Šta članovi žirija
misle o romanesknoj 2020? Pandemiju najpre treba preživeti pa tek onda pisati!
Autori su shvatili da je preuveličana istorija zapravo neupotrebljiva. A
stvarnost? Približe li joj se isuviše – spaliće im rukopis, ne priđu li joj
dovoljno blizu – tekst neće oživeti. Produkcija se zaravnjuje i sve je manje
mogućnosti istinske senzacije
Gradovi bez ljudi.
Ljudi sa maskama. Više nego opasno pevanje u horu! Jesmo li mi to tokom 2020.
živeli u distopijskom romanu? Stvarnost ove godine mogla bi da promeni pomenuti
žanr. Zamislite samo nekakvu buduću priču o kataklizmi čiji junaci ne smeju da
dohvate kvaku, već vrata otvaraju laktom ili stražnjicom, ko je kako veštiji.
Čitalac razočarano sklapa korice. Sve je već preživeo!
S druge strane,
hoćemo li posle svega drugačije upijati scene iz dela klasika? Aleksandar
Tišma, dobitnik NIN-ove nagrade za Upotrebu čoveka, u svojoj proznoj knjizi
Sečaj se večkrat na Vali, „izveštaju o mome životu“, opisuje kako se udvarao
ženi koja ga je opčinila. „Na kraju sam je sasvim osvojio kada je, stupivši u
moju kancelariju radi kartica za snabdevanje koje je delila, uznegodovala zbog
nereda na mom stolu i naročito se okomila na jedan kliše sav prekriven
prašinom, a ja, rekavši: „Šta? Prašnjav?“, zgrabio kliše i pred njom
ga oblizao od vrha do dna. Napustila je sve ostale simultane udvarače, postali
smo bliski.“
Iz današnje perspektive, potez naratora
nije bio ništa drugo do stavljanje života na kocku zbog ljubavi.
Ipak, postoje
stvari koje su 2020. funkcionisale takoreći normalno. Na NIN-ov konkurs za
roman godine stiglo je 228 naslova. Od toga 212 romana i još 16 dela koja nisu
ispunila uslove konkursa iz različitih razloga. Kad se sabere, 12 romana više
nego lane, a 183 romana više nego 1976. kad je Aleksandar Tišma postao laureat.
Zato smo kratko
razgovarali sa Marijom Nenezić, Ivanom Milenkovićem, Marjanom Čakarevićem,
Brankom Kukićem i Teofilom Pančićem, članovima i predsednikom žirija, o
rekordnoj romanesknoj 2020.
Treba napomenuti
da smo sa svakim članom žirija razgovarali posebno, i to pre nekoliko nedelja,
dok još nisu mogli da imaju uvid u sve knjige.
Širi izbor
objavićemo u sledećem broju. Uži izbor u broju od 14. a najuži u
broju od 21. januara. Dobitnik 67. prestižnog književnog priznanja biće
obelodanjen u ponedeljak 25. januara oko podneva. Pokrovitelji NIN-ove nagrade
su Sberbank, jedna domaća, kao i dve strane kompanije, koje žele da ostanu
anonimne.
Virus korona bi
odmah u roman. Traži li književna inkubacija više vremena?
Teofil Pančić: U
iskušenju sam da pomislim da tu već postoji neka pravilnost: kad god je napolju
neka „apokalipsa“, meni zapadne da žiriram za NIN-ovu nagradu. One 1999. u
pitanju je bila NATO intervencija od milošte zvana „bombardovanje“, a ove 2020.
u pitanju je globalna pošast koronarne pandemije. To je, dakle, sličnost.
Moguća razlika je u tome što jesam, doduše, bio bombardovan, ali ne i
izbombardovan tj. pogođen (druga je stvar što i vi i ja znamo da ni mene ni vas
niko nije ni gađao, pa nam je bilo lako da budemo promašeni), dok me korona
nije zaobišla: stigla me je baš u decembru kada mi je glava bez burureta bila
najpotrebnija, ležao sam u polubunilu i rezignirano gledao svakodnevne mejlove,
a u njima kako spisak romana pristiglih na konkurs pred njegovo zaključenje
raste van svake kontrole, i kako ih je za pet dana stiglo četrdeset i četiri.
