Zakari Terpin, koji je pronašao nepoznati rukopis
Volta Vitmana iz 1852., govori za NIN o svom fantastičnom otkriću
Počelo je s kratkim
zapisima iz crvene beležnice u kojoj je Volt Vitman skicirao nekakav zaplet, ispisujući
i precrtavajući reči. „Uvesti Džekove
prijatelje – dvojicu ili trojicu.“ Ili: „Izvesna zapažanja o nitkovluku advokata – ispričati priču o prevarama Kavertovog oca, povodom
kuće u Ulici Džonson – proklet bio.“
Zakariju Terpinu,
asistentu s Univerziteta u Hjustonu, učinilo se da nacrti prevazilaze granice pripovetke.
Proučavalac periodike iz devetnaestog veka, svetu poznat po otkriću Vitmanovog proznog
serijala Muško zdravlje i vežbanje, primetio
je na trećoj stranici lista Njujork dejli
tajms, od 13. marta 1852., štampan plaćeni oglas: konkurentska novina Sandej dispeč
najvila je da će narednih dana objavljivati u nastavcima Život i pustolovine Džeka Engla. Ime je zvučalo poznato; setio se Vitmanovog
notesa ručne izrade, sačuvanog u ostavštini, i isprekidanih rečenica.
Trebalo je pronaći staru štampu i proveriti da
li je zaista reč o neotkrivenom delu. „Ali, Sandej dispeč je vrlo retka novina“, kaže Zakari Terpin u razgovoru za NIN. „U to vreme, leta 2016, naivno sam pretpostavio
da mora postojati tuce kopija na mikrofilmu. Pozajmiću ih mejlom... Ne! Sandej dispeč je gotovo
potpuno nedigitalizovan. Na mikrofilmu postoje samo raštrkana pojedinačna izdanja,
malo arhiva poseduje značajniju zbirku u štampanoj verziji.“
Gde tražiti? U
američkoj Kongresnoj biblioteci! „To je prava meka za arhivarske moljce poput mene. Imao sam sreće što sam
mogao da zatražim fotke određenih izdanja Dispeča, za koje sam sumnjao (nadao se,
molio) da sadrže izgubljeni roman Volta Vitmana. Srećom, bio je tu!“ Terpin se pita koliko bi još izgubljenih dela moglo
tamo da bude... „Čekaju da se pojavi
preduzimljivi istraživač.“
Prozno delo slavnog pesnika objavljivano je od
14. marta do 18. aprila 1852., u šest nastavaka, anonimno, s puno štamparskih grešaka.
Deset leta posle Frenklina Evansa, Vitman
je napisao kratki roman pod naslovom Život
i pustolovine Džeka Engla: autobiografija, u kojoj će čitalac susresti i neke poznate
likove.
Izdavačka kuća Geopoetika štampala ga je u ediciji
Retro premijere, u prevodu Ivane Đurić Paunović i Zorana Paunovića. Izdanje sadrži
sadržajan predgovor našeg sagovornika, kratku belešku prevodilaca i otkriveni rukopis
od 36.000 reči o „slučajnostima, avanturi, i neuskladivosti ljubavi
i pohlepe.“
Glavni junak je usvojeni mladić, „u galamdžijskom dobu od dvadeset godina“, koga u prvom poglavlju dovode u advokatsku kancelariju,
da nauči profesiju, inače će završiti na ulici. Ključno je pitanje: ko sam dovraga
ja i odakle dolazim.
U kratkim celinama brzo se smenjuju ličnosti i
slika Njujork. Jasna je veza s viktorijanskom književnošću, pogotovo s Dikensom.
Siročad, trgovci, plesačice, vlasnici kockarnica, saloni za zabavu. Zakari Terpin
pominje đavolske slučajnosti, svojstvene
literarnom pokretu.
„Džek Engl je fascinantan primer određene vrste literature,
vrlo popularne u tom dobu, čiji je značaj ključan za formiranje istinske i jedinstvene
američke književnosti“, objašnjava Terpin
za naš magazin. „Reč je o sentimentalizmu
iz četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka, koji su, u velikom delu, popularnim
učinile spisateljice, često javno nipodaštavane od strane muških autora, premda
su se takvom prozom i sami koristili, kao Vitman.“
Kritičarka Meri Luiza Kiti navodi da je dugo zanemarivan
uticaj tradicije sentimentalista na Vitmana, najpre zbog potcenjivanja njegove proze,
ali da ga tu svakako treba svrstati kada govorimo o romanima i pričama. Nabraja
topose: smrt, razorene porodice, detinja nevinost, transcedentna ljubav; Terpin
listi dodaje fizičku patnju, saosećanje i društvenu reformu. Skreće pažnju na rasplete
koji su bez izuzetka nedvosmileni: krivci bivaju kažnjeni, gramzivci osiromašeni,
nevini ili pokajnici iskupljeni.
Primećuje da poslednje objavljeno prozno delo sadrži
elemente skoro svakog žanra kojim se pisac ikada bavio. Sentimentalizam, senzacionalizam,
avanturistička proza, reformistička književnost, parabola, pikarski roman, saspens,
deskriptivna proza, priče o osveti, didaktički moralizam, ranorealistička proza,
novinska reportaža. Ne sumnja da je nešto izostavio...
