Počela sam da pišem i ideja je bila da predstavim lik svoje majke sa najvećom mogućom iskrenošću. Žena izuzetne lepote, namučena bolestima u detinjstvu, patila je kasnije od šizofrenije, mitomanije, kleptomanije, alkoholizma, neurastenije, histerije 

Ponekad zna da bude gadno ako imate pisca u porodici – rekla je Violen Uisman u Francuskom institutu, na promociji romana Kraljica u bekstvu (izdavač: Kontrast; prevod: Ljubica Đurić). Tu smo je sutradan sreli: francuska književnica, koja više od dve decenije živi u Njujorku, napisala je prozu o majci. „Mama je imala sve žive poremećaje ponašanja“, čitamo na 40. stranici, „i portret bi se mogao napraviti i prostim nabrajanjem njenih patologija: šizofrenija, mitomanija, kleptomanija, alkoholizam, neurastenija i histerija na smenu.“

Violen Uisman kaže za Radar da je počela da piše s idejom da predstavi lik svoje majke sa najvećom mogućom iskrenošću. „Premda se polazi od stvarnosti, vi ipak stvarate novu realnost.“ Pretpostavlja da je imala nečim da je snimi, možda knjiga ne bi ovako ispala. „Uprkos tome, u glavi čujem mamin glas, čitav blok teksta i deluje mi da je dovoljno da pritisnem dugme da se ređaju zauvek urezane reči, dokle god slušam, same od sebe.“ Prva rečenica? „Jadne moje glupače… Uvek tako počinje.“

Žena izuzetne lepote, balerina, teško namučena bolestima u detinjstvu, postaje manično-depresivna. Nakon razvoda, okružena sumnjivim partnerima, opasnost je za dve ćerke. Za Violen – da, naša sagovornica ostavlja „prava“ imena svih ženskih likova – i njenu rođenu sestru. Toliko da u drugoj celini priziva Medeju.

Odgovara da je Medeja oduvek bila inspiracija. Svakako, i u trenu u kome se posvetila glavnoj junakinji. „Mitološki, književni lik, majka ubija decu, znamo, ali pre toga čina“, ističe, „ona je ostavljena žena.“ Svesna je različitih tumačenja mita i čini joj se da je gotovo anahrono interpretirati Medeju iz psihološkog ugla. „Mene kod Medeje zanima krajnost.“

Priznajemo da određeni pasusi, ispisani najboljim stilom, udaraju snažno u stomak: „Kada bi uveče dolazila da me poljubi za laku noć, mama bi na usnama nosila ukus smrti. U njihovim naborima skupljala se neka zelenkasta mahovina, zbog koje su se njena gnjecava usta osećala na memlu. Koža bi joj odjednom izgledala uvenulo, oči sasušene od sumnje, besa, straha, i ponovo sumnje, plava kosa visila je u fronclama, kao lišaj sa grana starih hrastova, a oštre jagodice sudarale su se s mojim još okruglim obrazima. I kada bi mi izašla iz sobe, njen zadah natopljen alkoholom i lekovima, dugo bi mi se zadržavao na posteljini.“

(…) Na našem snimku najednom pauza od dve-tri sekunde! Vaspitačice su prošle s decom uz ugao Knez Mihailove i Zmaj Jovine ulice. Devojčica nas je ugledala kroz veliki prozor i veselo mahnula spolja. Violen se nasmejala i podigla ruku u znak pozdrava.

„Mislim da ljudi osete da sam pisala iskreno. Ne pravim beleške pre početka rada na rukopisu, ne želim da se pripremam za ono što ću napisati. Mora da bude skroz čisto osećanje, u tom momentu. Može biti da je ovo jedan od najautobiografskijih elemenata Kraljice u bekstvu. Ukus smrti koji je nosio taj poljubac… Strašniji nego da zamišljamo da bi mogla da nas ubije ili izvede sličan čin u nastupu ludosti. Latentno prisustvo smrti.“

Pamtimo da nam je pisac David Diop skrenuo pažnju da proučava dokumentarnu građu pre zarona u fikciju, ali da ne vodi redovne „profesorske beleške“. Hoće da izrone stvari iz afektivne memorije.

