Reditelj Vladimir Andrić (1944–2021) napravio je 1966. godine anketu na beogradskim ulicama za potrebe svog kratkog dokumentarca Pesnik, o književniku Dušanu Matiću (1898–1980), filma koji je prikazan u Trezoru (RTS) i dostupan na Jutjubu.
Pesnika zamišljam kao starijeg čoveka. Malo usamljenog. Drugačijeg od ostalih – govorili su mu mladi. Jedno vreme treba da bude u društvu – savetovali su – da bi upoznao njegovu suštinu, pa se posle povukao i opisao šta je primetio. „Ne bi smeo da ima obezbeđenu materijalnu stranu jer teškim životom upoznaje život i iskazuje ga na pravi način. Najbolje je da bude senka... Da bude prisutan svuda, a da ga drugi ne opaze. Na taj način vidi ljude u pravom svetlu.“
Matić im je, u tom kratkom studentskom filmu (treća godina, docent Aleksandar Petrović), snimljenom u stanu pisca i njegove supruge Lele, u Ulici vojvode Dobrnjca – odgovorio direktno u kameru. „Ja sam onaj koji se ogleda u tuđim očima. Ne mogu da znam kakav sam, ni ko sam!“
Ispričao je da su mu u Kragujevcu prišla tri pesnika. „Nije prošlo pet minuta, a jedan mi je rekao: `Pričajte nam o Malarmeu!` Za mene je to bio kao mali udar. Učinilo mi se, eto, da sam pisao o Malarmeu, možda mi sad to ne bi tražili. Izgleda da je između onoga što sam napisao, i onog što nisam napisao, tako ogromna razdaljina... Ona pomalo pokazuje koliko ima međuakcije između onog što čovek piše i onoga što ne napiše, a bilo je bitno i trebalo je da bude zapisano.“
Gledamo ga dok šibicom pali cigaretu, stavlja šal, rukom prolazi kroz kosu. Čak nam se učini da Andriću polazi za rukom da uhvati i ono nemoguće, o čemu je pre četiri godine pričao u Trezorovom studiju sa rediteljem i scenaristom Aleksandrom Mandićem. Barem tren, dva stvaranja; momenat nastanka novog dela.
Podiže roletne i dnevna svetlost naglo prodire u stan, kroz belu zavesu. Dovoljno da se setimo snega. Naši snegovi što se brzo u blato pretvaraju / U poplave katkad nikad u potop koji prečišćava / Nikad da pada sneg koji ne prestaje da pada i koji večno spava...
(NIN, 10. jun 2021)