Svoju odgovornu ulogu televizija je nekada znala da sažme u reči ukočenog voditelja: „Mi ulazimo u vaše domove!“ Pandemija je malo obrnula stvari. Premda su pre nekoliko godina gosti počeli da se uključuju u emisije putem skajpa, pa nam se u prvom trenu činilo da ih posmatramo kao kroz špijunku – ispostavilo se da naši domovi sada ulaze u televiziju.
Bilo je kritičara koji na početku krize nisu bili oduševljeni uspostavljanjem „stila video-konferencije“ – kako je to nazvao nemački novinar Matijas Kale. Opisao je voditelje u dnevnim sobama što pokušavaju da stupe u razgovor. Smatrao je da stanice pokušavaju da imitiraju život gledalaca i uveče im pokažu ono što su sami gledali tokom čitavog dana. „Ali, možda televizija uopšte ne bi trebalo da kopira život, barem ne kada život miruje, kada su trenuci radosti i sreće ograničeni, barem ako sve ide dobro u granicama naših dnevnih soba.“
Jesu li pola godine docnije takvi kadrovi oživeli „male ekrane“? Naterali nas da se zapitamo hoće li ovakva praksa zauvek promeniti televiziju. I koliko se u sve upetljao – internet... Zar programska šema nije pukla pod pritiskom interneta? Nije li internet ubrzao nastanak tehnike „premotavanja“... Zahvaljujući medijatekama na zvaničnim sajtovima TV kanala u mogućnosti smo da gledamo kad i šta hoćemo, ne koristeći budilnik ili čari podešavanja automatskog snimanja na video-rikorderu.
Virus nije napravio jedino razmak od dva metra između gostiju, pa konačno i sede kao posvađani, već je nemogućnost izlaska iz stana naizgled ostvarila prastaru želju gledaoca da otkrije privatni svet TV zvezda. Kasno! Na brojnim društvenim mrežama, one su odavno to učinile.
Teško je nanjušiti revoluciju. Majstori je osete u nijansama. Ne pamtim ni trenutak u kome mi je baba tetka poslednji put rekla: „Molim te, ustani, pa prebaci na Drugi“, ali se zato u pamćenje urežu reči književnika Aleksandra Genisa. „Kada je Soni, govori u svojim memoarima osnivač te firme Akio Morita, proizveo prve plejere, uz njih su išla dva para slušalica. Muzika za dvoje smatrala se romantičnim izumom, nalik na krevet sa baldahinom i tango. Revolucija je počela tako što se jedan par slušalica ispostavio kao suvišan.“
Suvišan – reč koja pada na pamet ukoliko čovek razmisli o studiju. Studio se ispostavlja kao poslednje uporište televizije kakvu smo znali. Koliko god moderan bio, kod nas najčešće nalik kosmičkom brodu, neretko proizvodi efekat foto-tapeta iz osamdesetih sa motivom „pozna jesen u šumi“.
Na pitanje na koji će način virus korona promeniti televiziju, Meri Bird, legenda Bi-Bi-Sija, odgovara da će biti teže praviti velike dokumentarce, sa puno putovanja. „S druge strane, televizija bi mogla da postane inventivnija i promišljenija. U karantinu, vodila sam emisiju iz svog studija, snimajući se ajfonom i laptopom. Mislim da je to izvrsno funkcionisalo“, kaže za NIN profesorka antičke istorije, klasične umetnosti i arheologije na Kembridžu, spisateljica dela i autorka emisija o Koloseumu i Partenonu, životu u Pompeji i starom Rimu.
Sa zadovoljstvom smo odgledali specijalne epizode emisije Front Row, programa sa vestima iz kulture, prateći na društvenim mrežama kako su drugi poznati urednici i voditelji, prinuđeni da ne napuštaju domove, improvizovali i konstruisali kućni studio. Nije to ličilo na otrcanu anegdotu o čoveku koji reši da u kujni sklopi traktor jer je napolju zima, pa posle mora da sruši zid ukoliko hoće da ga isparkira.
