Parul Segal, književna kritičarka Njujork tajmsa, objavila je esej U traganju za izgubljenim i novonastalim vremenom, razmišljajući o važnom pitanju koje nam je nametnula pandemija. Navodeći različite misli pisaca iz dnevnika vođenih u izolaciji, zapitala se koliko je puta pročitala Alisu u zemlji čuda Luisa Kerola pre nego što je uočila zašto Alisa prati Zeca. Ne zato što on govori. Sećate se: O, zaboga! Zaboga! Zadocniću! „Radi se o njegovom satu.“ Citirala je rečenicu sa prve stranice: „Ali kad Zec izistinski izvadi sat iz džepa na prsluku, pogleda u sat i odjuri, Alisa skoči na noge“, i primetila da je jedna od osnovnih odlika Kerolovog sveta sablasnost vremena i njegovog merenja. „Sati se nepredvidljivo pomeraju...“ Zaključila je da dnevnici pisani u doba pandemije ne predstavljaju isključivo beleške o određenom vremenu, već i beleške o stupanju u izmenjeni odnos sa vremenom.