Za pet dana!? Četrdeset i četiri? Ako koronu preživim, dumao sam malodušno, ovu
navalu sigurno neću. A opet, preživi čovek i jedno i
drugo... Od tada polako uzgajam antitela, bistrim glavu i razabirem se u
pletivu. I eto nove razlike, koju primećujem ne bez zadovoljstva. U godini
bombardovanja svi su pisali o bombardovanju. I to manje-više kao pouzdanom
znaku Apokalipse, jer kad i gde je to pre nas, moliću lepo, još bilo da neko
nekoga negde bombarduje?! I to „na pravdi boga“? Mi za tako nešto nismo čuli, a
valjda bi javili da je bilo, rekao bi nam Komrakov, ne bi krio. E, po toj sam
analogiji očekivao ove godine poplavu nadobudnih „koronskih“ romana o kraju
sveta kakav smo poznavali (s poučitelnim zaključkom: nek’ propadne, nije
šteta!), ali izgleda da je ona izostala. To mi vraća veru u život i ljude, a
pomalo i u srpsku književnost.
Marija Nenezić: Život „pod opsadom“
virusa korona bez sumnje je uticao na onaj kreativni deo ličnosti svakoga od
nas, a potreba da se globalni zastoj uzrokovan virusom, a čini mi se i izvesnom
dozom straha od neizvesnosti, zabeleži, proizvela je i romane koji ili direktno
ili indirektno tematizuju aktuelnu svakodnevicu.
Branko Kukić: Pominju se neke društvene
pojave koje su prisutne poslednjih godinu dana, ali posledice tih promena još
nisu vidljive na širokom planu. Očigledno je da nemamo „brze duhove“ koji mogu
da predvide buduće događaje, jer nas uvek više privlači prošlost, ono od čega
uglavnom nema koristi, nego želja i potreba da se proizvodi budućnost i tako
upozori na moguće loše i dobre strane te budućnosti. A to je ono što je, između
ostalih, uloga umetnosti.
Marjan Čakarević: Pandemijska stvarnost
tekuće godine još uvek nije tematizovana u romanima, ukoliko izuzmemo poneki
neuspešan pokušaj – valjda je ipak prvo treba preživeti – ali mi se čini da je
i te kako uticala na sam stvaralački proces: osećam, iako naravno to nikako ne
bih mogao da dokažem, da su ovogodišnji romani barem za nijansu ambiciozniji i
barem za nekoliko desetina strana u proseku obimniji nego što bi to bio slučaj
da je godina bila uobičajeno teška. Na to je, razume se, uticala puka činjenica
da su ljudi veći deo godine bili prinuđeni da provedu u svojim kućama. Ovu tezu
na kraju krajeva potvrđuje i broj pristiglih knjiga. A ako se zna da pisanje
romana traje u proseku dve-tri godine, onda nema razloga da se sumnja kako će i
sledeća godina biti ista ovakva.
Marija Nenezić: No, odmah moram reći da
su tekstovi koji direktno referiraju na pandemiju virusa korona slabiji deo
ovogodišnje produkcije. Ne bih sad ulazila u psihologiju stvaranja ali
neposredna reakcija na konkretno pandemijsko okruženje svakako sužava vreme
potrebno za temeljan pristup literarnom stvaralaštvu, pa cenim da ćemo tek za
nekoliko godina, kada se postigne određena distanca, dobiti relevantan
umetnički tekst na svakako prelomni svetski događaj 2020.
Članovi žirija su protekle decenije
dobijali pakete romana čija je radnja bila smeštena u istoriju.
Branko Kukić: Izgleda da su srpski
pisci ukapirali da je srpska istorija takoreći neupotrebljiva, jer je naduvana,
napirlitana, preuveličana – dakle, ona je ravna kafanskom zanovetanju i
razgovoru oko ognjišta. Broj takvih romana je ove godine manji nego prethodnih.
Kriza, zablude i laži savremenog sveta sveobuhvatni su i naginju umnoj i
fizičkoj katastrofi. I to će biti teme umetnosti uopšte (ako i ona ne
propadne), ali i filozofije (ako još postoji). Ako i jedno i drugo bilo koga
bude u vremenu koje dolazi interesovalo.
