Gradeći priču oko susreta muškarca i žene posle četrdeset šest godina, Branka Krilović u knjizi Prekasno (izdavač: Geopoetika) piše o samoći, životu u gradu, starosti, mladosti, novobeogradskim soliterima i odjeku brave kakav proizvodi prazan stan.

Telefonom. Jedan telefonski poziv je odredio žanr. Jedan glas iz prošlosti imao je snagu inspirativnog gejzira. Pisala sam u tom trenutku nešto drugo, roman uopšte nije bio u planu. Međutim, samo sam odložila napisano i krenula nepoznatim putem; gotovo zadihano, da bih sustigla digresije koje su trakasto počele da se množe. Glas čoveka koji se javlja posle četrdeset šest godina, pokrenuo je i artikulisao priče koje su već postojale negde u meni; stvarne ili fiktivne, odjednom  su imale oko čega da se sjate; otuda moj roman ima svoje male pod-romane. Oni su čas dalji čas bliži osnovnoj  priči, ali temperatura im je zajednička. Što je dalo lakoću pisanju. A onda se dogodio upad stvarnosti u život romanopisca. Ili, tačnije, drama junakinje, postala je i njegova drama. Vara se ko misli da je to nemoguće. Evo me, živi primer. Miona iz romana i ja – isti skalpel. Dugo je trebalo da nastavim pisanje. Preslišavala sam se, koja bi nova nedaća iz života mojih junaka mogla da me zadesi? Ima li neka lakša nevolja koju bismo mogli podeliti? Pošto sam i ja sad imala svoje breme, ušunjala sam se u kolonu srodnika i nastavila da nas otkucavam.

     

Profesor matematike i njegova nekadašnja učenica, jedna glumica, ćerka Milica, pozorišni reditelj, humanitarka Jovanka. Junaci su i Beograd, Rovinj, Petrinja, selo Mirna, zatim čitava  ekipa mrtvih i živih velikana, od ratnih reportera do mitskih pedagoga, pisaca, poeta, urbanih autsajdera sa kojima je bilo uživanje družiti se tokom pisanja. Njihov duh se očuvao do te mere da mi se činilo kako mi imaju reći mnogo više od živih. Gde i zašto sam ih u međuvremenu  zagubila? Provirivali su iz škrinja prošlosti, najpre u konturama, nejasno, da bismo se  polako, i oni i ja, ohrabrili i krenuli jedni drugima u susret. Moje sećanje se izoštravalo,  jasno mi se ukazivalo ono za šta sam mislila da je izbrisano. Ili je uzbuđenje ponovnog susretanja  uzelo stvar u svoje ruke pa dopunilo i dopisalo zaboravljeno. Ja više  nisam sigurna  šta je istina a šta nije, kad su moji junaci u pitanju. Da li sam ih lažirala prema svojim potrebama? Uglavnom, do te mere su mi dragi da im ne dam da me razočaraju.

 

    

 Ne znam kakva je vest, ali razlog za brigu nije. Ako među tih dvesta naslova nema onih napisanih  ,,po pozivu” – dobro je. Nisu ljudi radili ništa loše – pisali su. Na kraju, nas staromodne, zabavlja to što danas, u Srbiji, nije dovoljno da imaš kamione i avione, već žudiš da si i autor. Druga je stvar što beskrajna demokratičnost institucije NIN-ove nagrade sama sebi pravi posao. Žiri je primoran da se bavi bukvalno svime što je neko napisao u Srbiji a što želi da se zove romanom. Tako se devalvira ideja o nadmetanju istinskog  romanopisanja. Možda bi valjalo uvesti nekakvu predselekciju koja bi podrazumevala ozbiljno češljanje; od žanra do gramatike. Neka se piše i objavljuje (pojam izdavaštva je i tako obesmišljen), neka reklama knjige glumi njenu kritiku… Kriterijumi najveće književne nagrade su tu da odbrane reputaciju vrhovnog žanra.           

