Polemike i kritike iz štampanih časopisa specijalizovnih za poeziju,
prozu i dramu traže svoj prostor na internetu. Da li će sajtovi, blogovi,
vlogovi, vebzini i društvene mreže nadomestiti njihov potencijalni „nestanak“
Miroslav Krleža dobio je pre
šezdeset godina NIN-ovu nagradu za prvi deo romana Zastave objavljen u časopisu Forum.
Sedam godine kasnije, najbolja je bila Uloga
moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića. U finalnom saopštenju
podvučeno je „da se u obzir nije mogao uzeti roman Hodočašće Arsenija Njegovana Borislava Pekića, jer je zasad
objavljen samo u časopisu, u nastavcima“. Pekić je nagrađen sledeće zime.
Časopisi su tih godina
predstavljali srce književnog života.
Pisac Jovica Aćin bio je najpre
redovni saradnik, pa izvršni, i potom glavni urednik Dela. „Svojevremeno je, verujem, Delo bilo književni i intelektualni časopis za ugled. Radilo se o
prvom zagovorniku moderne književnosti kod nas, sa hrabrim urednicima koji se
nisu bojali da objavljuju izazovne i dalekosežne priloge.“
Slučaj sa tekstom Mihajla
Mihajlova bio je primer pomenute hrabrosti. „Tekst je, prvi kod nas, i iz prve
ruke, kada je reč o časopisima, otkrivao šta se događa u Sovjetskom Savezu. Da
je tamo, šezdesetih, i dalje na delu staljinizam posle Staljina. Taj broj Dela je zabranjen. Do tada nijedan
književni časopis kod nas nije bio zabranjivan. Ja sam zatim, koncem
sedamdesetih, objavio kritički komentar iz pera u ono vreme meni bliskog
autora, prilično liberalne prirode, na račun dogmatskih strujanja među
tadašnjim komunističkim rukovodiocima. Glavni urednik Nolita, koji se vodio kao
izdavač Dela, pošto je dobio broj
neposredno iz štamparije, odmah ga je cenzurisao i rečeni komentar je isečen iz
knjižnog bloka.“
Imamo ga barem u jednom primerku;
preciznije – dva ista broja, sa različitim sadržajem.
„Prvi sam objavio pesme Gojka
Đoga pre njegove knjige Vunena vremena,
u kojima se na poetski način aludiralo na umirućeg Tita, tadašnjeg vrhunskog
sina naših naroda. Pesnik je osuđen na zatvor. Mene su saslušavali u Državnoj
službi bezbednosti. Negde postoji, znam, i zapis tog saslušanja. A ceo tiraž,
osim već prodatih primeraka, spomenuti glavni urednik Nolita je iseckao i
prodao kao staru hartiju.“
Kakva je razlika između potresa u
časopisnom književnom životu onda i sada – pita se Aćin. „Jednostavna. Oni
papirni, čiji se tekstovi nisu dopadali vlastima, mogli su naprosto da budu
zabranjivani sudski ili vansudski. Danas, kad ih imamo toliko na internetu, to
već nije u potpunosti moguće.“
Jedva održavajući štampanu
verziju, publikacije su prešle na mrežu. Tu su ih sačekali sajtovi posvećeni
knjigama; blogovi, vlogovi, vebzini...
Ivan Radosavljević, aktuelni
urednik Beogradskog književnog časopisa,
postao je 1994. sekretar redakcije Reči.
„Uhvatio sam poslednje odsjaje književnosti kao društveno značajne aktivnosti.“
Radilo se o kraju analogne i
početku digitalne epohe. „Još uvek smo imali fizičku redakciju u kojoj smo
svakodnevno radili, u koju su dolazili autori i donosili tekstove na papiru,
gde su ljudi svraćali na kafu i razgovor kad im je usput, gde se bistrila
svakojaka politika.“
Misli da je književnost sada u
najvećoj meri delegirana isključivo u estetsku sferu, da dela i stavovi pisaca
više ne izazivaju društvene potrese, ni promene, niti preveliko zanimanje.
„Iznajmljivanje prostorija za
redakciju izlišan je luksuz, jer se sve obavlja preko interneta, pa više nema
ni tih mesta susretanja, druženja i razmene ideja. Publikacije izlaze bez
pravilnosti, samo onda kad uspeju da obezbede finansije. Ne prodaju se skoro
nigde (tek u ponekoj knjižari), a ne kupuju uopšte. Širokoj publici više nisu
ni važne, ni zanimljive, ni dostupne. Prave ih urednici, pisci, prevodioci,
kritičari – jedni za druge. Čak se ni biblioteke velikom većinom više ne
pretplaćuju, što se nekada podrazumevalo.“
Jovica Aćin je svakog radnog dana
od 12 do 14 časova bio u redakciji i primao saradnike, čitao priloge, dogovarao
sadržaje za sledeće brojeve, pravio temate... „U tematu o književnoj
logorologiji, kojoj ću posvetiti svoju knjigu Gatanja po pepelu, prvi sam objavio poglavlje iz tada kod nas
nedozvoljenog Solženjicinovog Arhipelaga
Gulag. Niko to nije to smeo da učini ni u jednoj takozvanoj
realsocijalističkoj zemlji.“
Najvažniji španski dnevni list
proglasio je to jednim od značajnih događaja godine u svetu.
