Junaci dansko-švedskog filma Još jedna tura Tomasa Vinterberga profesori su koji u praksi ispituju teoriju da je život moguće unaprediti neprestanim održavanjem određenog nivoa alkohola u krvi.
Kako na početku zaista doživljavaju čuda u izmenjenoj svakodnevici, setili smo se Legende o svetom pijancu Jozefa Rota (Gradac, 1998), u prevodu (i sa pogovorom!) Gustava Krkleca.
Krklec je marta 1939, u kafani malog pariskog hotela, „pošto se kiša protegla dugo u noć“, slušao upravo Rota kako okupljenom društvu, za malim mramornim stolom, iz perforirane đačke beležnice, čita svoje poslednje delo.
Primetio je da se tu pre radi o pijanstvu Apolona nego Dionisa – što bi i sa filmom mogao da bude slučaj – ali nas njegov kratak citat iz eseja Hermana Kestena, o parodiji „čuda“ kao bitnoj tezi Pijanca, približava jednom mogućem tumačenju nove Ture.
Zaključuje da se izgubljenom čoveku ne može pomoći nikakvim čudom, već da ga ponovljeno čudo može dovesti do potpunog sloma.
(NIN, 27. maj 2021)