Kako su se u našoj svakodnevici ostvarile zastrašujuće vizije umetnika iz prošlosti, otkud da su distopije sada stvarnost i zašto će nedavna gošća Beograda postati veoma angažovana opozicionarka ukoliko Marin le Pen dođe na vlast

Oko sebe vidim logor u šumi. Šatori i cerade. Rupe. Furune napravljene od kantica. Zastor od drveća koji nas štiti od dronova. Piratska konekcija i nekoliko sklepanih robota. Suvi klozeti i čvrsta ruka. Povratak temeljima – govori naratorka romana Naš život po šumama Mari Darijesek (Akademska knjiga, 2021; prevod Olja Petronić).

Distopijsko delo o trgovini organima, klonovima, identitetu, ekologiji, nadzoru, objavljeno pre deceniju u Francuskoj – rez je po našoj svakodnevici. Kažemo joj u izdavačkoj kući Klio, u društvu Sonje Filipović iz Francuskog instituta, da deluje kako su naše doba sustigle zastrašujuće vizije umetnika.

Mari Darijesek odgovara da ukoliko fikciji pristupimo ozbiljno, ona doista ima moć da predvidi šta će se desiti u bliskoj budućnosti. Dodaje da je i njen prvi roman Svinjizmi (Plato, 1998; prevod: Aleksandar Grujičić) donekle bio distopija. Voli da kaže: sajens fikcija što će ubrzo doći.

„Pisci imaju privilegiju da mogu da provode sate zamišljajući, da ozbiljno pristupe mašti, kao što to rade deca. Nije bilo komplikovano predvideti da će biti ratova, dronova i da će šuma, ako je ne zapale, biti sklonište. Pamtim, bila sam devojka… Trajao je lokalni rat za nezavisnost. Baskija! Teroristi i vojnici – zavisi ko s koje strane gleda – krili su se u velikoj šumi. Premda mlada, znala sam da su tu skriveni. Impresioniralo me je pomenuto saznanje. Nisam želela da ih uhvate.“

Sreća je – reći će opet – da ima mnogo vremena da sanja budna.

„Detinjasto, ali moja proza rađa se iz tog budnog snevanja. Razvijam rečenice, vizije, ne ispisujući ih. Puštam da rastu u glavi. Oslobođeni san je nešto što niko ne može da nam ukrade. Dosađujem li se, odolim i ne uzmem mobilni telefon. Džinovsko je tržište obuzimanja naše pažnje... Treba pronaći način da zavladamo sopstvenim mozgom. Ljudsko biće koje sedi i ništa ne radi već sanjari – slobodno je ljudsko biće. Umetnici crpe tu slobodu.“

Svinjizmi su izašli 1996. u Francuskoj. Pripovedaju o metamorfozi junakinje u svinju, problematizujući konzumerizam, položaj žena u društvu, propisane norme. Još je tamo diktatura u usponu, traje rat… Otrcana je fraza da se istorija vraća.

Podvukli smo rečenicu Šile Heti iz dnevnika Alphabetical Diaries. Tvrdi da se istorija prvi put ponavlja kao tragedija, a sledeći put kao farsa.

„Ne mislim da se ponavlja, ali ne verujem ni u istorijski progres“, napominje Mari Darijesek za Radar. „Iako pripadam generaciji koja je čitala Hegela, učili ga u školi, držim da se i populizam i fašizam ciklično vraćaju od starih Grka i Rimljana, uvek na malo drugačiji način. Grci i Rimljani nisu mogli da predvide tehnološko nadziranje u našem dobu. Budućnost moje dece? Njome upravlja veštačka inteligencija.“

Objašnjava nam da ne bi želela da zvuči paranoično, međutim, AI konkretno usmerava studiranje u Francuskoj, upućujući buduće studente na koji univerzitet treba da se upišu.

