pete godine naučim i tečno
govorim sedam jezika. Videćemo da li je to ostvarivo, ali u svakom slučaju biće
mi zadovoljstvo samo učenje jezika.
Mića Vujičić (YellowCab, 2011)