Imao sam nesvakidašnju čast da u nekoliko navrata razgovaram sa jednim od najznačajnijih ljudi ovog vremena, sa filozofom i književnikom Žan-Pol Sartrom. Ti susreti su, nažalost, bili veoma kratki, ali ipak, na brzinu i za novine, pišem neke utiske. Prva impresija je, dok ga gledam kako nemirno sedi u fotelji Saveza književnika, okružen piscima i novinarima: to je čovek koji se na da intervjuisati! U stanju je da, u isto vreme, raspravlja sa petnaestoricom; neodoljivo podseća na šahovskog velemajstora koji sigurno vodi simultanku. Najradije govori o politici, o ideologiji, o angažovanoj literaturi; stalno se vraća na to kako je, otkad piše, za ono famozno PROTIV, i smatra da, što se nas tiče, moramo biti bezuslovno ZA. Interesuje ga kako jugoslovenski pisci u knjigama, konkretno, izražavaju revolucionarna zbivanja koja su uzbudila svet pa i njega; priča o tome kako ga zanimaju radničko samoupravljanje i naši obični ljudi.

Politika postoji samo zato što današnje društvo nije oslobođeno dubokih unutrašnjih protivurečnosti. Ne smatram da je najdublji cilj umetnosti političko angažovanje. Smatram da će doći vreme kada će ljudi političko angažovanje zameniti društvenim i ljudskim. Čovek će time dobiti, jer će moći da se izražava bolje i dublje. Nije ničija greška što danas pisac mora biti politički angažovan. On se kao individua, kao ličnost, mora hvatati u koštac sa društvenim antagonizmima. Dakle, on mora da proučava sredinu sa jednog društveno-političkog aspekta. Jer to je najcelishodniji, najpotpuniji način. Danas ne treba slikati samo osećanja, već ih treba koordinirati sa političkim aktivnostima. Ne zaboravimo da je cilj politike da nas oslobodi politike.

Ta mogućnost zavisi od ličnosti. Ako se nekome naredi da piše, a on to ne želi da čini, onda će ono što on bude napisao biti loša literatura. Pisac koji hoće da govori o pticama i plavom nebu ako bude primoran da govori o politici, biće isto tako nesrećan kao onaj drugi kome „leži politika“ a piše o cveću i nebu. Nažalost, već vek i po ništa u literaturi nije napisano što nije bilo političkog karaktera. Uzmimo, na primer, velikog stilistu Gistava Flobera, koji je zastupao teoriju „umetnost radi umetnosti“. Revolucija iz godine 1848, Državni udar 1852, i Komuna 1871. ostavile su vidljivog traga u njegovim stvarima. Ni on nije mogao da ne reaguje. Čovek ne može da ignoriše ono što se u njegovom vremenu zbiva. Eto, i veliki umetnik i larpurlartista, Flober, reagovao je na onovremenske događaje na svoj način. Iako se nigde nije otvoreno izjasnio, on je bio protiv stvaranja proletarijata. Ovo govorim, jer se trenutno bavim Floberom i njegovom korespondencijom.

Da, ali ako čitate njegova pisma, videćete da iz njih bije ljutnja na proletarijat; čitava eksplozija ljutnje. Ima tu i razmišljanja, ali su ona površna; pored ostalog, prikazuju ga kao malog buržuja seljačkog porekla. Flobera je plašio novi život koji je silno nadolazio; plašila ga je industrijalizacija, progres uopšte.

Da. Studije koje su u poslednje vreme vršene u vezi sa Floberom pokazuju da u njegovom opusu centralno mesto ne zauzima Gospođa Bovari, već Iskušenje Svetog Antonija... Ali takav Floberov stav ne umanjuje njegov značaj kao umetnika. Vratimo se Gospođi Bovari... Ta knjiga je samo na prvi pogled realistička. U tome i jeste njena tajna. Prvo je to uvideo Bodler. Ima tu još jedna iznenađujuća stvar. Gospođa Bovari nije žena; to je čovek.

(Iznenađenje i osmeh na licu uvek napregnutog čoveka. I odgovor, spontan, iskren, brz)

Takva analiza bi me jako naljutila. Ali bi mi, posle, morala pričiniti ogromno zadovoljstvo. Znate, odvratno je nestati, iščeznuti sa saznanjem da vas ljudi nisu potpuno upoznali. A to upoznavanje, tako nužno i neophodno, ne može se postići bez pomoći drugih. Dakle, tom upoznavanju doprinose tuđa dela.

