Poznata spisateljica govori za Radar o svakodnevici u Kijevu, objašnjava zašto ne oseća strah i otkud to da je aktuelne događaje u svojoj matičnoj zemlji već opisala u starim pričama

Kratka proza je žanr za gurmane, njene rečenice su lavirint i slične pronicljive opaske čule su se na beogradskom predstavljanju zbirke priča Sestro, sestro Oksane Zabuško, objavljene u izdavačkoj kući Kontrast, u prevodu Milene Ivanović. Jedna od najpoznatijih ukrajinskih i svetskih književnica – čitaoci i kritičari više su je puta stavljali među dvadeset autora nagađajući ko bi mogao da dobije sledećeg „Nobela“ – slušala ih je ponekad zatvarajući oko. Poput drugih pisaca, izvlačila je citirana mesta iz svog bogatog opusa, iz sećanja, kao da igra žmurke: znate da su tu negde, prepoznajete ih, iskaču, brzo ih treba pronaći.

Svesna da je autoironija pokretačka snaga proze, duhovita i žustra, napravila je nekoliko grimasa dok su navođena brojna značajna priznanja dodeljena delima prevedenim na petnaest jezika; uzela mikrofon i saopštila da kada dođe do ovog dela promocije ima utisak da sedi na nekakvoj komemoraciji.

Ipak, nije zaboravljen podatak da roman prvenac Terenska istraživanja ukrajinskog seksa, štampan 1996, verovatno jeste najuticajnija proza od proglašenja ukrajinske nezavisnosti. Preko dvadeset objavljenih naslova, diploma iz filozofije, doktorat iz filozofije umetnosti. Smatrali smo da je razgovarati o knjigama sa spisateljicom iz zemlje u kojoj besni rat nalik hodu po minskom polju. No, nije skrivala da je zanimaju pitanja o literaturi.

U osam izabranih storija, napisanih između 1992. i 2017, ponavljaju se određeni motivi. Magično povezujući strahom ispunjenu stvarnost i bajku, te san, ona piše o telu, trudnoći, pobačaju, nestalom, izgubljenom detetu – o glasu!

„Da. Nije reč isključivo o knjizi ženskog glasa“, ističe Oksana Zabuško za Radar, ciljajući na naziv Kontrastove edicije, „već i o samom ženskom glasu.“

Dete u naslovnoj pripoveci ne prepoznaje glas majke, „utrobni krik“, „stran, jeziv“, što će joj se „bezdano“ urezati u sećanje za ceo život.

„Banditi! Zveri! Prokletnici!“

Ne skidajući mantile, „tuđi ljudi“ pokazuju legitimacije i preturaju im po stanu. Teraju mati da strahom hrani dete još u stomaku.

I Ja, Milena, iz druge proze, isprva voditeljka u informativnoj redakciji…

Napominje da ima roman u kome je protagonistkinja TV novinarka. „Tu pripovedam kako smo izgubili informativni rat. Kažem mi, ne mislim jedino na Ukrajince, mislim na celo čovečanstvo. Čovečanstvo je izgubilo rat protiv laži, zla, najrazličitijih falsifikata.“

Interesujemo se da li je upravo na vestima čula da je Rusija napala Ukrajinu.

„Nisam slušala vesti. Muž me je pozvao u pet ujutro. Javio mi da je počeo rat.“

Bila je u Poljskoj. „Prema ranijem rasporedu, 23. februara 2022. trebalo je da govorim o prevodu na poljski i planirano je da tamo ostanem tri dana. Tek sam docnije saznala da sam otišla poslednjim letom za Evropu. Zaglavila sam se tamo dok je trajala bitka za Kijev. Krajem 2022, Gugl me je obavestio da sam te godine posetila dvadeset jednu zemlju, devedeset tri grada, a kod kuće bila tri dana. Mada sam ranije dospela u tu vrtešku putovanja.“

Gostovanja su komplikovana, teško joj je da se vrati kući, nema letova. „Našla sam bazu u Varšavi gde živi moja književna agentkinja. Odsedam kod nje. Ne bih drugačije uspela da se krećem po Evropi. Prevod na srpski, dva na poljski, dva na litvanski…“

Šta joj je prolazilo kroz glavu pošto je muž prekinuo telefonsku vezu?

