U Muzeju Kinoteke, od 6. do 9. septembra, povodom devedeset pet godina od rođenja Pavla Vuisića, prikazan je izbor njegovih filmova: Bokseri idu u raj, Suton, Događaj, Paja i Jare kamiondžije, Ko to tamo peva.

Projekcije su nas podsetile koliko je teško opisati umetnički izraz svakog velikana. Bogdan Tirnanić je 1988. godine, na stranicama NIN-a, dao svoje viđenje:

„Prosto rečeno, Vuisić je bio najveći... U svetskim okvirima. Otuda mi se čini da sva poređenja Viusića sa Gabenom i Mišelom Simonom stoje na klimavim nogama jednog izlizanog kulturološkog stereotipa. Jer, bez obzira na to koliko cenili ove izvrsne francuske glumce, ta se poređenja realno mogu zasnovati samo na njihovu štetu. Kaže se da je stari Simon bio upečatljiv i kada glumi samo ramenima, okrenut leđima kameri. Ta neosporna tačna definicija uvodi, međutim, u raspravu faktor volumena kao odlučujućeg elementa glumačke ekspresije. Iako čovek zavidne kilaže, Paja je oduvek bio savršeno indiferentan na masu. Ovo zato što se, od samih svojih početaka (debitovao je kao statista u Baš Čeliku), predstavio kao reprezent jedne sasvim drugačije tradicije, one koju su oličavali Kegni i Bogart, i koja je enigmu filmske glume svodila na jednostavnu formulu: energija plus brzina... Paja je branio svoje likove i poslednjim atomom snage, ne pretendujući da tom postupku prida tobožnje intelektualno „pokriće“... Pričalo se da uvek ide naoružan i to dvostruko – revolverom i doznom od srebra. Ništa se ružnije nije moglo izmisliti za čoveka koji je, i po ciči zimi, uglavnom hodao samo u košulji i nikad nije nosio torbu sa sobom. Ali, revolver je uvek imao. Kao što je uvek imao i brod. Nije se koristio ni jednim ni drugim. Bio je krajnje nepraktičan čovek.“

Njegovi stihovi, rasuti po kafanskim računima, salvetama, kutijama cigareta – sakupljeni su u delu Pesme sa života. Vuisićevu knjigu zatvara telegram upućen televiziji 1982: NOVOGODIŠNjI PROGRAM NE MOGU SNIMATI stop NE ZOVITE ME stop OD SUTRA SAM U GRČKOJ, A UPRAVO, DA VI REČEM DOJADILO MI JE VIŠE DA SE KLIBERIM.