Pjer Asulin, član Akademije Gonkur, ustupio je NIN-u tekst o autobiografiji Vudija Alena i njihovom šokantnom razgovoru o knjigama
Potpuno Vudi, ništa manje Alen
Ko će ga znati zašto Vudija Alena
uvek pitaju da objasni svoj odnos prema filmu, deci, ženama, prema deci svojih
žena, prema bejzbolu, pilećim krilcima, ali nikad ne traže da govori o odnosu
prema književnosti! Naime, mada je uvek osporavao svoju reputaciju
intelektualca, u velikoj meri zasluženu naočarima debelih okvira, dobro je
poznato da se mašta takvog umetnika hrani takođe i knjigama. Naročito kad nam
je poznata njegova odbojnost prema stvarnosti. Stoga sam ga 2000. godine
zamolio za intervju na tu temu, s namerom da ga objavim u časopisu Lir.
Njegova producentska kuća
širokogrudo mi je odobrila jedan sat kad bude prolazio kroz Pariz. Pređimo na
njegove neuspele pokušaje bavljenja književnom kritikom:
„Išao sam na kurs brzog čitanja i
pročitao Rat i mir za dvadeset
minuta. U knjizi je reč o Rusiji.“
Jedan sat je malo, jer treba da
napišem petnaest šlajfni. Morao sam naći načina da prevladam njegovu
rezervisanost, stidljivost, sklonost za povlačenje i da odmah pređem na
suštinski važne stvari, zanemarujući konvencije. Dok sam išao k njegovom
omiljenom pariskom boravištu, u predgrađu Sen Onore (gde iznajmljuje apartman u
Hotelu Bristol), pripremajući kasetofon, shvatio sam da je na kaseti koja je
bila unutra snimljen dugačak razgovor koji sam vodio s Filipom Rotom prethodne
godine u Njujorku. A jedno ili dva
moja pitanja ticala su se Vudija Alena… Uistinu, sanjao sam o tome da
uspostavim dijalog između njih, jer imaju dodirnih tačaka: jevrejstvo, Njujork,
veći uspeh u Evropi nego u Americi, i tako dalje; ali, baš u takvim slučajevima,
to retko uspeva, jer spone koje deluju sasvim očevidno, pošto su prirodne,
odmah se prekinu.
Čim smo se sastali, jedna asistentkinja nam je skrenula pažnju na to da smo
potpuno isto obučeni: nosili smo iste marke i iste modele, čak i čarapa i
cipela, samo su se boje malo razlikovale. Sećajući se jedne od njegovih
metafizičkih misli („Ništa ne znam o onostranom, ali ipak bih poneo rezervne
gaće”), uplašio sam se da će poželeti detaljnije da proveri našu neverovatnu
usklađenost, ali uzdržao se od toga. Led početne nelagodnosti bio je probijen.
No, trebalo je da požurim, jer je mnoštvo mojih kolega u hodniku nestrpljivo
cupkalo. Seli smo jedan do drugog. Počeo sam:
„Volite li Filipa Rota?“
„Naravno! Pročitao sam većinu njegovih knjiga. Zašto?“
„Pitam zato što on vas ne voli.“
„Ah…“
Onda sam pustio traku tačno od mesta gde je pisac počeo da govori o
reditelju:
„Vudi Alen postoji samo
zahvaljujući naivnosti Evropljana. U ovoj fazi to je prosto dirljivo. Njegovi
filmovi su isprazni, detinjasti… Nema tu ni najmanjeg zametka misli ni
inventivnosti. Njegovo viđenje intelektualnog miljea svodi se na smešan kliše.
On sam nije intelektualac, nego potrošač kulturnih proizvoda iz robne kuće…
Ništa ne zna o društvu koje prikazuje… Uopšte ne razume kako ljudi žive, jer ih
nikad ne prikazuje… To je karikatura.“
Dok je trajalo to mučenje na
kauču, Vudi Alen, vidno pogođen, uvukao je glavu među ramena i nervozno uvrtao
neku gumicu koju je uzeo sa stola, dok na kraju nije pukla. Odletela je i udarila ga u nos, ali jedva da se trgnuo,
pod tom torturom stvarno je delovao malo perverzno. Nije hteo da kritikuje
onoga ko je kritikovao njega, ponovio je da se bezuslovno divi tom genijalnom
romanopiscu. Intervju je počeo.
Vudi Alen je priznao da je počeo da čita u samoodbrani kad je imao
otprilike sedamnaest godina, u vreme kad su bile popularne jedino smešne satire
Maksa Šulmana i krimići Mikija Spilejna (razumljivo: Poljubac smrti, sećamo se
jedne od najboljih istraga Majka Hamera!), isključivo s ciljem da zavodi žene.
To je dvostruko kompulsivna aktivnost. Upravo tu se zauvek zaljubio u Čehovljev
univerzum i eleganciju, i tom piscu nikad neće prestati da otplaćuje dug.