Odustajanje Jelene Lengold (izdavač: Arhipelag) pripoveda o glavnoj junakinji u tri životna doba (devojčica, mlada žena, žena u zrelim godinama); o sećanjima na detinjstvo i odrastanje, na minule i nezaboravljene ljubavi. O iskustvu pune zrelosti, činjenicama intimne i porodične istorije koje se ne mogu potisnuti, ali se o njima mora pričati.

Veoma lako, začuđujuće prijateljski i spokojno je sleteo na moju tastaturu, skoro kao da mi ga je neko izdiktirao, a ja sam bila tu samo da sve to zapišem. Pisala sam ga prošle godine, negde u ovo vreme, i kad sam počinjala nisam imala jasnu ideju u kom će pravcu da ode ili kako će se završiti. Ali, po starom obrascu, koji mi je poznat i iz pisanja priča, junaci su poveli radnju, sigurno i odlučno, i moje je bilo samo da ih osluškujem i da pratim njihovu volju. Pisanje romana je za mene bilo prijatno iznenađenje, jer se ispostavilo da je mnogo lakše napisati roman nego zbirku od recimo petnaestak priča. Svakog dana su se sklapali novi i složeniji detalji u vezi s junacima, svakog jutra sam ustajala i dok bih se umivala, pila kafu, već su se u glavi polako slagale slike koje je trebalo ispisati tog dana. Bilo je nekih mučnih scena koje mi je bilo teško da pišem, jer, kako je knjiga odmicala, tako sam i ja počinjala sve više da živim živote tih junaka. U meni, kad pišem nešto, uvek vremenom raste potreba da svoje junake štitim i branim, da u izvesnom smislu pravdam njihove postupke ili barem da omogućim čitaocu da ih razumeju, da im ne sude previše strogo.

Sada, sa ove distance od skoro godinu dana, imam utisak da su svi ti junaci nekakve utvare iz moje podsvesti. Nekakvi delovi mene koji tu postoje od vajkada, a koje sam sada uobličila i dala im kakve-takve biografije, sudbine, živote. Kao što kažu da su svi likovi u našim snovima u stvari delovi našeg ja, tako mi se čini i da su svi likovi mog romana takođe neki delovi mene. I što je najčudnije, sa svakom novom knjigom postajem svesnija da je taj bunar utvara neiscrpan. Nekad ne pišem mesecima, iz nekakvog straha da pogledam u to mračno i neistraženo područje. Nije slučajno da sam pre nekoliko godina imala zbirku pesama Bunar teških reči, a da i u ovom romanu bunar igra veoma važnu ulogu. Pitanje je samo koliko toga ću se usuditi da izvučem na svetlo, a da toga tamo ima tušta i tma, to mi je više nego jasno.

Meni se čini da to nije ni dobra ni zabrinjavajuća vest, već naprosto jedna nebitna činjenica. Činjenica koja može eventualno da preoptereti članove NIN-ovog žirija koji moraju sve to da pročitaju, ali za ozbiljne tokove književnosti jedne nacije mislim da to nema nikakvog značaja. Hiperprodukcija svega i svačega postoji u svim oblastima, ne samo u književnosti, to je nekakva odlika ovog megalomanskog vremena. Sve je to, imam utisak, počelo od one famozne rečenice iz američkih filmova: „Sine, i ti možeš jednog dana postati predsednik Amerike!“ I tako, malo po malo, svi su postali uvereni da mogu sve, i da je samo potrebno da to jako žele. Možda u tome ima i nečeg dobrog. Između mnogo uzalud utrošene volje i potpune bezvolje, ja sam više za ono prvo.

Lana Bastašić, autorka romana Uhvati zeca

Iz zemlje čuda

Luis Kerol i Elena Ferante u potrazi za belim zecom susreli su se u Zemlji čuda na brdovitom Balkanu – reči su kojima je najavljena knjiga Lane Bastašić Uhvati zeca (izdavač: Kontrast). Nema tako crne noći kao one kroz koju kao kroz fantazmagoriju putuju dve bivše prijateljice...

