„Daću ti savet: nikad ne pokušavaj da kažeš o čemu govori neka velika knjiga. Ili, ako baš hoćeš, evo jedinog mogućeg odgovora: ni o čemu. Velika knjiga nikad ne govori ni o čemu, a ipak, sve je u njoj. Nemoj nikad više upasti u zamku želje da kažeš o čemu govori neka knjiga koja ti se čini velikom. To je zamka u koju te gura javno mnjenje. Ljudi žele da knjiga obavezno govori o nečemu. Uistinu, Dijegane, o nečemu govore samo osrednje ili rđave ili banalne knjige. Velika knjiga nema temu i ne govori ni o čemu, samo želi da kaže ili otkrije nešto, ali to samo već jeste sve, i to nešto već jeste sve.”

Najtajnije ljudsko sećanje upravo jeste velika knjiga. Pa šta da činimo? Ništa, ili skoro ništa. Više nego ikada, roman je nemoguće svesti na ono o čemu pripoveda. Istinski je važno ono drugo što kaže, mimo samo pripovesti. Najbolje je navesti odlomke da bismo osetili boju, ton, duh.

Četvrti roman (prethodni su se bavili džihadom, migrantima, homoseksualnošću) Mohameda Mbugara Sara (Mohamed Mbougar Sarr, rođen u Dakaru 1990) inspirisan je istinitom pričom. Samo inspirisan, ništa više. To je priča o Jambou Uologenu iz Malija. Godine 1968. njegov roman Nasilje kao dužnost osvojio je nagradu Renodo, a on sam je hvaljen kao „crnački Rembo”. Zatim je optužen za plagijat. Ali nevažni su citati, pozajmice i intertekstualnost s kojima ljudi toliko često mešaju plagijat, jer ta knjiga jeste veliko delo. Napali su ga kako francuski, tako i afrički kritičari, i izbio je sukob. Usledio je skandal, kakvi se u književnom miljeu često javljaju da popune jesenji kalendar, dovoljan da ga razvlače naširoko, što se i desilo. Njemu je knjiga posvećena, s dobrim razlogom, jer je autor fasciniran njegovom legendom, ali on nije tema knjige. To uopšte nije njegova biografija. Samo naznaka.

Otkriće te afere isprva je podstaklo Mbugara Sara ne na pisanje romana nego univerzitetskog naučnog rada o rađanju postkolonijalnog romana u frankofonoj afričkoj književnosti, na primerima knjiga objavljenih 1968: Sunca nezavisnosti Amadua Kurume, Rane Malika Fala i, razume se, na primeru knjige prokaženog Jamboa Uologena. S naučnog rada prešao je na roman. Tu otkrivamo Dijegana Faja, koji na njega liči kao da mu je dvojnik i živi samo za to da napiše svoj veliki, sveobuhvatni roman. Kao da, koliko god bio akademski potkovan, ima da napiše samo jednu knjigu (poput Poslednjeg od pravednika Andrea Švarc Barta). Godine 2018. kreće u potragu za duhom izvesnog T. S. Elimana, pisca knjige Lavirint neljudskog (1938), mitskog dela koje lebdi nad svim stranicama ove knjige. U briljantnom paradoksu, on priznaje da čitanje te knjige ne samo što nije obogatilo njegov roman, već ga je, naprotiv, osiromašilo, jer ga je razgolitilo, skidajući sve što je suvišno. To je ono što se zove obogaćivanje oduzimanjem.

„Seo sam na klupu, samo sa željom da s nje ustanem što manje potišten, odnosno da se naprosto okrepim. Onda sam duboko disao i progurao se lako, poput supozitorije, kroz već podmazani čmar sveta – paskalovsko iskustvo govori da se to može.“

Svi koji su se približili ovom piscu upali su u mnogo veće probleme nego što bi se očekivalo, jer svi su potom umrli. Od onih koji su kritikovali knjigu jedan je doživeo srčani udar, a šestoro ih je izvršilo samoubistvo. Sledi ispitivanje: narator se upušta u policijsku istragu, da bi otkrio tajnu jednog nestalog. „Možda je nestao od ogorčenja.“ Istraga oscilira između kontekstualne tačnosti i pripovedne istine. Njene rezultate dobijamo na parče, bez reda, jer iz ovog romana hronologija je prognana. Kao da je ispisuje i njome upravlja nekakav „crnački Borhes“, uključujući i njegovu erudiciju, zamke, litote i humor. Pripovedanje je đavolski inteligentno i toliko zavodljivo da se čitalac njegovom nezaustavljivom toku prepušta od samog početka.