„Aktuelne demonstracije u Francuskoj jesu protiv toga. Ja sam na strani studenata i učenika. Protiv fašizma, Marin le Pen, Bardele. Stari Grci nisu predvideli užasno savezništvo između robota, veštačke inteligencije i fašista.“

Podseća: „Nisam paranoična, ali vidim da je sve spremno da budemo nadzirani iz najveće blizine. Predstavljam knjige, putujem u Ameriku, prelazim granicu, gledam šta imam u telefonu, nadam se da ću preći granicu. I dalje se pomalo bojim otkad je Tramp došao na vlast. Čisti se Vatsap, Instagram…“

Izričita je: „Budu li izabrali Marin le Pen, postaću veoma angažovana pristalica opozicije. U prvencu, napisanom pre trideset leta, opisujem opštu histeriju zbog migranata. Danas je gore. Čak i ekonomski gledano, imamo potrebu za migrantima, a Marin le Pen, nalik Trampu, želi da ih protera. Zahvaljujući migracijama, funkcionišu mnoge stvari u mojoj zemlji.“

Interesujemo se da li je predviđanje budućnosti, u fikciji, proisteklo iz moći jezika. Iz forme? U Policijskom izveštaju (Klio, 2011; prevod: Ivana Aranđelović) zapisuje da se forma otkriva kao grad posetiocu koji želi da ga obiđe.

„Ja sam u jeziku. Unutra! Teško mi je da objasnim i opišem sa strane šta se događa. Sve su priče ispričane. Od Homera! Bitno je kako ih mi danas pripovedamo. Važnu ulogu igra što pišem iz svog, ženskog tela. Literatura za koju se može reći da je moderna.“

Policijski izveštaj, esejistika na 370. strana, nosi podnaslov: Optužbe za plagijat i drugi nadzori fikcije. Ne želeći da se upusti u medijske polemike i skandale, daje deset dugih eseja o optužbama za plagijat. Velikani su ih iskusili – ističe njen izdavač. Ne zaboravlja iskustva, esejizirajući „o Frojdovom stidu, Selanovoj nevolji, ironiji Mandeljštamove, ćutanju Majakovskog“.

Svakako, poglavlje je posvetila Danilu Kišu i polemici oko Grobnice za Borisa Davidoviča. Piše li prozaista celog života zapravo jednu knjigu?

Naša sagovornica objavila je i niz zabeleški o materinstvu Beba (Paideia, 2010; prevod: Ana A. Jovanović), nakon rođenja sina.

„Patrik Modijano, veliki pisac, nobelovac, stalno piše istu. Ja ga obožavam. Kiš? Različite! Donekle o istim stvarima. Protiv ljudi koji veruju u čistoću nacije. O nečemu što mene zna da preokupira. Pitanja tipa ko ima pravo da živi tu i tu, ovde ili onde.“

Tematski raznolik, opus Mari Darijesek utemeljen je na stalnim motivima. Nabrajali smo: šuma, telo… „Šuma, telo. Fantom! Osciliram između previše tela i nedovoljno telesnog. Od preterivanja do potpunog iščeznuća tela. Proteže se i odnos žena i muškaraca. Žene ne nastanjuju planetu onako kako je nastanjuju muškarci. Dijalog između polova takođe je tema.“

U svojevrsnoj biografiji Biti ovde, divno je: Život Paule Moderson Beker (Klio, 2019; prevod: Jelena Novaković) skicirala je život te umetnice, u sažetim, lirskim pasusima. Živela je od 1876. do 1907. Rado je čitala Dnevnik Marije Baškirceve.

