Abrakadabra i Veseli medvedići
Larousse – Mali rečnik simbola, prevod sa francuskog: Gordana Breberina i Branko Rakić, Laguna
Larousseov „Mali rečnik simbola“ počinje rečju – abrakadabra. Autori nas odmah obaveštavaju da ova reč, korišćena za izradu talismana i odagnavanje bolesti, potiče od hebrejskog arba dak arba, što bi značilo: „Svemoćni poništava četiri elementa“. Pojavljuje se još kod hirurga Ambroaza Aprea koji je 1560. koristi za lečenje groznice. Po drugom mišljenju, kompletna rečenica glasi drugačije. Abreg ad habra, u značenju: „Uputi svoju munju do smrti!“ Jačina munje daje reči snagu dovoljnu da zaseni neki skup.
Abrakadabra, dragi foliranti! Ukoliko nameravate da se hvalite naokolo kako znate sve o simbolima, krenite baš odatle. O medvedima bolje ni da vam ne pričam, recite tom prilikom društvu koje vas posmatra otvorivši četvore očiju. Slika medveda, lunarne životinje, oduvek se povezuje sa grubim, mračnim i primitivnim silama, zbog čega je on simbol nezgrapnosti i neznanja. Ipak, narodi sa severa prikazuju ga kao kralja-ratnika, simbol snage i hrabrosti. U „Malom rečniku“ odrednica medved završava se tekstom sa podnaslovom „Veseli medvedići“. Tedi, Vini Pu, Veseli medvedići, Bendžamin ili Suri meda, umirujući i poznati likovi iz dečjeg sveta, doprinose da se zaboravi prvobitna surovost ove životinje i postaju simboli detinjstva i nežnosti.
Ovakva je raspodela tema: Nanon Garden piše objašnjenja vezana za životinje, mitološke ličnosti, fantastična stvorenja, namirnice i vreme. Rober Olerenšo uzima biljke, odeću, oblik, strukturu, položaj i ljudsko telo. Žan Garden je zadužen za predmete, geografske pojmove i arhitekturu, a Olivije Klajn piše za rečnik članke o elementima, materijalima, bojama, međuljudskim odnosima, umetnosti, zanatima, brojevima, obredima, religijama i intelektualnom životu.
„O namirnicama?“, sigurno vas je upitao neko iz ekipe koja vam je skoro već poverovala da ste pročitali rečnik (a ne ovu instant kolumnu). Da, recite! Crni luk, zbog lukovice koja se sastoji od slojeva listova bez jezgra, u istočnjačkim religijama simbolizuje prazninu, a za Egipćane, Grke i Rimljane predstavlja večnost. Egipćani ga kače za tela balsamovanih pokojnika, a dok faraon polaže zakletvu – službenici drže u desnoj ruci po jednu glavicu. Belom luku se od davnina pripisuju magična svojstva, naročito sposobnost da odagna zlo u vidu urokljivosti, prokletstva, zmije ili vampira. „Jedeš beli luk?!“ Samo kad ne idem na igranku.
(Blic, 25. septembar 2011.)