„Komplikovano je. U knjizi pod naslovom Najduže putovanje govorim o toj temi. Flešbekovi idu veoma duboko. Nije bilo neočekivano.“

Ćutimo, ali nam na um pada scena sa 40. strane, napisana 1997: odjednom se pojavljuju kijevski glumci, svi zbog nečega u invalidskim kolicima.

Fikcija iz 2017: „Možda je sve to zbog rata, razmišljala je kasnije. Možda je za sve kriv rat i sada njena tri godine taložena suspregnuta nervoza počinje da se ispoljava – kao da smo se svi ćutke saglasili da među nama ima ljudi koji treba da poginu od ruskih projektila da bismo mi i dalje mogli da uveče ispred ekrana pijuckamo mohito dok gledamo prenos fudbala – a mi ćemo ih za to plaćati. I njihovim porodicama, kad budu ubijeni.“

Kazaće nam da je u pitanja svojevrsna svetska tektonika: „Razumela sam da je to početak svetskog rata.“

Sedeći u Poljskoj, osećala je čežnju za domovinom, za kućnom bibliotekom. Prizivamo pasus iz Sestro, sestro. Agent KGB-a traži od devojčice da im i ona, nakon roditelja, pokaže svoje knjižice. Pipa ih, korice i rikne, nevešto se pretvara da je „čika u gostima“, potom vraća: „Uzmi, djevačka.“

Djevačka ih slaže po starom rasporedu, međutim, „nešto više nije bilo kako treba“ – nešto slatko i prijatno, obećavajuće je isparilo, iščilelo iz tih knjiga…“

Citiramo: svaki strah ima zapreminu i težinu.

„Krenulo je, dešava se – vi ne osećate strah“, objašnjava nam Oksana Zabuško. „Najstrašnije je ono što trenutno oseća Evropa. Predosećaj da će se desiti najgore. Evropa nagađa biće – neće biti; zaobilazi nas, neće nas zaobići. Eto šta je najstrašnije! Ukrajina je ovo osećala tokom zime 2021. i 2022. Oblak straha nadneo se nad njom. A kada se desi eksplozija, onda ste poput vojnika u rovu. Adrenalin.“

Na uporno pominjanje straha, insistira da je prva priča uistinu sestrinska. „Saosećajnost, zajedničko preživljavanje. Fizičko i metafizičko. Darka razmišlja šta oseća i doživljava njena sestra pre no što umre. Ne strah! Krivica onoga ko preživi. Osećaj od koga pati čitava Ukrajina. Mi tako živimo. Svakog dana neko gine i ne mogu da se ne zapitam kada vidim lepog mladog momka da mi se osmehuje sa fotografije s crnim florom i upaljenom svećom pored – zašto je on poginuo a ja ostala živa.“

Svakodnevni život u Kijevu? „Ko uvek, sa noćnim napadima. Naučili smo da živimo s tim i radi se o vrsti otpora. Ideja da se noćnim terorom nad civilima dovede do toga da građani pritisnu vlast, da vlast kapitulira – nije uspela. Jedino smo besni. Svakako, provedete li noć ne spavajući, nego u kupatilu, hodniku, skloništu, ili metrou gde ima mnogo ljudi s decom, nećete biti u najboljoj fizičkoj formi.“

Uprkos, osećaj života se izoštrava: „Naročito je aktuelan kulturni život. Buja! Nemoguće je kupiti kartu za pozorište, morate da je uzmete mesecima unapred. Održavaju se festivali, koncerti.“

Jedna naratorka zaključuje da pisci postoje da bi razumeli svet i o njemu progovorili. Druga da reči uništavaju lakše od projektila. Menjaju li veliki istorijski potresi maštu? Pad Berlinskog zida, 11. septembar. Hoćemo li moći da pišemo na isti način po završetku rata u Ukrajini?

„Potraga za novim jezikom, za novim izrazom, traje kod nas deceniju, pogotovo poslednje tri godine.“

Slučaj je hteo da razgovaramo u suterenu Evropske kuće u Knez Mihailovoj. Da nas ne vide čitaoci dok pristižu na književno veče. Usput smo primetili ljude koji nose majice s Putinovim likom.

Šta biste im rekli?

„Ništa.“

Najduži odgovor u našem članku.

„Nakon 2014. nešto se i moglo reći. Sada, tim ljudima, koji su otvoreno na strani ubice, nema šta da se kaže.“

(Radar, 6. novembar 2025)