Jedan od najčuvenijih filmova Romana Polanskog imao
je američku premijeru 1968, ali je u jugoslovenske bioskope stigao nepunu godinu
kasnije, neposredno pošto je reditelj doživeo veliku porodičinu trgagediju. Tako
je domaća publika horor gledala pod utiskom jezive vesti, na šta se osvrnuo i nepotpisani
kritičar NIN-a, analizirajući delo u rubrici Filmski barometar, vodiču kroz bioskopski repertoar:
„Rozmarina beba, delo po nesreći aktuelnog Romana
Polanskog, Poljaka koji već deceniju režira po svetu. Ovaj film radio je u SAD i
malo je reći da je to korektno napravljen film: pred nama je pedantno obavljen posao,
strpljivo i precizno režiran film koji je psihološki tako iznijansiran da je to
čitava jedna mala studija o čudnoj opsesiji jedne mlade žene. Film je naročito posle
tragedije koja se odigrala u kući Polanskog u Holivudu (ubistvo njegove žene Šaron
Tejt i njenih gostiju) došao u žižu interesovanja javnosti: pokušavalo se da se
baš kroz ovaj film dođe do onog „tajanstvenog“ što je okruživalo Polanskog i njegov dom.
Valja priznati da je film bio dobar povod za to:
misterioznog ima u njemu tma i tušta, ali je neophodno napomenuti da je ta misterioznost
u službi čiste besmislice, i – u tome se se razlikuje Polanski
od onih velikih filmskih autora koji su znali da određeni misterij transponuju u
jedan svet neuporedivo realniji od ovoga koji nam je ovde ponuđen. Setimo li se
Edgara Alana Poa i gotovo svih onih koji su po njemu radili filmove, videćemo koliko
je to na žalost tačno. Ovde, u ovom filmu, Polanski se malo poigrao s nama više
na jedan poljski način (Pšibiševski i njegov satana) nego na američki; iz svojih
literarnih uzora on je iscedio samo ono što je njemu odgovaralo na liniji čiste
misterije, ali – sve je to ovde ostalo veoma ogoljeno, bez mašte koja bi to nadogradila, bez
one neophodne doze poetičnosti, makar i surove ali – poetičnosti. Sve je podređemo minucioznom,
preciznom, pedantnom radu. Zato i kažemo: film urađen besprekorno ali film – lažan, neuverljiv, apoetičan. Izvrsna uloga Mie
Farou. Pa ipak, za ocenu samo –SLABO.“
(NIN, 27. jun 2019.)