Pre pola veka, povodom tridesetogodišnjice
smrti, Hugo Klajn, pozorišni reditelj i doktor medicine, objavio je u NIN-u esej
o „tvorcu psihoanalize“, čija je predavanja slušao u Beču
Frojd i smrt
Pre trideset godina, tri nedelje posle nemačkog
napada na Poljsku i francusko-britanske objave rata Nemačkoj, pred ponoć 23. septembra
1939, kad je Drugi svetski rat bio tako reći u povoju, u jednoj londonskoj vili
su na telo Sigmunda Frojda stavljali mrtvački pokrov. Ernest Džouns, koji je tri
decenije bio odani pristalica Frojdov i prisni prijatelj njegove porodice i koji
je posle objavio njegovu biografiju u tri knjige (Ernest Jones: Sigmund Freud. Life and Work, 1953 – 1957), rekao je u svom posmrtnom govoru da nikad nije
bilo čoveka koji je više voleo život a manje se bojao smrti.
Frojd je nesumnjivo bio ono što se podrazumeva
pod „velikim čovekom“, izuzetna i znamenita ličnost. Milim da je njegovu veličinu Džouns najbolje izrazio kad je,
u istom govoru, rekao da Frojdovi prijatelji i poznanici njegovu smrt ne osećaju
kao rastanak u punom smislu reči, jer je „Frojd nas tako nadahnuo svojom ličnošću,
svojim karakterom i svojim idejama da se nikad ne možemo istinski rastati od njega
dok se konačno ne rastanemo od sebe samih, u kojima on i dalje živi“. I ne samo
u svakom ko je imao prilike da se s njim sreće i da bude s njim, ne samo u onima
koji su ga znali i u kojima je nešto od njega ostalo da, bar kao sastavni deo njihovog
Nad-ja, usmerava njihove misli i postupke u skladu s njegovim humanim nazorima
– ne, i u onima koji su samo čitali njegova dela, pa i u mnogima koji za njega ne
znaju, i u njima, makar toga ne bili svesni, živi jedan deo Frojda, jer je savremeno
mišljenje tako prožeto njegovim idejama da bez njih ne bi bilo ono što je.
Odnos takve ličnosti prema životu i smrti može
da bude interesantan za svakoga. Stoga neće biti naodmet da proverimo je li, do
koje mere i u kom smislu Džounsovo tvrđenje o tom odnosu tačno.
Poznanstvo sa
smrću
Ne bih umeo reći u kojem uzrastu dete može sebi
da stvori predstavu o pojavi koja se obeležava rečju život, ali mi se čini da je
ne stvara pre nego što je upoznalo i, na svoj nezreli način, shvatilo oprečnu pojavu,
pojavu smrti. S tom pojavom se Frojd susreo veoma rano. Kad je njemu bilo svega
jedanaest meseci, rodio mu se brat Julius, koji je posle osam meseci umro.
To ne bi bilo naročito značajno da ne postoji iz
godine 1897, upravo onda kada je Frojd počeo temeljno i neumorno da analizira samog
sebe, njegovo pismo u kojem svom prijatelju, berlinskom rinologu Vilhelmu Flisu,
piše da se seća kako je želeo da taj brat umre, kako je sebe zbog toga prekoravao
kad se to zaista dogodilo i kako to sebi ni sad, u svojoj četrdeset prvoj godini,
ne može sasvim da oprosti.