Ivan Milenković: Ako su prethodnih
godina pisci tražili utočište u prošlosti – osim u slučajevima kada je
okretanje prošlosti bilo nekom vrstom državnog projekta, pa se umelo tu ponešto
i ućariti – protekle se godine značajan broj pisaca sklonio u sopstveno ja. Najčešće
je reč o pukom bekstvu iz odvratne stvarnosti, ponekad o izrazu očaja, što
teško ume da dovede do prihvatljivog teksta, te je, s obzirom na količinu
romaneskne produkcije, srazmerno malo tumaranja po sopstvenoj duši uspelo da
doživi „milost uobličenja“. Tamo gde su pisci odoleli zovu puke psihologije,
tamo gde je njihovo ja shvatilo da, u stvari, beži, te od bekstva načinilo
temu, tamo je stvarnost nahrupila u privatne odaje i pomogla književnoj
supstanciji da očvrsne (uspeli su pisci, dakle, da ponude razlog postojanja
svog romana, da se suoče s političkim i književnim posledicama bekstva iz
stvarnosti). U jednom od upečatljivijih romana, pak, odvažno se služeći
zebaldovskom tehnikom opisa nedogađanja, pisac baza po buvljim pijacama u
potrazi za jeftinim knjigama, ispija kafe i čita, da bi tu naizgled vrlo
intelektualnu postavku garnirao obespokojavajućim opisima bede i svakodnevnog
poniženja. Najupečatljiviji romani utoliko su, i ovoga puta, iznikli iz
suočavanja sa stvarnošću, što je tvrdnja koja uvek iznova provocira teoriju
književnosti: ako je tačno da tema ne određuje kvalitet romana, ako je
književnost uvek najpre forma, ako, najzad, istina književnosti ne prebiva u
stvarnosti koja joj prethodi već u njoj samoj, u kom se postupku, na kojoj
granici (granici čega?), susreću stvarnost i pisanje? U kom trenutku i zbog
čega stvarnost dobija smisao zahvaljujući pisanju, a pisanje postaje stvarno? S
druge strane nekoliko se romana frontalno suočilo sa stvarnošću i u tom, ako se
tako može reći, čeonom susretu književna supstancija pretrpela je oštećenja:
pisci, naprosto, nisu uspeli da naprave dovoljno ubedljiv odmak od stvarnosti –
približe li joj se isuviše spaliće im rukopis, ne priđu li joj dovoljno blizu
tekst neće oživeti.
Branko Kukić: U odnosu između
„stvarnosti i fikcije“ nema ništa novo, jer je očigledno da u stvarnosti sve
ćuti i čeka da se nešto dogodi. Ali ima nekoliko romana koji na ozbiljan i
duboko umetnički način govore o pokušaju pisca da društvu dâ drugorazrednu
ulogu, odnosno da ga prikaže u svetlu njegovog raspada i da prikaže nemogućnost
društva da dostigne nivo vredan poštovanja pojedinca. Dakle, kako stvari stoje
– sve je naopako.
Šta naposletku obeležava ovu godinu
kada je o romanu reč?
Teofil Pančić: Za širi izbor biće, čini
mi se, veća gužva nego lane, i neki neće proći kroz ta uska vrata, mada neće
biti lošiji od mnogih koji se protnu unutra. Gužva je, ljudi, šta da se radi!
Nema mesta! Ali, kako se izbor bude sužavao, gužve će kanda biti sve manje.
Generalni spisateljski „standard“ raste, ali se i produkcija nekako zaravnjuje,
sa sve manje mogućnosti istinske senzacije, nečega što će nas pomeriti iz zone
komfora. Ali neka, tražim i dalje, ima još mnogo posla do kraja januara.
Mrestim antitela i čitam, otvoren za sve opcije.
Marjan Čakarević: Ovogodišnje čitalačko
iskustvo mogao bih da svedem na tri osnovna utiska: s jedne strane poetička i
svaka druga raznovrsnost, potom ujednačenost kvaliteta, i na kraju, iako više
kao kuriozitet – obim romana. Prvi utisak nameće se činjenicom da su ove godine
zbilja brojni značajni i ugledni pisci – među kojima i oni koji su odavno
prepoznati kao klasici – objavili dobre i odlične romane. Budući da je reč o
piscima koje čitam i volim godinama unazad, onda njihovo prisustvo samo po sebi
daje osnovni ton ukupnom čitalačkom utisku. Sa druge strane, pisci mlađe i
srednje generacije, kao oni od kojih se prirodno najviše očekuje nešto novo,
donose celu paletu različitih strategija, poetika i tema, od sadašnjosti i
neposredne prošlosti, preko različitih formalno-žanrovskih eksperimenata, ali i
priča i sudbina, koje nisu lako razvrstive, niti su nužno odredive aktuelnom
poetičkom i književnoistorijskom terminologijom.
Branko Kukić: Mislim da je godina
„jaka“ jer se pojavilo nekoliko „starih majstora“ sa novim romanima, a ono što
bih posebno istakao jeste desetak mladih pisaca u koje sam stekao poverenje.