Na spisku stoji reč autobiografija, uz napomenu u zagradi (navodno!) i duhovitu opasku da
lik više puta priznaje kako je dokoličar, urođeno nesklon radu od devet do pet
(„što je, nema sumnje, autobiografski detalj“). Ipak, čitalac razmišlja o odrednici iz podnaslova,
auto-biografija, i autorovoj sažetoj uvodnoj
napomeni u kojoj pokušava da nas uveri u istinitost zabeležene pripovesti.
Volt Vitman (1819 – 1892) nije bio siroče, nije bio usvojen. Nije
izučavao pravo, ali jeste kratko radio za advokatsku firmu „Džejms B. Klark i sinovi“. Fikcija, naravno, sadrži prikrivene elemente
iz života autora. Pre svega, vezanost za Njujork (rođen na Long Ajlandu, sazreo
u Bruklinu, bruklinskim trajektom išao na Menhetn). Opise života kvekera (kveker
je bila piščeva baka, smatrao da je i sam „kvekerskog soja“), interesovanje za Društvo prijatelja, „radosni egalitarizam i neposedovanje dogme“.
No, najlepše je, ipak, opisao špekulante, advokate
s političkim ambicijama, ljude oko njih. U političkim prepucavanjima, jedan priznaje: „To da smo pali, gospodine – da smo pali kao trgovačka nacija, tu vam dobar
stojim!“ Misli da će frakcija Demokratske stranke za pet
godina uništiti zemlju, ako bude po njihovom.
Rukopis koji niko nije video vek i po toliko je
aktuelen da se čovek naježi. Oduvek postoji problem s društvenim klasama? Na početku,
narator kaže: „Nesumnjivo je
da ste, ako ste ikada živelu u Njujorku ili ga makar posetili, u njemu videli podosta
malenih skitnica, u prljavim ritama i bez košulja. Oni po pravilima tumaraju ulicama
u muškoj odeći, pokupljenoj ko zna gde, i zbog toga što im je je prevelika moraju
da vuku noge, ne podižući ih sa tla. Tako usporeno kretanje ponekad im ostane svojstveno
do kraja života.“
Zakari Terpin očigledno voli što smo izabrali za
primer ovaj pasus. Misli da jeste reč o opisu hijerarhijski podeljenog društva.
„Džek Engl je apsolutno roman o socijalnoj stratifikaciji,
o relativno novom fenomenu u zapadnoj kulturi: društvenoj pokretljivosti, želji
da se čovek uspinje na lestvici. Dakle, pored toga što je dopadljiv čitaocu s osećanjem
sažaljenja (tipičnim za pokret sentimetalista), Vitman komentariše izbor s kojim
su mnogi Amerikanci, pripadnici srednje klase, počeli da se suočavaju. Ekonomsko
i moralno pitanje: šta da radiš sa svojim životom, čemu da daš prioritet – novcu ili zajednici.“
Pripovedač zastaje
u devetnaestoj glavi, ostavlja Džeka da žali za izgubljenim prijateljem („poglavlje kakvo je mogao ispisati samo autor koji
je uz svetlost sveća pisao Vlati trave“). Provodi spokojan sat među nadgrobnim spomenicima
pokraj Crkve Svetog Trojstva na Menhetnu. Zakari Terpin skreće pažnju da zabeleženi
epitafi tamo stoje i danas.
„Epitafi koje je iskoristio mogu se i dalje videti.
Doslovno su prepisani. Volt Vitman je očigledno posetio groblje s beležnicom i olovkom,
najverovatnije za potrebe novinskog teksta, objavljenog nekoliko godina ranije.
Znamo da je bio fasciniran smrću, mrtvima, načinima na koje žive u novim oblicima.“
Neko se našalio
s Terpinom. Pošto je postao pravi Indijana Džons književnog života, kazali su da
ne brine: zna po čemu će biti upamćen. Da li je makar u trenu posmislio na Maksa
Broda koji nije poslušao molbu Franca Kafke i uništio sve njegove rukopise. Džek Engl objavljivan je nepotpisan. Šta
ukoliko američki klasik uopšte ne bi želeo retro premijeru?
„Ovo mi laska“, odgovara Zakari Terpin. „Ali ne, ja nisam Maks Brod. Prvo, nemam nikakav
lični odnos sa Voltom Vitmanom, i drugo, ni po jednom merilu nisam najvažniji proučavalac
Vitmanovog dela. Vitmanovci su velika i gostoprimljiva grupa; radimo najbolje kada
radimo zajedno. No, kad ga već spominjete, Maks Brod i ja imamo nešto što nas povezuje:
užas da vidimo rukopise „bačene“
u vatru. Vatra je mnogo toga ukrala od sveta. Bajronove memoare, nastavak Gogoljevih
Mrtvih duša... Blejkove, De Sadove, Melvilove rukopise. Tako da volim ideju konzervacije.
Neophodna je u svakom smislu. Naročito digitalizacija!“
(NIN, 7. decembar 2017.)