No, nešto naročito, što će bez sumnje završiti u istoriji, dogodilo se u podrumu Krisa Kuoma sa Si-En-Ena. Ben Smit, komentator medija u Njujork tajmsu, napomenuo je u kolumni da je ova TV stanica ranije sprečila Krisa Kuoma da intervjuiše svog rođenog brata Endrua Kuoma, guvernera države Njujork. „Ali, sve se promenilo dolaskom korone, i sad to takođe menja i televiziju.“ Kris je dobio virus, oslabio trinaest kilograma za tri dana, ali sa temperaturom nastavio da vodi emisiju direktno iz karantina.
Rođeni brat, koji je sa njim, kolaju priče, često razmenjivao grube šale u javnosti, našao se u žarištu događaja. Protivio se odlukama predsednika Donalda Trampa i spovodio mere koje bi zaštitile Njujork od zaraze.
Sinovi Marija Kuoma (1932–2015), guvernera od 1983. do 1994, našli su se opet na istom ekranu, povezani aplikacijom za video-konferencije. Svi su se pitali da li je to dozvoljeno, ali njihovi razgovori i danas se premotavaju.
Ben Smit, nekadašnji glavni urednik Bazfida, smatra da krize često menjaju široko prihvaćena pravila medija. Uz to, zaključuje, ceo vek vuku vest prema emociji i povezanosti. Pominje potresne događaje. Ekonomskog novinara koji je 11. septembra, posle pada kula biznakinja, došao prašnjav u živi program, sa tragovima pepela.
Podseća da je stari model autoriteta u javnim poslovima bio čovek u odelu, sa kravatom, za stolom. A danas? Televizijske vesti, čitamo, idu u drugom pravcu, prema rijaliti televiziji i Instagramu, stičući poverenje kroz projekciju grubo isečene stvarnosti. „Ne osećaju samo Kuomovi vaš bol. I vi osećate njihov.“
Zaintrigiralo nas je pominjanje društvene mreže Instagram. Šta to znači?
„To znači nižu vrednost ukoliko je reč o produkciji, a fokus na autentičnosti i ličnosti“, odgovara Ben Smit za naš magazin.
Glavni štos u starim komedijama bio je spustiti kameru i pokazati da nalickani voditelj ispod stola ima samo gaće. Eto nas u tom trendu! Uključujete li se u program, morate da se doterate bar do pola. Pitanje ukućana dok vas posmatraju sređene: „Izlaziš negde?“ – odjekuje između zidova. Neko se skoro zapitao zašto pre svakog uključenja stavlja parfem.
Sve nas pomalo vraća u detinjstvo. Mi smo se tako igrali televizije! Radio autor Ajra Glas pustio je u emisiji This American Life priču Džefa Potera Kamerman, o dečaku koji je u zlatno doba TV-a napravio kameru od kartona. Uzeo je igračku u ruke i počeo da snima drugove, praveći vesti. Za dva dana, isto su učinili i drugi đaci. Celo igralište bilo je ispunjeno kamermanima, novinarima i junacima reportaža. Baš kada se igra razbuktala među prvacima, pamti Poter, jedan dečak je dugo tukao drugog, a niko nije prilazio da mu pomogne. Svi su stajali u krugu i jednostavno – snimali. Učitelji su ih naposletku rastavili i oduzeli sve kamere. „Kamera je promenila način na koji smo se ponašali.“
Setili smo se toga suočeni sa još jednim pitanjem. Hoće li, i u kojoj meri, TV lica morati da preuzmu stil video-blogera? Sa nestrpljenjem smo očekivali gostovanje jednog od njih u pravom studiju, želeći da vidimo kako će se ponašati u scenografiji koja pripada drugom dobu. Ne samo da nije bio zbunjen, već je sa voditeljima napravio selfi. Činilo se da nema rampe. Ako je većinu snimaka načinio u svojoj sobi, možda su mu lažno izgledale kulise u kojima se našao. Domaćini su pokušali da razumeju sve skraćenice koje je koristio.
Snimak gostovanja videlo je na mreži oko sto hiljada ljudi. A svaki klip na njegovom kanalu – barem tri puta redovnih pratilaca više. Jedna od ključnih reči u tom razgovoru od pre više godina bila je ista ona reč na čiji nam je značaj pažnju skrenuo Ben Smit. Instagram.
Ilustracija: Jugoslav Vlahović
(NIN, 22. jul 2020)