Ali moram da kažem da prošle godine, po mom mišljenju, u uži izbor nije ušlo
nekoliko odličnih knjiga među kojima sam ja video dobitnika nagrade (Vidosava Stevanovića,
Rackovića, Jovice Aćina, Zorana Ćirića), pa se čini da je ona bila slabija od
ove.
Marija Nenezić: Kao i prethodne, i ove
godine primećujem frekvenciju „memorijske literature“, tako bih nazvala romane
koji se bave ili temom odrastanja ili jednim introspektivnim uvidom u lično
sazrevanje kroz vreme, i u kojima je sećanje centralna motivaciona alatka za
proizvodnju priče. Od postupka, međutim, koji autori primenjuju i zavisi
kreativni učinak. U nekim slučajevima, autori su dosledni klasičnom pripovednom
postupku; u ređim, uspešnijim slučajevima, taj postupak je inovativan, ne nužno
linearno usmeren ali dobar u predstavi polivalentne perspektive što doprinosi
vibrantnosti teksta. Da li je godina bolja ili gora od prethodne? Prosečna
literarna godina!
Marjan Čakarević: Ukupno uzev, mislim
da je ova godina u najmanju ruku jednako kvalitetna kao i prošla, ako nije u
proseku i kvalitetnija, iako – verovatno usled gore navedene činjenice da je
ove godine nešto veći broj značajnih pisaca objavio knjige – nije lako
izdvojiti romane koji upadljivo odskaču iznad proseka.
Ivan Milenković: Ipak, uz nekoliko
izuzetnih tekstova ove se godine pojavio, barem prema mišljenju ovog člana
žirija, i jedan veliki roman: jedva da smo znali da se na ovom jeziku tako
uopšte može pisati, da se stvarnost može, kao eksplozivna smesa, sabiti u tako
gust, nedozvoljen, prevratnički izraz koji nijedan mit kojeg se dohvatio nije
ostavio netaknutim, nijednu svetinju neoskvrnavljenom, nijednu utvrđenu
poziciju bezbednom. U trenutku nastanka teksta, a zbog ogromne količine romana
pristiglih u poslednjem trenutku, pred ovim je članom žirija još mnogo sati
čitanja i nije isključeno da bi ovaj tekst, posle zatvaranja čitalačkog kruga,
bio drugačiji, ali opšti je utisak da ova godina nije slabija od vrlo dobre
prošle, te da su pisci, barem oni koji, jasno je, pišu krvlju (a ne za prinčeve
i izdavače), nastavili trend laganog izlaska srpske književnosti iz
samoskrivljene beznačajnosti.
Marija Nenezić: I prošle i ove godine,
tragala sam za tekstom koji ima snagu da iznese dinamiku zbivanja, izbegne
statičnost, jednu tačku gledišta, prepuštanje monotonoj refleksiji. Ta
fokusiranost na refleksiju, opsednutost samo jednom dimenzijom problema, bez
razvoja odnosa unutar teksta, velika je cena koju ove godine plaćaju neki
romani čija potencija upravo zbog ovih propusta nije mogla da dođe do punog
izražaja. Moju pažnju privukli su i romani koje bih smestila, uslovno rečeno, u
korpus filozofske književnosti i koji promišljaju, na prvi pogled, neka opšta mesta
civilizacijskog razvoja, pojam slobode, straha, dobra i zla, umetnosti i na
moje prijatno iznenađenje pronašla primere dobro vođene priče koja ima neki
referentni odnos prema istoriji umetnosti i istoriji književnosti ali
neopterećujući za čitaoca.
Da li digitalna
stvarnost unosi novine u prozni izraz? Jedno ja stvara na internetu niz
identiteta.
Marjan Čakarević:
Za neko dugoročnije sagledavanje i procenu potreban je ipak makar mali
vremenski odmak. Novina uvek ima, pa i onda kad podrazumevaju ponavljanje
starih obrazaca. Ali ako nešto mora da se izdvoji, onda novine možda treba
tražiti najpre u polju gde se preispituje odnos između stare, večne realnosti i
novih, digitalnih stvarnosnih predela, kao i u nelagodi koju proizvodi
neuskladivost brojnih (novih? nametnutih?) identiteta koji danas oblikuju jednu
ličnost.
Marija Nenezić:
Primetna je takođe i usmerenost, u nekim romanima, ka problematici
informatičkom tehnologijom posredovane stvarnosti i mislim da vreme za ovakvu
tematiku tek sledi.
(NIN, 31. decembar 2020)