Može li slikar da stvara u zatvoru? Ukoliko može, da li se onda pre okreće skicama nastalim „na kolenu“... Mića Popović, čija izložba crteža iz porodične kolekcije traje u galeriji Sanjaj – odgovorio je i na ova pitanja u knjizi razgovora s Milom Gligorijevićem, nekadašnjim glavnim urednikom nedeljnika NIN. U delu pod naslovom Odgovor Miće Popovića, objavljenom 1984. u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, razmišljajući o slikarstvu, samoći i „zahtevu za komforom“, umetnik ne zaboravlja svoju posetu zatvoru Alkatraz:

„Dnevničarenje i beleškarenje, pa čak i neko malo ambicioznije zapisivanje, kakvo je bila novela Sveti Antun, moguće je uvek i u svim uslovima; slikanje – nije! Često se o slikarima govori da su slobodni kao ptice, ali i ptica mora da napravi gnezdo da bi u njemu mogla da snese jaje. Dok čovek zapisuje, kao i dok misli, to je jedna radnja bez svedoka; slikanje se vidi! Nisam nikad umeo da slikam pred svedocima i retko sam tako nešto pokušavao. Čak i da sam u zatvoru imao boje, ne verujem da bih ih upotrebio. Osim svega zatvor možda i može da se opiše, hoću da kažem da i najhladnija faktografija može da bude od izvesnog interesa; slikarski doživljaj sazreva kroz elaboraciju, a to je dug i komplikovan put, kao kroz lavirint. Možda se ovaj zahtev za komforom ne odnosi na crtež, na onu kratku i brzu likovnu belešku, sposobnu da se rodi na kolenu ako treba. Ali i za takvu skicu vizuelna monotonija i sivilo zatvora nisu bogzna kakva inspiracija. Dok sam boravio u San Francisku, išao sam da vidim čuveno ostrvo na kojem je podignut čuveni zatvor Alkatraz. Pregledam sad crteže koje sam onda pravio. Nisu loši. Ali njihov izvestan kvalitet dolazi otuda što sam crtao ostrvo u odnosu na more, zatvor u odnosu na slobodu... Pa čak i dnevnik, koji sam u zatvoru pisao, zanimljiviji je, čini mi se, po opisu slika koje su zatvoru prethodile, nego po opisu slika koje sam u zatvoru mogao da vidim.“

(NIN, 21. april 2022)