Arhipelag je objavio knjigu izabrane poezije Živi lanac znanog sveta irskog nobelovca Šejmusa Hinija (1939–2013), u prevodu Stefana Pajovića. „Geološki slojevi zemlje postaju u Hinijevoj poeziji saživljeni sa geološkim slojevima kulture i istorije“, kaže za NIN Gojko Božović, urednik ove izdavačke kuće. „Samo u tom amalgamu nastaje pesma kao jedinstvo različitih elemenata, vidljivih i posredovanih, istorijskih i savremenih, doživljenih u iskustvu i proživljenih u kulturnom preispitivanju i istorijskoj svesti. To jedinstvo postaje stvarni i simbolički izraz Hinijeve pesme.“
Reč je o lirici štampanoj posle 2000. godine. Božović napominje da pozne pesme Šejmusa Hinija češće nego ranije uzimaju na sebe oblik putovanja. „Putovanja u vremenu i prostoru, i jedna i druga vođena kulturno-istorijskim razlozima. Kultura oživljava pred pesnikom jednako kao što je istorija trajno prisutna u svesti njegovog lirskog subjekta. Poezija odvodi čitaoca na putovanja na izabrana mesta kulture i istorijskog trajanja.“
Na jednoj strani, to je Grčka kao osnova evropske civilizacije, a na drugoj strani, to je Tolund kao jedna od najstarijih naseobina na evropskom tlu. „Tako poezija postaje živi lanac pamćenja proisteklog iz stvarnosti, pamćenja proisteklog iz kulture i onog trećeg pamćenja proisteklog iz susreta promišljenog iskustva i duboko proživljene kulture.“
Anahoriš 1944. godine
Klali smo svinje kada su Amerikanci stigli.
Utorak ujutru, sunčeva svetlost i krv u slivniku
Ispred klanice. S glavnog puta su
Mogli čuti skičanje,
Onda su čuli kako prestaje i ugledali nas
U rukavicama i keceljama kako se spuštamo s brda.
U dve kolone, s puškama na ramenima, marširaju.
Oklopna kola i tenkovi i otvoreni džipovi.
Šake i ruke opaljene suncem. Nepoznati, neimenovani,
Na vojnoj za Normandiju.
Nismo tada mogli znati
Kuda su se uputili, kao dečačići smo
stajali tu
Dok su nam bacali žvake i valjkasta pakovanja šarenih slatkiša.
(NIN, 20. avgust 2020)