Autorka jedne od najboljih nefikcijskih knjiga prevedenih u poslednjoj deceniji, otkriva za NIN kako je nastajalo njeno delo o smrti oca i pripitomljavanju jastreba

Negde pri kraju memoara pod naslovom J kao jastreb, opisujući potpuni slom posle smrti oca, engleska književnica i prirodnjakinja s Kembridža, Helen Mekdonald, uzima od doktora antidepresive. Nosi ih u papirnoj kesi i primećuje da su laki kao perce. Poređenje nije slučajno. Tokom naleta depresije i napada derealizacije nakon kojih svet prestaje da bude prepozntljiv – oseća potrebu da se skloni, ode u divljinu, provuče kroz pukotinu na nebu, dosegne drugu stvarnost.

Zato nabavlja jastreba, divlju životinju, odlučna da je pripitomi usred grada. Memoar postaje dnevnik opasne igre s pticom, snažna priča o ocu (fotografu, na čijoj komemoraciji govori dugogodišnji kolega Alister Kembel), ali i prikaz starih izdanja o sokolarstvu. Proza o žalosti, smrti, ubijanju, lovu i čitanju uvrnutih priručnika.

Delo J kao jastreb, objavljeno u novoj ediciji Reka izdavačke kuće Prometej, u prevodu Gorane Kukobat – knjiga je oštrih ivica, ispunjena opisima finog krajolika i brzih, smrtonosnih pokreta. Sve je kod ptice podešeno i programirano za ubijanje. Kada Helen Mekdonald (1970)  uvlači vazduh kroz zube i ispušta cvileći zvuk, nalik ranjenom zecu, primećuje da jastreb reaguje i destruktivnom snagom zariva kandže u rukavicu. Na to ga podstiču i drugi zvukovi: škripa kočnica, šarke na vratima, bicikl s nepodmazanim točkovima.

Ubistveni udarci podsećaju književnicu da je još uvek živa. Prirodu uvećava do kapi, do borove iglice, do leda na vrhovima algi. Sagledava je okom jastreba, bića iz daleke prošlosti, iz divljine, u čijem bi beskraju mogao da nestane ljudski bol.

Na jednom mestu kažete da ste se osećali poput junakinje Edgara Alana Poa. Na drugom: „Kao Džambo u Krpar, krojač, soldat, špijun, ja sam bila posmatrač.“ Šta mislite o odnosu memoarske knjige i romana?

Pre nego što sam postala pisac, bila sam istoričar nauke, posebno sam se bavila granicama između naučnih i nenaučnih oblasti; kako su nastale i kako su regulisane. To me je podstaklo da se veoma zainteresujem za granicu između onoga što smatramo izmišljenim i onoga što smatramo stvarnim. Ja volim da pišem prelazaći liniju. Nisam sigurna da li je ovo razlikovanje od bilo kakve pomoći. Sve što pišemo, u neku ruku, jeste fikcija, pa i istorijska dela bazirana na povesnim dokazima. Biografija T. H. Vajta, deo moje knjige, podrazumevala je veliku dozu istraživanja, uključujući i putovanje u školu u Stouvu da bih videla zgradu u kojoj su se nalazile njegove sobe; prepoznavanje drveća koje je posmatrao napolju, proveravanje istorijskih meteoroloških podataka da bih saznala kakvo je bilo vreme tokom dana opisanih u njegovom dnevniku. Naravno, pisanje o Vajtu bilo je fikcija, iako je bio stvarna osoba. Dok pišete, sve što ste ikada pročitali odaje kako doživljavate svet. Reči stvaraju svojevrsne pejzaže. Postoje redovi s napola upamćenim odjecima Šekspira, Tomasa Brauna. Kada je jastreb pokušavao da se dokopa krvi što mi je klizila niz čelo, osećala sam se poput junakinje Edgara Alana Poa. Igranje s granicom između izmišljenog i stvarnog, zamagli ivice: da, upravo ono što želim da radim u svojim budućim rukopisima jer mi se čini da je reč o iskrenijem načinu pisanja o onome što vidimo i osećamo.

Umetnici prate tragove ožiljaka. Da li pisanje otvara ili zatvara rane?

Napisati sopstvenu priču u formi memoara predstavlja proces odsecanja svih drugih mogućih načina na koje ste mogli da opišete šta se desilo. Knjiga leži na pepelu svih tih drugih mogućih načina da se ispriča storija. U izvesnom smislu knjiga jeste ožiljak; otvara i naposletku zatvara ranu. Nisam smatrala da je reč o tugovanki dok sam pisala. Prošlo je pet godina od smrti mog oca. Međutim, nakon poslednjeg reda, poslednje tačke, gotovo sam se srušila sa stolice, vrtelo mi se u glavi, s osećanjem za koje sada znam da je bilo – konačni oproštaj. Ispostavilo se da J kao jastreb nije bilo samo opraštanje od oca, već i od osobe kakva sam tada bila.

Opisali ste očevu poslednju načinjenu fotografiju i kako sada vi vozite njegov automobil, ali nemate snage da iz gepeka sklonite preostale stvari (rolnicu sa filmom od 35 mm, smrvljeno pakovanje aspirina, novine s napola rešenim ukrštenim rečima). J kao jastreb delo je oštrih ivica? Počeli ste slučajno da udarate automobil o zid i posmatrate „ulubljene ožiljke“.

