Oca su sovjetske vlasti poslale u logor, majka je
ratovala u Crvenoj armiji, a on je 1988. ostao na Zapadu. Pisac porodičnog
romana Dani umiruće svetlosti, čija je tema život u Istočnoj Nemačkoj, govori o
krhkoj granici između života i fikcije, vidljivoj podeli u njegovoj domovini
koja nije nestala 1989, socijalizmu i kapitalizmu, problemima levice i
razlozima popularnosti ekstremno desničarskih stranaka
Ojgen Ruge je rođen 1954. na Uralu, u SSSR-u. Njegovog oca,
Volfganga Rugea, istoričara iz Nemačke Demokratske Republike, sovjetske su
vlasti deportovale u logor na Severnom Uralu broj 239. Majka, Ruskinja, služila
je kao kaplar u Crvenoj armiji tokom Drugog svetskog rata.
Kada su mu bile dve godine, porodica se vratila u Istočnu
Nemačku. U vojsci je osamnaest meseci bio graničar – „protiv svoje volje“ – a
potom završio studije matematike na Univerzitetu Humbolt i postao naučni
saradnik u Centralnom institutu za fiziku Zemlje pri Akademiji nauka. Pisao je
drame, snimao nikad prikazane dokumentarce. U Saveznu Republiku Nemačku
otputovao je 1988. s vizom za posetu, i nije se vratio u NDR. Naredne zime pao
je Berlinski zid.
Biografija za roman?
Pre deceniju i po dobio je Nemačku nagradu za književnost za
roman Dani umiruće svetlosti, kod nas objavljen u Laguni, u prevodu
Jelene Kostić Tomović. Delo je bilo najčitanije i najprodavanije 2011. u
njegovoj zemlji. Prevedeno je na više od trideset jezika.
Čim smo se sreli u beogradskom Gete institutu, u društvu
prevoditeljke Biljane Pajić, nametnula nam se tema autobiografskog i
izmišljenog.
Kazao nam je da Dani nisu autobiografija: „Na
izvestan način, junak Aleksandar jeste moj alter ego, ali više je reč o drugim
članovima porodice. Čak i da hoćeš, ne možeš da opišeš stvarnost onakvom kakva
jeste. Realnost je nezgodna, komplikovana, ponekad netipična. Zato kad pišeš
fikciju, pokušavaš da je zgusneš u romanu i izoštriš likove. Štaviše, ne
odgovara u potpunosti istini, jer sam junacima pripisao konkretne detalje.
Recimo, Šarlote… Znao sam da je 1952. došla u Istočnu Nemačku iz Meksika,
međutim, šta je ona tada osećala i mislila – nisam mogao da znam.“
U jednoj sceni velikog porodičnog romana o četiri generacije
i pola veka života u NDR-u – Šarlote primećuje da je zagušljiv vazduh u kući;
„da se lepi za pluća poput kakve stare krpe“.
Na koji način prozaista dolazi do takvih poređenja…
„Imam astmu! Pretpostavljam da sam je nasledio od babe“,
odgovara Ruge. „Tačno znam kako je… No, probao sam da dočaram i ono što nemam.“
Kurt, Aleksandrov otac, istoričar, autor monografija,
govornik, majstor anegdote, koji umalo nije umro u logoru, u starosti počinje
da „gubi jezik“. Gadno za nekoga ko se bavi prošlošću, ko svedoči o sovjetskom
gulagu.
„Stavovi likova nisu nužno moji, čak ni Aleksandrovi“,
ističe. Ipak, otkriva je pomenuti detalj istinit. „Moj otac je u dubokoj
starosti izgubio moć govora i poslednje što je mogao da izgovori bila je jedino
reč: Da.“
Ubeđen je da tako nešto ne može da se izmisli.
Do sitnica slika život u nekadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj
Republici. Disciplinu i skrivene radnje partije, montirane procese i lažne
import-eksport firme finansirane od Rusa da bi „tajnoj službi Kominterne
služile za krijumčarenje ljudi i materijala“. Opsesivno čitanje novina, čiji
naziv sadrži reč „demokratiše“. Markice za mleko i vita-kolu. Cigarete CLUB,
skuplje zbog duvana sa Zapada. Nestašice, trabante, susede – do juče članove
tajne službe Štazi ili Hitlerove vojnike. Vojni rok s političkom obukom
„neofašizam i militarizam u Zapadnoj Nemačkoj“.
U poglavljima oprezno skače od 1952. do 2001, ali vremenski
okvir jeste takav da se uvlači cela svetska istorija između tih tačaka,
uključujući 11. septembar u Americi. Rušenje Zida 1989. kičma je hronološkog
reda.
„S tim da u romanu nema samog pada Zida!“, naglašava Ojgen
Ruge. „Hteo sam prozu o preokretu nakon rušenja, ali bez te konkretne večeri. U
Nemačkoj su slike, i ono što se govori o tome, toliko brojne da su postale
istrošene, neupotrebljive u književnosti. Plus, ja verujem u rupu! Može da se
izostavi dosta onoga što deluje bitno ako se sve okolo dovoljno dobro opiše.“
Prisećamo se da nam je pisac Ingo Šulce pričao da je
prespavao ključne događaje, naprosto je ranije otišao u krevet. Zaprepastio se
kada je sutra uključio vesti – plašio da svi odmah ne odu u Zapadnu Nemačku.
