Uragan i kretanje samoglasnika

Kit Ričards: ŽIVOT, prevod: Dejan Cukić i Goran Skrobonja, Laguna

Pratim Kita Ričardsa na tviteru. „Ko je dobar u matišu?“, pita jednom prilikom. „Kad grupni seks postaje orgija? 5, 7 ili 10?“ Naravno, ne prepuštam ni njegove intervjue. U jednom razgovoru objašnjava kako je shvatio da nema razloga da o bilo čemu laže, jer će, kako god, svi ionako poverovati – ništa nije toliko vredno da bi se o tome lagalo! U svom stilu navodno kaže novinaru: „Ono što bi vas ubilo, mene je ojačalo kao konja!“ S takvim skromnim predznanjem otvaram knjigu o slavnom članu Rolingstounsa. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu, piše na koricama, uz komentar Kevina Felona iz Atlantika. „Sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu.“ 

Kit Ričards, gitarista, pevač, kompozitor i suosnivač sastava Rolingstouns, napisao je svoje memoare pod naslovom „Život“ uz pomoć engleskog novinara Džejmsa Foksa, pored ostalog, autora međunarodnog bestselera „Bela napast“. Knjiga ima blizu šest stotina stranica, zajedno sa fotografijama i jednim, rukom ispisanim, parčetom notnog sistema. Prvo poglavlje počinje na turneji 1975. kad ga policajci zaustavljaju u Arkanzasu – „sledi natezanje“. U drugoj glavi opisuje odrastanje sina jedinca na baruštinama Dartforda. (Učim da istrpim batine u školi, a kasnije savladam siledžiju iz Dartford teka.) Neguje sluh, preko Radio Luksemburga otkriva Elvisa. „Od člana crkvenog hora pretvaram se u školskog buntovnika i izbacuju me iz škole.“ Voli da, kao klinac, sa svojim drugarom, visi po betonskim bunkerima, starim mitraljeskim gnezdima, kakvih je bilo mnogo uz obalu. Tamo jednom prilikom pronalaze leš skitnice i beže koliko ih noge nose.

Naravno, slede priče o učenju sviranja na gitari, opsesivnom slušanju ploča Čaka Berija i Madija Votersa i osnivanju benda sa Mikom Džegerom. Tu su i hapšenja, droge, slava, turneje, Rolingstounsi – tek deo „Života“ Kita Ričardsa. S obzirom na to da svi pričaju o njemu, ukoliko već uspete da odolite ovim sočnim sećanjima, ova kolumna bi vam, po običaju, mogla poslužiiti kao rif. Rif koji ćete odsvirati u društvu koje priča o legendarnom gitaristi. Nešto poput igre kretanja samoglasnika koju su Rolingstounsi koristili prilikom komponovanja. Jednostavno: „zvuci koji funkcionišu“. Ne znaš koja je reč posredi, ali znaš da u njoj mora da se nalazi taj i taj samoglasnik. Pa, imaš mesto gde ubaciš uuuh i mesto gde otpevaš daaah.

(Blic, 11. septembar 2011.)