Oštre ivice? Pa, jastrebove kandže bile su oštre i to je bio način spoznaje sveta; stvorenja zadivljujuće vizuelne oštrine. Za početak, žalost je oštra, užasan fizički i duševni  bol.  Postepeno se pretvara u tup i strašan osećaj gubitka.  Najoštrije ivice u knjizi mogli bi da budu trenuci u narativu gde su mi se oktrila nova saznanja. Na početku, junakinja, ja, ne zna baš puno o važnim stvarima: ljubavi, životu, smrti, svom mestu u svetu. Mislim na ta mala ostvarenja, male epifanije, s pronicljivom oštrinom shvatanja.

Proza je puna opisa mirne prirode i iznenada – opasnih, naglih pokreta.

Pokušala sam da uhvatim lepotu i čudnovatost sveta prirode što sam pažljivije mogla, i u delovima gde opisujem pripitomljavanje jastreba, jezik je sporadičan i gusto prožet lirikom, ne bi li se uklopio u ono kako zamišljam da jastrebovi žive u sadašnjem trenutku, privučeni blistavim, brzim, začuđujuće jasnim svetom. Delove s jastrebom bilo je mnogo brže i lakše napisati nego iskrena i lična sećanja na gubitak i tugu. Odabrala sam da budem precizna dok imenujem biljne i životinjske vrste. Priroda se često oslikava kao bezlično zeleno zamagljenje, premda je u stvarnosti reč o najizvrsnijem skupu vrsta u interakciji. Bilo mi je važno da ostanem verna takvoj kompleksnosti. Bari Lopez piše da moramo da znamo imena stvari da bismo pričali o svetu. Ali, uvek postoji problem ukoliko se govori o prirodi: nesvesno vidimo prirodni svet oko nas kao odraz naših ljudskih interesa i predstava. Teško je videti ono što je zaista tamo, toliko smo zagledani u sebe. Radost na kraju knjige dolazi čim shvatim da mi je jastrebova svest potpuno strana, a ipak smo krivotvorili ovo prijateljstvo među različitim vrstama – mislim da je to prava reč, uprkos našim razlikama. Dobra je stvar shvatiti da svet nije samo za nas.

Saradnica ste nedeljnog Magazina Njujork tajmsa. Vaš najnoviji tekst govori o Natali Kabrol. S pet godina gledala je spuštanje na Mesec, a danas je astrobiolog i planetarni geolog. Putuje po opasnim mestima na zemlji i pronalazi organizme koji žive u uslovima sličnim onim na Marsu.

Oko godinu dana pisala sam mesečnu kolumnu o prirodi za Magazin, ali pošto sam mnogo putovala zbog posla, uvek je bilo teško pronaći vremena da je uradim ljudski. Događalo se da mnoge kolumne završim u hotelskoj sobi, u tri sata ujutro. Neke su govorile o temama o kojima sam dugo razmišljala, recimo, kako koristimo botaničke i životinjske atlase za identifikaciju životinja i biljaka, kako posmatrači divljih životinja koriste skloništa i zaklone da bi nestali. Druge su se bazirale na posmatranju životinja koje su mi se činile važnim za sagledavanja našeg odnosa prema prirodi i nama samima. Na primer, migracije ždralova u Mađarskoj, divlji vepar u jednoj engleskoj šumi. Sada pišem tematske članke. U poslednjem sam imala zadatak da opišem zadivljujuću naučnicu Natali Kabrol. Provela sam mesec dana na terenu s njenim timom naučnika –  proučavalaca svemira, u visokim pustinjama Čilea. Retka je privilegija da vam se pruži prilika da radite ovakve stvari.

U nedavno predstavljenoj antologiji Ground Work: Writings on People and Places autori prolaze kroz ruševine koje smo napravili na zemlji...

Ta proza govori o onome što me je učinilo prirodnjakom. Govori o mom detinjem lutanju na oko pedeset hektara zemljišta u vlasništvu Teozofskog društva u Sariju, u Velikoj Britaniji, gde su moji roditelji kupili kuću. Govori o duhovima u tom parku: ne samo onim iz detinjstva, nego i o celom biodiverzitetu nestalom s tog mesta. Govori kako je planeta prepuna ljudi koji marljivo pretvaraju svet u ono kako oni misle da treba da izgleda, i spaljuju njegove ogromne delove do panja, a da pritom ne znaju da to čine, potpuno, slučajno.  I kako svako od nas može da učini isto, bez znanja, baš svako, u svako doba. Romanopisac Henri Grin počeo je da piše autobiografiju kasnih tridesetih godina prošlog veka, jer je očekivao da će umreti u predstojećem ratu. Osetio je da neće imati dovoljno vremena da napiše roman. „To je moj izgovor“, zabeležio je, „da mi, koji nemamo vremena da napišemo nešto drugo, moramo da učinimo ono šta sada možemo.“ Rekao je još nešto. Rekao je: „Trebalo bi da napravimo popis.“ Tekst napisan za antologiju govori o popisivanju. Tokom Šestog izumiranja (Šeste ekstinkcije), mi, koji možda nemamo vremena da uradimo nešto drugo, moramo da zapišemo ono što možemo, da popišemo stvari.

(NIN, 17. maj 2018.)