„Najnoviji roman Spomenici Pariza govori o ocu i dedi; istoriji 20. veka. Trebalo je posvetiti se istraživanjima. Gomile i gomile knjiga iz kojih nisam uzela nijednu crtu. Ideja je bila da vidim šta će samo izroniti na površinu i leći na papir.“

Sećanja su ključna reč. Čas rasparčana da bi se načinila „smislena priča“, čas jasna, jeziva. Stalna sumnja da smo zaboravili pojedinosti, izobličili ih u međuvremenu. „Parčići“ s mukom spojeni u celinu. Veruje da se radi o uticaju Marsela Prusta: „Najvećeg pisca sećanja! On utiče na moj roman na više nivoa. Između ostalog, da stvorim svet i književnu realnost koja stoji uporedo s onom pravom.“

Majka danonoćno bdi nad pričom posle hospitalizacije, „na autobiografiji u vidu kaligrama“. Raspričana u životu, koncizna je u literarnom izrazu. Nudi fragmente, deliće rečenica, propale pesme na papirićima, lecima i salvetama. Među frazama, nalik refrenima, tipa „teška artiljerija“, ili „kakve to ima veze sa proizvodnjom čačkalica u severnom Iraku“ – kopka nas zaključak: „Stvarnost je luđa od fikcije.“ Izmišlja praveći životopis?

„Napisala je knjigu Kamenika. Slobodan tekst u obliku poeme“, objašnjava Violen Uisman. „Čudna autobiografija, ne striktno narativna. Želela sam da uzmem autobiografsku materiju i od nje napravim fikciju. I da realno ne bude tako važno. To jest, bitno u meri koliko ja mogu autentično o njoj da pripovedam.“ Priseća se rečenice Emanuela Karera. Ističe da može da koristi isključivo prvo lice jer ima potrebu da unese u igru nešto iznad sebe samog, da se upusti u opasno. „Ima nečega što vas na izvestan način bukvalno plaši dok pišete. Utisak da se izlažete nekakvoj opasnosti.“

Detalji su povezani i sa uspomenama i sa fiktivnim. Podvukli smo zaključak da realistični detalji nagrizaju stvarno sećanje. Ko bi zaboravio sliku jastučnice progorene cigaretama nalik meti „svih ubijenih noći“.

„Efekat realnosti o kome govori Rolan Bart. Realizuje se detaljem, pa istovremeno imamo rekonstrukciju i proživljeno, ono što smo osetili. Pišete li stvarnosnu prozu, ukoliko želite da u nju unesete realnost, neizbežni su realni detalji. Pružaju čitaocu utisak da delu dajete nešto svoje. Ima vizuelnih elemenata, ali i mirisa, čulnog…“

Preovlađuje miris duvana. Prošli događaji sagledavaju se kroz dim, maglu, staklo.

Spisateljica voli adaptacije prevoditeljke, što je prevodeći uzela slobodu. „Jako je važno da prevodilac prevede smisao, da uobliči, da bude lepo rečeno na srpskom jeziku. Metafore idu s ritmom rečenice. Ritam je važan, njega treba preneti.“ Pita se koliko doslovno prevedenih tekstova ne zvuči lepo. „Ovde ima dosta mesta gde se akumuliraju metafore. Nadovezuju se jedna na drugu, nižu se u asocijacijama, asonancama.“

U haosu, dve sestre često ostaju same, kuća je prazna, odjek koraka u hodnicima nalikuje „posmrtnom zvonu za naše detinjstvo“. Treba da se snađu. Pronađu „tanku pukotinu nade“. U bezizlaznim situacijama nemaju kud i zovu vatrogasce, „sveprisutne u njihovim životima“. Brzo stižu, u punoj opremi, spremni za akciju.

„I danas imam problem sa vatrogascima“, dodaje. „Mnogo ih volim, ali svaki put kad čujem vatrogasna kola, ja sam uverena da moja kuća gori. Gde god bila.“

Osnivač Kanskog festivala

Violen Uisman, francuska književnica, novinarka i prevoditeljka, rođena je u Parizu, ali više od dvadeset godina živi u Njujorku. Tamo je vodila kurs o književnosti na Muzičkoj akademiji u Bruklinu i organizovala multidisciplinarne umetničke festivale. Eseje i kritike pisala je za Njujork tajms, Vog i Pariz rivju. Debitantski roman Kraljica u bekstvu (2018) nagrađen je nagradama „Fransoa Sagan“ i „Mari Kler“. Leto kasnije izašao je njen drugi roman Rose Désert, a 2024. roman Les monuments de Paris. Nakon što je u romanu Kraljica u bekstvu prikazala lik svoje majke – poručuje izdavačka kuća Galimar – posvećuje se liku svog oca, istovremeno filozofa i biznismena, izuzetne ličnosti, karakteristične za period Trideset slavnih godina (1945–1975). Međutim, iz portreta neodoljivo dopadljivog ikonoklaste izranja i druga knjiga: porodična istraga o Žoržu Uismanu, dedi autorke. Jevrejin, visoki funkcioner, saradnik ministra kulture Žana Zea, direktor Škole primenjenih umetnosti, odigrao je ključnu ulogu u osnivanju Filmskog festivala u Kanu 1939. godine, pre nego što je doživeo progon tokom Drugog svetskog rata.

 (Radar, 9. oktobar 2025)