Pored naracije, sama forma oslanja se na epistolarni roman i na dnevnik i često se vraća unatrag. O tajanstvenom T. S. Elimanu, izrazito erotičnom liku, prirodno obdarenom zavodničkom moći, pripovedaju žene. Otuda je ovo horski, glasovno polifoni roman: svako/a ima svoju istinu. Svaka rekonstrukcija stvara mozaik kad je reč o životu. Obdaren vidovitošću, neverovatni Eliman bio je sklon nadrealnom. Toliko nadaren da istražuje oblast nevidljivog da nije video šta će mu se dogoditi. Njegov život napaja ovu priču, koja se dešava u tri grada na tri kontinenta: u Dakaru, Parizu i Buenos Ajresu. To je priča puna pisaca (pojavljuju se, recimo, Gombrovič i Sabato, kao i Borhes i Okampo, te Roberto Bolanjo, njegov omiljeni pisac, koji mu je izmenio poimanje sveta, a nedavno se pokazalo da je od njega i učio da piše), žudnje, mitova, senzualnosti, sećanja, a naročito žena, zaljubljenih i ljubavnica.

Najtajnije ljudsko sećanje (naslov pronađen upravo kod Bolanja) nije moguće ugurati u jednu kategoriju, ta knjiga se ne povinuje etničkom ili rasnom određenju. To je knjiga mladog pisca koji ima slobodu da kaže „ne“. On već zna da onaj ko se isuviše utapa u vladajuću klimu rizikuje da dobije prehladu. Stoga odbija nametnutu tematiku (povratak izgnanika u zemlju itd.). Odbija svaki vid otuđenja, bilo ono kolonijalno, neokolonijalno, postkolonijalno ili dekolonijalno. Sledi svoj put, utire svoju stazu, zanemarujući nasleđena ograničenja koja opterećuju sve frankofone afričke pisce. Oseća se da je došao red da se svedu računi. Okruženje:

„… ah, naši prethodnici, toliko slavljeni, toliko slavni i toliko nagrađivani, opisivani kao sveža krv frankofone književnosti, ah, ti prethodnici, zlatna generacija, ma nek se nose: oštro smo osvetlili njihovo delo, približili smo ga vatri i odmah se plemeniti metal rastopio i potekao je lažni, pokazala se šperploča, lepljivo blato među prstima, i videli smo da mnoge njihove knjige vrede manje od onoga što smo rekli ili se nadali, videli smo da ćemo one koji će odoleti vremenu moći da izbrojimo na prste ruke učitelja Jode, videli smo da su objavili samo fine knjižice koje su se od njih očekivale, otkrili smo da su nas učinili naslednicima bez testamenta, da su sve pisali verujući da su slobodni, mada su im okovi stezali članke, vrat i duh, ah, ti slavni prethodnici, ah, ah, ali da li su oni jedini krivci?“

Ovaj roman je kao kolač sa mnogo slojeva. Bezdan je ponekad vrtoglav, ali mi se pronalazimo u tom lavirintu. Književna refleksija je stalno prisutna i silovita, sadržana u više pripovednih tokova u okviru zapleta koji jeste složen, ali je živ, mesnat, senzualan, telesan. Njegov kaleidoskop značenja je toliko bogat da se ne iscrpljuje pri prvom čitanju. Autor je vragolast jer otklanja svaku kritiku koja mu se može uputiti tako što ih pripovedač već sam sebi upućuje i na njih odgovara. Zato što je istraga široka. Ovako širok i ambiciozan projekt kakav je preduzeo Mbugar Sar obuhvata i najmanje stvari. Paradoksi, dvosmislenosti, protivrečnosti, on ne zanemaruje ništa, ne samo u pogledu situacije bilo kog frankofonog afričkog pisca, već i kad je reč o njemu samom. Pouka cele ove priče ima oblik upozorenja:

„Ovo upozorenje je govorilo nama, afričkim piscima: izmislite svoju tradiciju, zasnujte svoju književnu istoriju, otkrijte sopstvene forme, doživite ih u svojim prostorima, oplodite svoju duboku maštu, osvojite svoju zemlju, jer samo tamo ćete postojati za sebe, ali i za druge.“

I to je razlog što Najtajnije ljudsko sećanje, taj iznenadni zlatni grumen, čini svog autora otkrićem ove književne sezone. Tajna zagonetnog T. S. Elimana je u tome što je ovaj čovek bio istovremeno i mistifikator i ubica i sve ostalo, čovek mnogostrukih identiteta, zaogrnut onim jedinim koji govori svoju punu istinu: književnošću. Otadžbina može ispasti fatalna zemlja. Moramo je izdati da bismo poštovali svoju unutrašnju zemlju. Ona je jedina koja vredi, zar ne?