Reditelj Pedro Almodovar najavio je da će posle ostvarenja Bol i slava snimiti dramu po pričama američke književnice Lusije Berlin (1936–2004), izabranim iz dela Priručnik za čistačice, kod nas objavljenog u izdavačkoj kući IPC Media.
Lusija Berlin stekla je veliku slavu tek posle smrti, pišući pripovetke o gorkom životu. Odrasla je uz majku alkoholičarku, mučila se sa skoliozom. Završila je studije, udavala se i razvodila. Da bi preživela, radila je kao spremačica, medicinska sestra, administratorka u bolnici, profesorica u gimnaziji. Predavala je na fakultetu i imala problema sa zavisnošću, alkoholizmom. Iskusila je neuspešna odvikavanja.
Sećamo se njene naratorke dok objašnjava kako voli da preuveličava, zbog čega joj se često desi da pobrka fikciju i stvarnost, ali da nikada ne laže.
Zamišljamo šta će Pedro Almodovar odabrati od četrdeset tri storije...
U jednoj već postoji filmski set! U doba uvođenja prvog metadonoskog rehabilitacijskog programa, holivudska ekipa dolazi na lokaciju da snimi naučno-fantastični zaplet. Ljudi na lečenju postaju statisti. Kasnije spremaju ručak i koračaju usporeno, onako kako po uputstvima reditelja hodaju zombiji. Vode ljubav u hladnjači za meso, ali je hladno da crkneš, pa izlaze.
„Pred belim zidom, na kome su u mom detinjstvu prikazivani filmovi, molio sam se da se glumcima ništa ne dogodi“ – neodoljiva je replika iz Bola i slave. Možda baš idući za njom, reditelj uvlači protagoniste u sebe, ne bi li ih sačuvao. Iz scene u scenu, Antonio Banderas sve više podseća na Almodovara, pretvara se u njega, a lik majke, u tumačenju Penelope Kruz, multiplikuje se i iznova rađa.
No, pred sedamdesetogodišnjim sineastom sada su junaci Lusije Berlin. Društvo iz okružnog odeljenja za detoks i anonimnih alkoholičara. Indijanac s ulubljenom vojničkom metalnom pločicom za identifikaciju. „Metak? Ne, žvakao ju je kad bi ga uhvatio strah ili želja za seksom.“ Mladi iz šezdesetih, i deda-zubar koji nikoga nije puštao u laboratoriju. „Samo vatrogasce, jednom prilikom.“
(NIN, 12. mart 2020)