Da, baš tako. Hoću da postignem maksimalnu objektivnost koju čovek može da postigne u odnosu na sebe. Razumljivo, i tu može da se promaši, da se ne postigne ono što se želelo. Ali, čak i ako promašim, to neće biti tragično kako kada bi neko drugi, sa strane, zatajio. Vidite, Frojd je izvršio sopstvenu psihoanalizu. Treba napomenuti da Frojd nije tvrdio da čovek treba sam sebe da analizira: smatrao je da je to posao drugih. Zapitali su ga zašto on to radi, a on je odgovorio: „Ja sam prvi psihoanalitičar, niko to pre mene nije mogao da uradi.“

Budite uvereni da to nikad nisam izjavio. To su rekli neki drugi koji smatraju da ja tako mislim. Ali kad smo već kod toga: stil je nešto što treba da proizađe iz predmeta o kome se piše; on nije ništa izvan, ništa posebno. Uostalom, o stilu Francuzi pišu već stolećima, pa bi izgledalo čudno da ja tvrdim nešto suprotno. Ima marksističkih pisaca koji mi zameraju da isuviše lepo pišem. Što se mene tiče, mogu reći da mi se problem stila ne postavlja kao nešto posebno. Svaka zamišljena stvar, takoreći svaka ideja, zahteva svoj, specifičan stil. Za potvrdu toga uzmimo Džojsa: ne možemo mu prebacivati što piše onako kako piše, njegov stil proistekao je iz predmeta kojima se bavio, iz njegovih ideja.

Prvo, želeo bih znati šta pisac o kome je reč podrazumeva pod dezintegracijom ličnosti. Ako je aludirao na junake iz mojih knjiga, mislim da se prevario. Ne radi se tu o dezintegraciji ličnosti. Treba imati vrlo naivan pojam o čovekovoj ličnosti, pa to tvrditi. Ako bismo poverovali tom piscu, morali bismo se složiti da u savesti svakog čoveka postoji još jedno JA. Ličnost postoji samo između unutrašnjih konflikata. Ono što se zove JA, to je – rezime. Prava ličnost čoveka – to su problemi koje jedno biće opsedaju, zapravo hijerarhija tih osećanja. Junaci mojih romana, novela i drama su, u stvari, problemi, a ne nešto drugo.

Da, čista ekspresionistička orijentacija. On želi da izrazi neku nejasnu nelagodnost čovekovu, neku nelagodnost koja, poslužimo se izrazom pomenutog francuskog autora, predstavlja dezintegraciju čovekove ličnosti u današnjem svetu. Nije mi nikako jasno zašto se njegovi ljudi pretvaraju u nosoroge. Imam utisak da Jonesko želi da se dopadne desnici.

To je nešto sasvim drugo. Za razliku od Joneska, Beket se nije svideo ni desnici. Ljudi su spontano primili njegovo remek-delo, njegovog Godoa. Krajem su bili razočarani – bio je previše bezizlazan. Beketov pesimizam je dubok, individualan, iskren. Volim njegove romane, naročito Moloa. I priče njegove volim. Eseje i kritičke napise nešto manje.

Prvenstveno mi se sviđa kod njih što su toliko različiti. S jedne strane imate Natali Sarot, koja ide do kraja u onome što je nazvano dezintegracija ličnosti. Ona utapa objektivno u subjektivno, piše samo o predmetima. Njena sušta suprotnost je Alen Rob Grije. Mišel Bitor je opet nešto sasvim treće. Mislim da su interesantni, ali da ne idu sa površine stvari.

Nijednu nisam napisao lako.

Hteo bih, rekao sam već, da napišem autobiografiju, i da ona bude što razumljivija. Takođe želim da napišem i jedan roman. Pisaću ga samo ako nađem odgovarajući metod, tehniku. Mislim da se u romanu može postići nešto više nego što se dosad postiglo. Objektivna saznanja čoveka su na velikoj visini, a to je u raskoraku sa onim što smo uspeli u romanu da prikažemo. Daleko smo od toga da smo postigli i delić onoga što današnji čovek zna o svetu.

Ne smatram da je sa pričom svršeno. Ja neću pisati ni priče, ni romane, sve dok ne nađem tehniku koja će mi omogućiti ono o čemu sam malopre govorio.

Pisac je u konfuziji i prema tome ne treba ništa da uradi. Svi su konfuzni, i svi pokušavaju na svoj način da se izvuku. I pisac koga nazvaste nemoćnim, jeste konfuzan, jer je dete ove epohe.

(NIN, 22. oktobar 2020)