Scenario i tvrde korice

Da li spadate u grupu filmofila koji u programu Festa podvlače naslove snimljene po književnom predlošku…

Ukoliko pripadate generaciji koja pamti VHS kasete, sigurno se sećate grozničavog dijaloga iz školskog dvorišta. „Jesi pročitao lektiru?“ „Ne! Gledao sam film.“ Stare, nekoliko puta presnimljene trake znale su da zaigraju, zasneže, a onda bi se, taman tamo gde je ruski klasik želeo da poentira, pojavio, na primer, delić privatnog snimka sa svadbe (trenutak kad su se svi poizuvali) ili parče pornića (pričaju li, pričaju).

Literatura i film neprekidno se koškaju. Međutim, ako pripadate posetiocima koji u programu Festa podvlače ostvarenja bazirana na prozi i na noćni ormarić skladište knjige čije će ekranizacije paralelno pogledati – sigurno vas neće zaobići Divljina Šeril Strejd. 

Spisateljica iz Portlanda napisala je istinu priču o svom dugom, usamljeničkom pešačenju po stazi zvanoj Pacifička kresta. Posle smrti majke, otkaza na posao konobarice i potpunog sloma („zaboravila da diše“), spakovala je u veliki ranac vreću za spavanje, serum protiv zmijskog ujeda, švajcarski nožić, ašov na sklapanje i krenula na putovanje. Njen bestseler, s mapom na početku, ispričan u pet delova, preneo je na film reditelj Žan Mark Vale, a adaptirao engleski pisac Nik Hornbi.

Ako ste već pomislili na High Fidelity, leže vam klopka kviz-pitanja. Hornbi je pretvarao u scenario tuđu prozu, recimo, Bruklin Kolma Tojbina, govoreći da su adaptacije divna stvar koja vam pruža mogućnost da budete neko drugi. Scenario je otvorio onako kako Šeril Strejd počinje memoare: ispada joj leva planinska gojzerica, nakon čega baca i drugu.

Ne može cela knjiga da stane u film, poput rečenice koja precizno opisuje njen poduhvat („Svet širine šezdeset centimetara, dugačak četiri hiljade trista kilometara“), ali Hornbi ne zaboravlja malu pištaljku koju je Strejdova ponela sa sobom kao jedino oružje, umesto pištolja. Dva umetnička sveta ponekad se savršeno prožimaju. Bioskopska verzija Divljine ima u svom temelju flešbekove. Kada scene jezivih sećanja počnu da se vrtoglavo vrte, nemajući kud, glavna glumica Ris Viderspun dune iz sve snage.

Nik Hornbi bio je pre šest godina nominovan za Oskara u teškoj kategoriji zvanoj „najbolji adaptirani scenario“. S obzirom na težinu posla, treba bar uzdahnuti kad dobitnik izađe na scenu Kodak teatra. Posetioci ovogodišnjeg Festa moći će da vide još filmova čiji scenaristi čekaju najprestižniju nagradu. Na primer, Teoriju svega, reditelja Džejmsa Marša, koju je napisao Entoni Makarten, po knjizi sećanja Džejn Hoking, supruge slavnog fizičara i kosmologa Stivena Hokinga. Pažljivi čitalac primetiće da je Makarten, inače plodan romanopisac, nedavno objavio pomenuti scenario kao zasebnu knjigu. 

„Eksterijer. Ulice Kembridža – Dan (Sredina 1960-ih)… Prednji točak Stivenog bicikla okreće se vrlo, vrlo, brzo…“ 

Šta bi još moglo da se nađe na festovskom noćnom ormariću, za čitanje pre spavanja? Feniks Kristijana Pecolda, koji temelj ima u romanu francuskog pisca Ibera Montejea, stručnjaka za detektivske priče, inače profesora istorije, ili Džema Boveri, ekranizovana verzija romana Posi Simonds, britanske spisateljice i ilustratorke, po čijoj je grafičkoj noveli Tamara Dru Stiven Frirs snimio istoimeni film 2010. godine.

Filmadžije vole krimiće i misterije. Novi fim Fransoa Ozona Nova prijateljica ekranizacija je dela Rut Rendel koja je stvorila inspektora Veksforda, a film Diši rediteljke Melani Loran adaptacija romana An-Sofi Brasm, mlade spisateljice iz Meca, koja inače proučava Virdžiniju Vulf i impresionizam.

Ne treba zaboraviti ni klasike, poput Ovidija, ili Kapotija (program „Fest klasik“), snimljenog po biografiji Džeralda Klarka. Glavni junak, u majstorskoj izvedbi Filipa Simora Hofmana, nekoliko puta, sasvim tiho, u nekoliko reči, skicira poetiku novog žurnalizma.

Pripadnici generacije koja je čitala lektiru s VHS kaseta, ubeđeni da ne vole pire-krompir sve do scene večere iz Bliskog susreta treće vrste, u kojoj Ričard Drajfus, ovogodišnji gost festivala, na tanjiru pravi planinu, mogli bi da na gomilu knjiga stave i bestseler pod naslovom Čeljust Pitera Benčlija. U sklopu omaža posvećenog slavnom glumcu, videćemo slavno delo Stivena Spilberga (pisac igra epizodu – reportera).

Enterijer. Noć. Beogradski restoran posle projekcije. Domaćini večeraju s Drajfusom i mogu da računaju da su upoznali „vanzemaljca“.

Možda je baš Džim Džarmuš rekao kako voli da čita prozu na jezicima koje ne razume do kraja. Kada dođe do rečenica čije značenje ne može da rastumači, on ne prekida, nego nastavlja da se probija kroz tekst, pokušavajući da nasluti kako se radnja dalje razvijala. Tako usput stvara i svoju storiju koja odudara od onoga što je pisac zapravo napisao. Štos metaforički govori o odnosu književnosti i filma; o odnosu između pisca, scenariste i reditelja. Gledalac i čitalac pritom sami stvaraju svetove. Prvi kad ugasi noćnu lampu, drugi u bioskopu, čim se ugase svetla.