Razgovarali smo o tome šta njegovi filmovi Enterijeri
i Hana i njene sestre duguju Trima sestrama, a njegov film Septembar – Ujka Vanji, pričali smo o kafkijanskoj komici njegovih filmova, o
borhesovskoj dimenziji filma Zelig, a
zatim, bez reda, o elementima njegovog književnog panteona, o pesmama Emili
Dikinson i T. S. Eliota, o Floberu i Sentimentalnom
vaspitanju, o Džejmsu Džojsu kao autoru Uliksa, mnogo vremena posvetili smo
priči o Turgenjevu, i naravno o Solu Belou. Uprkos svemu tome, svi njegovi
scenariji bili su originalni, nijedan od njegovih filmova nije nastao na osnovu
neke knjige, što ipak ne znači da im se zametak ne nalazi u književnom tekstu.
Dvadeset godina posle tog susreta, kako bih mogao odoleti da se ne
zagnjurim u njegovu autobiografiju naslovljenu Povodom ničega (Apropos of
Nothing), koja donosi strastvenu pripovest prepoznatljivo živog tona i brze
naracije, čiji odeljak o detinjstvu i adolescenciji strašno podseća na neki
Skorsezeov film, a pripovedni polet nimalo ne opada na svih 540 stranica!
Govori se tu o njegovim ženama, o njegovim filmovima, njegovoj muzici, o
čitavom životu! A nije zaobiđena, svakako s razlogom, ni poznata afera, kojoj
je posvetio veliki broj stranica: optužba za „nedolične odnose” s ćerkom
njegove partnerke (devetogodišnjom Dilan), koju je iznela Mija Farou nakon što
je raskinuo vezu s njom, a u medije ju je preneo i proširio Ronan Farou, Mijin
sin. To svedočanstvo nju prikazuje u lošem svetlu, a lako se dâ proveriti i
utoliko je uverljivije što su Alena dve istrage već proglasile nevinim, a on
činjenice iznosi na nepristrasan način, uz nezaobilaznu duhovitost i šale na
sopstveni račun, čak i u ovakvom kontekstu. No, to verovatno neće biti dovoljno
da uveri sve njegove ljute protivnike koji po svaku cenu žele da ga proglase
pedofilom. Kritika objavljena u listu Liberasion toliko dosledno drži stranu
optužbe da autoru knjige čak zamera da je „egocentričan”, što je prilično
smešno, budući da je reč o autobiografiji!
Vudi Alen u knjizi priznaje želju da se dokaže kao pisac, ako već više ne
može da snima filmove – a znamo na kakve prepreke aludira, jer svoj poslednji
film nije mogao da prikaže u svojoj zemlji, a autobiografiju Povodom ničega
izdavačka kuća Ašet SAD sramno je izbacila iz programa, popustivši pod
kampanjom pritisaka i zastrašivanja, da bi tek u zadnji čas prihvatila da je
objavi malena izdavačka kuća Arkejd.
Biće kao Tenesi Vilijams ili neće
biti ništa! To je program, ako prilike dozvole, za završetak njegovog puta ovde
dole. Fikcija, to je jedino što prihvata. Naime, koje god izražajno sredstvo
upotrebio, stvarnost ostaje njegov najgori neprijatelj. Ali ako uspe da citira
dvojicu velikih romanesknih junaka već u prvoj rečenici (Holdena Kolfilda i
Dejvida Koperfilda), time isplaćuje ceo svoj književni račun, računajući tu i
fascinaciju Hemingvejem, još otkad se zaljubio u njegovu unuku Marijel.
„Ernest Hemingvej je postao moj
heroj čim sam počeo da čitam ozbiljnu književnost. Mogu da otvorim bilo koju
stranicu koje god njegove knjige i ošamuti me poetičnost njegove proze. Ne
sećam se više ko me je pozvao onog dana kad je izvršio samoubistvo, ali
razgovarao sam telefonom s Lujzom, da jedno s drugim podelimo tugu. Bilo je to
na početku naše veze. Posle toga, uz čašicu, razmenjivali smo lepe priče o
samoubistvu. Njoj se više dopadala pomisao na metak u slepoočnicu, a ja bih
radije gurnuo glavu u mašinu za pranje veša i uključio program kompletnog
pranja. […] Toliko je fascinantan bio Hemingvejev mit…“
To je sve, ili bezmalo sve što mi
je rekao o književnosti i piscima. Ja bih to zaboravio, ali on nije; piše na
stranici 249: „Pohvalio sam izvesnog Filipa Rota…“
Pjer Asulin (NIN, 16. jul 2020)
Pisac, novinar, istoričar i radio
hroničar Pjer Asulin, član Akademije Gonkur, objavio je više od trideset
knjiga. Autor je desetine romana, dela dokumentarne proze i kapitalnih
biografija, pored ostalog, Galimara, Eržea, Simenona, Anrija Kartije-Bresona,
kolekcionara Mojsija de Komondoa... Ivana Hadži-Popović prevela je za izdavačku
kuću Albatros plus njegov roman Klijentkinja.
Pripovedač otvara brojne poštanske vreće pune neotvorenih pisama što su ih
Nemci ostavili za sobom bežeći iz Pariza – pisama u kojima su građani sramno
potkazivali Jevreje, počinjući
uobičajenim obrascem: „Imam čast da vas obavestim...“