Kako vam se otvorio roman Uhvati zeca?

Htjela sam da od Bosne napravim književnog lika. Imala sam ideju žene kojoj se mijenja tijelo, boja kose i očiju, ime i prezime, koju tuku i koja tuče, koja krvari, koja se prostituiše, kojoj je identitet u stalnom nastajanju i nestajanju, te koju svi drugi pokušavaju da definišu. Povezala sam ovu temu nestabilnog identiteta sa Kerolovom Alisom, još jednom djevojčicom koja mora da odgovori na pitanje ko je i šta je u zemlji u kojoj je sva logika okrenuta naglavačke. Kada sam uhvatila centar knjige i njenu strukturu, morala sam da se odlučim kojim i kakvim jezikom treba da je napišem kako bi tema bila vidljiva i formalno, u suprotnom cijela stvar nema mnogo smisla. Stoga mi je bilo logično da i jezik romana mora da bude poput njegove junakinje: da ne može i ne želi da se definiše (srpski, hrvatski, srpsko-hrvatski, bosanski, itd.), da se ne uklapa ni u jedan standard, te da ide protiv ideje čistoće i očuvanja jezika, ideje koja se oduvijek u malim kulturama budila kao simptom nacionalne paranoje i koja je u svojoj suštini strah provincijskog duha. Sreća pa je i moj urednik ovo shvatio i nije pokušao da pegla knjigu jer bi na taj način roman svojom formom opovrgnuo sopstveni sadržaj.

Ko su vaši junaci?

Junakinje mog romana su dvije žene koje su se upoznale prvog dana škole i koje bi, u drugačije vrijeme i na drugačijem mjestu, imale vrlo slične živote. Međutim, budući da se jedna od njih zove Lejla u Banjaluci devedesetih, njena priča ima drugačiji tok. Tu se nameće pitanje privilegije, i samim tim nepouzdanosti, pripovjedačice Sare. Lejla u jedanaestoj godini dobija novo ime i menstruaciju (nacionalno etiketiranje i krv uvijek idu zajedno), te odjednom postaje neko drugi. Od toga trenutka ona više nema jasno definisan osjećaj sopstvenog identiteta. Sara je, s druge strane, uvjerena da svojim pretjeranim opisima i tumačenjima može da uhvati svoju prijateljicu, uokviri je i okači na zid kao umjetničko djelo. Le(j)la se tome opire do samog kraja knjige. Na kraju, jedino što preostaje mojoj pripovjedačici jeste da se vrati na početak i ponavlja svoju priču u nedogled te da pod tom kolridžovskom kletvom pokuša da riješi pitanje krivice. To je jedini način da njena prijateljica i sjećanje na Lejlinog brata postanu besmrtni.

Ove godine stiglo je više od 200 romana na konkurs za NIN-ovu nagradu i oboren je rekord. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu?

Nisam ekspert za analizu književne produkcije, pa ne bih da pametujem gdje mi nije mjesto. U Knjizi smijeha i zaborava Kundera definiše tri uzroka koja, po njegovom mišljenju, dovode do nacionalne grafomanije: povećanje životnog standarda koje vodi u dokolicu, progresivna izolacija pojedinca, te nedostatak većih društvenih promjena. Ne znam koliko smo skloni dokoličarenju i samoći, ali očito je da smo žrtve društvene paralize već neko vrijeme. Kvalitet književnih djela nema mnogo veze s tim, kao ni sa brojem objavljenih knjiga. Žao mi je jedino žirija i drveća.

Lana Bastašić (Zagreb, 1986) objavila je dve zbirke priča, jednu zbirku poezije i knjigu priča za decu. Priče su joj objavljivane u Poljima, Putevima, Sarajevskim sveskama, Povelji, i drugim regionalnim časopisima. Živi u Barseloni, gde uređuje književni časopis Carn de cap i vodi školu književnosti Bloom.

4.