„Kao uredniku nije mi padalo na
pamet da o svojim odlukama obaveštavam državne i partijske vlasti. Zbog toga
sam, dok sam recimo uređivao list Student, bio osuđivan, i kao pisac i kao
urednik, najpre na uslovne, pa i na zatvorske kazne na koje, kafkijanskom
zbunjenošću sudske i policijske administracije, nisam bio pozivan na
izdržavanje. Kafka me je sačuvao...“
Šest decenija posle Krležinih Zastava u Forumu, našli smo se u drugačijem, nesagledivom prostoru za
razgovor o romanima, pričama i poeziji – na žustrim veb forumima.
„Po prirodi stvari, štampani
časopisi su neuporedivo sporiji i na mnogo načina ograničeniji od mogućnosti
interneta“, objašnjava Ivan Radosavljević. „Objavljivanje na internetu je univerzalno
pristupačno, i jedina prednost ostaje urednički rad koji garantuje vrednost
objavljenog. U meri vrednosti i autoriteta samih urednika! Utoliko je autorima
i dalje važno da tekstove objave u časopisu klasičnog tipa.“
Napominje da je problem što se
finansiraju isključivo projektno, na konkursima državnih organa. „Nikad se ne
zna da li će novca uopšte biti, a ako bude – koliko će ga biti, i kada. A bez
novca svodimo se na poštansko sanduče – objavljuje se ono što se milošću
slučaja dobije, ne možete naručivati tekstove jer ne možete dostojno platiti
književni rad. Samim tim uređivačka politika pada u vodu i gubi se smisao cele
stvari.“
Aćin smatra da je internet za
pisce korak u slobodu stvaranja i mišljenja. „Rasprave na internet stranicama
odigravaju se brže. Možda to umanjuje kvalitet tih rasprava, ali je
informisanost o njima veća, pa otuda, zbog nesputanosti u ispisivanju i
pristupačnosti u čitanju, rasprave bivaju uticajnije, te učesnici i autori mogu
otvorenije da nas podstiču, sa ubedljivim ili slabim argumentima, na zauzimanje
različitih stanovišta u sporu.“
Dunja Ilić, književna kritičarka
portala booksa.hr, podvlači da
pripada generaciji kojoj je internet portal glavno mesto objavljivanja;
štampana verzija je čist izuzetak.
„Osim toga, štampani časopis uvek
ima i svoju onlajn verziju, makar to bio samo PDF dokument. Kada pišem za
portal, imam na umu da će moja kritika biti momentalno dostupna velikom broju
ljudi, a to me navodi da tekst bude što bolji. U slučaju štampanog izdanja,
pomislim kako će tekst tamo ostati `večno` (iako je takva predstava
diskutabilna, zapravo važi i za portal), što me opet navodi da se tekstu što
više posvetim.“ Razlika je, po njenom sudu, samo u osećaju.
U virtuelnom prostoru, bliže je
autorima koje kritikuje. Reakcije su brze i oštre.
„Imam i pozitivna i negativna
iskustva. Drago mi je što mogu da stupim u kontakt s autorom ili autorkom čija
mi se knjiga svidela i volim da pratim njihove nove literarne projekte na
društvenim mrežama. S druge strane, nimalo me ne raduje kada me neko obavesti o
fejsbuk-statusu kojim autor, sa više stotina prijatelja, jadikuje zbog
kritičarke koja knjigu ’nije razumela’, ili, još gore, čiji su motivi prilikom
pisanja te kritike navodno ’sumnjivi’. Ipak, mislim da je pojačana komunikacija
uglavnom više dobra nego loša.“
Čitaoci na sajtovima ne
ostavljaju isključivo lajkove, nego i zapažanja, ne upuštajući se u dublju
analizu, za koju najčešće nisu kvalifikovani. S tim da pojedini autori vole da
čuju upravo njihove ocene.
„Dosad sam shvatila da nema
potrebe raspravljati s takozvanim ’običnim’ čitaocima, koji najčešće čitaju
zbog onog što delo ima da im ponudi svojom sadržinom. To je barem stav kog
nastojim da se pridržavam, a s kojim se neki drugi kritičari ne bi složili. I
oni čitaoci koji načelno poštuju kritiku kao formu, i mene kao kritičarku, na
kraju veoma često smatraju da najtačnije sude sami. Lako je zaneti se radnjom
ako vas je duboko dodirnula i ne primetiti da je proza preplavljena patetikom
ili napisana lošim stilom. Ali ja ništa ne postižem kada nekog ubeđujem da je
njegova omiljena knjiga kič.“
Može da napiše tekst – čitaće ga
ko želi.
(NIN, 21. april 2022)