Hvalimo se da je Draginja Ramadanski za Maticu srpsku prevela devedesetih dijaristiku te slikarke vođenu između 1873. i 1884. S talasom ruske „bele“ emigracije, pre veka, primerak je stigao u biblioteku u Senti. Docnije je verovatno bio sakriven u podrumu zbog rezolucije Informbiroa. Prevodeći je šest meseci, desetak sati dnevno, Draginja je bila ubeđena da se relaksira i oporavlja, a uistinu se trovala. Prevoditeljku su zarazile spore, vlaga, gljivice s listova. „Bibliotekari poznaju tu knjišku bolest, kada knjiga postaje ’smrtonosna’ za svoje poklonike.“

Citiramo Baškircevu: „Ja neću da to bude slikarstvo, hoću da to bude prava koža, da to sve živi pred mojim očima.“

„Paula Moderson Beker prva je žena slikarka koja sebe slika nagu. Najpre iz ekonomskih razloga. Bilo je skupo plaćati modele. Stala bi ispred ogledala. Sestra ju je fotografisala i postoje fotosi tog čina. Divno što nije bila svesna da to prva radi.“

Neverovatni potezi: „Slika žene kakve jesu, ne kao čiste madone. Ni kao prostitutke. Žene! Novi pogled nakon vekova predivnog slikarstva. Viđali smo idealizovane jer su ih slikali muškarci. Prikazuje grudi koje su obične, uticaj siromaštva na telo…“

Bila je prilično nepoznata za života, pa ipak prezrena.

„Izlagala je dva puta, kritičari su kazali da je uvreda za nemačku ženu i da im je muka. Tridesetih godina prošlog stoleća, nacisti su klasifikovali šta je navodno prava, šta loša umetnost. Svrstali su je u degenerisanu umetnost.“

Slala je pisma roditeljima, vodila dnevnik na akademiji. Prvi put su prihvatili žene za studente! Isprečio se problem. Kako će gledati muškarce…

„One su imale pravo da slikaju muškarce, ali isključivo mrtve“, razbija našu nesigurnost Mari Darijesek. „Pošto je Škola lepih umetnosti u Parizu pored Medicinske škole, preneli bi leševe preko ulice. Tek umrle ljude, sa teškim mirisom od koga su studentkinje dobile strašne migrene.“

Kratko smo ćutali. Uhvatili se za glavu.

Za kraj smo ostavili detalj iz odgovora Paulinog supruga Otoa Modersona na poziv da joj se pridruži u Parizu. Dvoumi se, ostao bi na nemačkom selu, radije bi da „dublje kopa po samom sebi“.

„Oto je bio akademski slikar. Odbijao je uticaje francuskih impresionista. Ubeđen da sve može da nađe u sebi. Nasuprot njemu, supruga je bila znatiželjna. Volela je da ide u galerije, u Luvr, da otkriva novo. Videla je Sezana i saopštila da ju je pogodio ko grom iz vedrog neba. Istina je između! Polovina onog što sam napisala jeste moj lični život. Polovina – uticaj onog što sam pročitala. Mešavina.“

Doktorirala je na autobiografiji i autofikciji, dosta pre knausgorovskog talasa.

„I ja obožavam Knausgora… Pišem romane, ali kao i ostali unosim nešto od svog života. Postojala je ogromna moda autofikcije. Bilo je jako dobrih pisaca, ali i loših. Uzmete li Ani Erno, radi se striktno o autobiografiji. U doktorskoj tezi imala sam jasno određenu definiciju autofikcije. Sada je sinonim za romansiranu autobiografiju.“

Gošća ovogodišnjeg novosadskog Prosefesta, zvezda čiji su Svinjizmi prodati u milion primeraka, književnica prevedena na četrdeset jezika, bavila se psihoanalizom. Ima li ta činjenica veze sa stvaralaštvom? Kopati po sebi…

„Psihoanaliza je oralna. Zabranjivala sam pacijentima da mi šalju mejlove. Prestala sam s tim… Zanimljivo je ono što se izrekne, ali i prećuti, pa lapsusi, nesvesno, snovi. Efikasno je kada nekome želite da pomognete. No, odvojeni su poslovi i nasuprot junakinji Našeg života po šumama, onako nadgledanoj, moje su seanse bile totalno tajne. Ni slovo o njima. Prekinula sam praksu čim sam počela da putujem, jer se od psihijatra zahteva da neprestano bude tu.“

(Radar, 29. oktobar 2026)