U ljubavnoj priči, „ali bez ljubavi”, čija se radnja odvija u Beogradu, uzbudljivom i boemskom „novom Berlinu”, glavni protagonisti Desetog života Saše Savanović (izdavač: Kontrast) plove kroz svakodnevicu pokušavajući da se uhvate za neku vrstu uputstva o životu.

Priča je u najvećoj meri proizvod iskustva života u Beogradu danas, gradu koji se menja, izobličava, i u kome se tzv. tranzicija očitava u svoj svojoj surovosti, agresivnosti i ispraznosti. Ovde ne mislim samo na fizičke promene kojima svedočimo, već i na one simboličke: uporni revizionizam i nametanje nacionalnog projekta, i naravno kapitalizam čiji se pipci protežu i na međuljudske odnosa koji su mahom površni, proračunati i konzumeristički. Kako je davno pisao Marks, „lični odnosi uspostavljaju se isključivo iz odnosa proizvodnje i razmene”, i to danas možemo da vidimo još jasnije, društvenost je komodifikovana, ona postaje direktno vrednosno produktivna, fenomen koji se gotovo perverzno naziva socijalnim kapitalom. Zajedno sa surovom individualizacijom, nesigurnost, nepoverenje i strah se uvlače u svaku poru društva. Retradicionalizacija i jačanje patrijarhalnih vrednosti idu ruku pod ruku sa neoliberalnim politikama i demontiranjem socijalne države. Postomoderno rastakanje jasnih i opšte prihvaćenih značenja takođe igra značajnu ulogu, pitanje identiteta postaje bojno polje koje se neretko „reševa” potrošnjom. Roman, dakle, pokušava da uhvati taj trenutak materijalne i ideološke transformacije grada, ili šire celokupnog društva na ovim prostorima.

U tom i takvom gradu, dvoje mladih – naratorka i Vinsent – žive svoje svakodnevne i uglavnom neuzbudljive živote. U svojim kasnim dvadesetima ili ranim tridesetim godinama, oni su zaglavljeni u produženoj adolescenciji ispunjenoj zabavom i instant odnosima. Međutim, iako konformistički, njihov beg od realnosti na neki način predstavlja i protest protiv, i odbijanje da se učestvuje u društvu koje im je ostavljeno u nasleđe. Glavna protagonistkinja je sve vreme uhvaćena u protivurečnost između društveno poželjnih (dakle opresivnih) obrazaca ponašanja i mišljenja i sopstvenih pogleda na sebe i svet koji je okružuje. Roman je priča o generaciji koju karakteriše neka vrsta izgubljenosti i paralisanosti i prožet je atmosferom utrnutosti i nemogućnosti da se iz takvog stanja izađe. Govori o generaciji koja je izgubila ideale pre nego što je i stigla da ih ima, koja se ne zanosi i ništa ne shvata ozbiljno, ništa sem novca – surovu materijalnost. Skoro sam pročitala negde jedan citat Ilije Šoškića koji kaže „kako je krhak svet bez ideala” i meni se to učinilo kao sjajna dijagnoza našeg savremenog društva, u kome nema budućnosti samo prošlost, i koji svakog trenutka preti da se raspadne.

Ne verujem da nam kvantitet može reći nešto mnogo o kvalitetu, mislim da je broj objavljenih romana prost rezultat činjenice da danas svako može da izda knjigu, da li kao samizdat, da li plaćajući za to nekoj izdavačkoj kući. Ne vidim da je to samo po sebi loše, ljudi koji stvaraju žele i nadaju se priznanju, to je neizbežno. Čini mi se da je to veći problem za žiri koji mora sve ove romane da pročita, nego za samu književnost.

Vladimir Tabašević, autor romana Zabluda Svetog Sebastijana

Odjek rata i jezika

Uzimajući za podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u knjizi Zabluda Svetog Sebastijana (izdavač: Laguna) problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju.

Kako vam se otvorio novi rukopis?