Ojgen Ruge je u tom momentu već bio na drugoj strani, tamo
je ostao leto ranije, nije se vratio kući. Pamti da ga je nazvao prijatelj.
„Kasno po podne… Predveče…. Rekao mi je šta se desilo. Delovalo mi je skroz
suludo. Nisam imao televizor, pa sam se odvezao do prijatelja i zajedno smo
gledali…“
Napominje da je u najnovijem romanu, koji upravo izlazi,
opisao te sate.
Nadovezujemo se: pitanje je aktuelno, čuje se teza da ta
granica što je delila zemlju nikada nije prestala da postoji.
Potvrđuje: „Da. Ideja da je podeljena Nemačka brzo nestala u
glavama, bila je iluzorna. Nije moglo biti drugačije, govorimo o stvarima koje
su oblikovale i biografski i socijalno. Uticaji stvarani decenijama ne mogu da
nestanu preko noći. Uz to, delovi istočno i zapadno od Labe jako su se
razlikovali. Što se mene tiče, nikad mi nije bilo stalo da su svi ljudi isti,
već da svi ljudi, u sopstvenim različitostima, mogu da pokažu poštovanje jedni
prema drugima. Što nije slučaj!“
Nemoguće je zaobići tezu da krajna desnica naročito uspeva u
istočnoj Nemačkoj.
„Mnogi lideri ekstremno desničarskih partija dolaze sa
zapada i na zapadu imaju sve jaču poziciju. Zato što su građani strašno
nezadovoljni. Verovatno jeste tačno da su na istoku još nezadovoljniji. Često
se govorka kako su kuće u gradovima lepe, renovirane, ali se zaboravlja da sve
te lepe kuće pripadaju zapadnim Nemcima. Zaboravlja se da su istočnjaci malo
mogli da naslede zbog sistema u kome su živeli i da je retko ko od njih u
stanju da kupi stan, da ga ima u vlasništvu. Nova poskupljenja, inflaciju i
druge faktore osećaju jače od ljudi u zapadnoj Nemačkoj. Dozvolite, hoću da
kažem da ne verujem da istočni Nemci imaju nešto protiv demokratije! Sasvim je
pogrešno takvo stanovište. Na istoku, sa iskustvom diktature, posebno su
osetljivi na ograničavanje slobode mišljenja, na bilo koju nedemokratsku vlast.
Ne radi se o tome da su nezadovoljni ukoliko vlada demokratija, već da hoće da
budu zadovoljni kako vlada ta demokratija.“
To ti je kapitalizam – nadovezujemo se – a romanopisac
prepoznaje rečenicu koju u Danima umiruće svetlosti izgovara deda
Vilhelm, bravar, sa pištoljem, onaj što je po dolasku iz Meksika gradio
partijsku karijeru sa suprugom Šarlote; direktorisao sumnjivom firmom, održavao
sastanke u podrumu, bio „operativac“, okićen mnogobrojnim značkama, ciničan,
zabrinut zbog mladih defetista.
„Stvari se menjaju. I svet i ja. U međuvremenu sam duže
živeo u kapitalizmu nego u socijalizmu. Interesantno je da se moj stav o
socijalizmu nije promenio, ali moj stav o kapitalizmu – i te kako jeste.“
Prati li TV emisije u kojima se u bescenje prodaju predmeti
predaka, njihove uspomene, rariteti, kakvih su dupke pune i njegove stranice.
„Ne gledam previše televiziju, ali ne iznenađuje me da toga
ima. U kapitalizmu se prodaje sve što se može prodati.“
Kroz pasuse niz puta sevne reč „staljinizacija“. Kurta brine
odlazak Nikite Hruščova sa mesta šefa partije, „bez njega bi još uvek bio tamo,
u doživotnom progonstvu iza Urala“. Interesujemo se šta je sada sa
„staljinizacijom“, ta pretnja opseda Rugeove protagoniste.
Saopštiće da ne voli Putina, ni Trampa. Da ni s Mercom nije
u sjajnim odnosima. „Ljudi prebrzo upotrebljavaju termine fašizam, staljinizam.
Pod tim nazivima počinjeni su nezamislivi zločini. U doba staljinizma, svakog
je minuta donošena nova smrtna presuda. Radi se o istorijskim singularitetima i
treba biti vrlo pažljiv kada se oni koriste.“
Komunizam, socijalizam, kapitalizam, ali Dani govore
i o radničkim pokretima. Razmišljajući o arhivi oca, istoričara iz NDR-a,
Aleksandar na 19. stranici predviđa da je padom Zida sve završeno: „Sva ta
navodna istraživanja, sav taj poluistiniti i poluiskreni materijal koji je Kurt
sabirao o istoriji nemačkog radničkog pokreta – sve će to, verovao je
Aleksandar, izbrisati politički preokret…“
Radnički pokreti.
„Levica se u poslednje vreme fokusira na manjine, na ljude
koji su stigli migracijama, dok je one koji su prvobitno bili njena ciljna
grupa, dakle, radnike, potpuno izgubila iz vida. Moguće da je to razlog što je
AfD trenutno toliko jak. Oni se okreću tim istim radnicima, iako je AfD
ekonomski liberalna partija. Uopšte ne znači da će tim ljudima doneti nešto
bolje.“
Da.
(Radar, 15. oktobar 2026)