Opsesivno razmišljam o jeziku otkad znam za sebe. Tim rečima može, na primer, da počne razmišljanje povodom vašeg pitanja. U svesti je konfuzija koja nastaje s obzirom na odnos mišljenja, sećanja i jezika. Pokušao sam da se setim, dakle – da izmislim (jer za mene je to postalo jedno isto dok sam radio na ovom romanu) kako je to bilo učiti maternji jezik, za vreme rata. Sećam se koliko muka mi je zadavala reč „tobože”, „mašala”, „obaška”. Naravno, ovde moram staviti pod navodnike glagol „sećam se” jer nisam načisto sa tim da li sam te muke izmislio ili je stvarno tako bilo. Postoji mogućnost da sve neprestano izmišljamo, generišemo iznova, stvaramo. Sebe, svest, sećanja. Ali tako je bilo povodom ovog romana – jezik, sećanje, rat i sve te reči na sve strane, psovke, pretnje, dozivanja, rikošeti, koje imam intenzivnu impresiju da sam stvarno proživeo, hteo sam da prizovem, da odjekuju, u jednom književnom tekstu. Ijekavica, ekavica, ringišpil, šuma, puška. U tom smislu, ja ne pripovedam priče, ja nastojim da provociram zajedničke impresije, ukoliko one kao zajedničke postoje, i da, onda, čitalac i ja, zajedno, „otvaramo priču”.

Ko su vaši junaci?

Jezik i drug Sećanje. Dino, Karlo, Lidije, u više navrata, neka priviđenja koja se junače, nekakva nastojanja duše. Onda stradalo telo Svetog Sebastijana. Jedan jež koji se neprestano provlači, koji teče, kojim nastojim da ovladam. Prazni bazeni su mi bili važan junak. Smatram da je duboko pogrešno očekivati da nam književnost vrati onu realnost – samoizvesnost subjekta, junake u klasičnom smislu, koji su u nepovrat otišli u iskustvu svakodnevnog života. Postoji samo, paradoksalno, nada da su nekada postojali. Mišljenja sam da sasvim iščezava izvestan i pouzdan subjekt, da je on, kao takav, danas nemoguć, i nastojim da pokažem tu njegovu nemogućnost, to uporno odsustvo. Kroz čitav roman se jedno sećanje zvano Karlo junačilo neprestano.

Stiglo je više od 200 romana na konkurs za NIN-ovu nagradu i oboren je rekord. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu?

To je dobar simptom. Ljudi misle da ako ukoriče svoje pisanje, da su bar neki račun sa sobom sveli. Kad već ne mogu da namire kiriju, dažbine, dugove, kredite, onda pišu. Ne smemo zamerati na tome. Ono što jeste za osudu, međutim, jeste odsustvo relevantne kritike, književne kritike koja ne bi bila recikliranje književno-teorijskih fraza, koja ne bi sa jednim predrazumevanjem pristupala književnom tekstu, uporno u njemu nalazeći povoda za svoju, često neosvešćenu i spontanu, unapred spremnu ideološku poziciju  i samovalidaciju. Živimo u svetu histeričnih prinuda na „političku korektnost”, „samoostvarenost” i „nacionalnu svest”, koje su zaodenute u razno-razne iluzije o slobodama i oslobođenju, i u tom takvom svetu, hiperprodukcija odštampanog i ukoričenog teksta ne tiče se toliko književnosti, koliko ovih realnih životnih uslova. Drugim rečima, borba za književnost se ne vodi tako što se osporava hiperprodukcija ukoričenog teksta, već tako što se intenzivno i posvećeno radi na autonomnoj književnoj kritici čiji autori bi imali svojevrsnu svest o pomenutim prinudama i koji ne bi reciklirali, svako iz svog tabora, lozinke uzajamnog „prepoznavanja”.

Vladimir Tabašević (Mostar, 1986) objavio je knjige poezije Koagulum, Tragus, Kundak, Hrvatski kundak, kao i romane Tiho teče Misisipi, Pa kao, Zabluda Svetog Sebastijana.