Moglo bi se, naravno, posumnjati, u verodostojnost
jedne uspomene iz tako ranog detinjstva, a još više u toliku dugovečnost samoprekora
zbog jedne, objektivno neproverljive, želje. Ali njihovu tačnost potkrepljuje, na
svoj način, još jedan podatak. Dvadeset godina kasnije, 1917, Frojd je objavio članak
o jednoj Geteovoj uspomeni iz najranijeg detinjstva. U svom životopisu pod naslovom
Dichtung und Wahrheit Gete priča kako je jednom, u tom uzrastu, s velikim uživanjem i na
uveseljenje suseda koji su ga podsticali, bacao kroz prozor i tako jedan za drugim
porazbijao sve zemljane sudove koje je mogao da dohavti. Ali Frojd ne zaključuje
(kao što čini u drugim sličnim slučajevima) da je ta prividno bezazlena detinja šala potekla
iz ljubomore prema petnaest meseci mlađoj sestri Geteovoj i da predstavlja simbolično
i „magično“ izbacivanje tog neželjenog uljeza. Naprotoiv, Frojd se od takvog zaključka
ograđuje, smatrajući da dete tog uzrasta ne može da bude ljubomorno prema tako malo
mlađem bratu ili sestri. U stvari se tu tvorac psihoanalize pokazao kao žrtva jednog
skotoma, jedne praznine u svom duhovnom polju vida, jer je prevideo, ili „zaboravio“,
šta je on sam, dvadeset godina ranije u svom pismu Flisu priznao.
Zašto je baš u ovom slučaju Frojda izneverila njegova
dokazana sposobnost nepoštednog razotkrivanja brutalnih impulsa u male dece? Očigledno
je odnos malog Getea prema nekoliko meseci mlađoj sestrici, toliko sličan Frojdovom
odnosu prema pokojnom bratu, oživio potisnuto, ali još uvek, i u njegovoj šezdeset
prvoj godini, delotvorno osećanje krivice
za njegovu smrt. Istina je da tako malo dete pod smrću ne podrazumeva ono što
i odrasli – za njega je to naprosto odlazak neželjenog lica onamo otkuda je došlo
– i da stoga ni želju da neko umre neće odmah osetiti kao tešku krivicu; ali mali
Sigmund je morao videti koliki bol je njegovoj majci nanelo to što se njegova želja
ispunila i nije mu moglo biti svejedno što je sebi hteo da pribaviti zadovoljstvo
po tu cenu.
Možda će nekom izgledati čudno i to što postupak
jednog šezdesetogodišnjaka dovodim u vezu sa doživljajem u njegovoj drugoj godini,
ali upravo u tom dijalektičkom posmatranju pojava u njihovom nastajanju i razvoju
je preimućstvo Frojdovog metoda. Takozvani „kulturalisti“ među njegovim sledbenicima,
i kad s pravom ističu značaj kulturnog i socijalnog faktora u uslovljavanju, kao
i sadašnje funkcije u održavanju neurotičnih simptoma, često neopravdano zanemaruju
istraživanje njihovog korena, korena čovekove ličnosti u detinjstvu.
Putna groznica
i strah od smrti
To da se Frojd kao malo ko „nije bojao smrti“ neosporno
važi za poslednju fazu njegovog života. Ali nikako za one ranije. Rođen (6. maja)
1856, u gradu Frajbergu, današnjem Pšiboru, u Moravskoj, (u bivšoj Šlosergase, koja
se sad naziva Frojdova ulica), Sigmund je bio navršio tri godine kad je njegova
porodica (u oktobru 1859) krenula na veliki put, preko Bratislave u Lajpcig, a posle
u Beč. Tu je mališan imao prvi put priliku da ne se samo vidi železnicu, nego i
da se vozi njome. „Od ovog puta“, veli Džouns, „potiče i fobija putovanja železnicom,
od koje je Frojd mnogo patio otprilike dvanaest godina (1887 – 1899) pre nego što
je uspeo da je savlada autoanalizom“. A ta „fobija“ se sastojala od bojazni da se
izgubi svoj dom, i ne skapa od gladi – što se, prema Džounsu, u krajnjoj liniji
svodi na nekadašnji strah da ne ostane bez majčinih grudi, a to, opet, ukazuje na
detinju alapljivost. No i u kasnijem životu
su ostali tragovi tih neurotičnih simptoma kao prekomerna strepnja da ne zakasni
na voz, zbog čega bi na stanicu dolazio i čitav sat pre njegovog polaska.
Sam Frojd je bio svestan i tih svojih simptoma
i toga da su oni na nekakav način povezani sa strahom od smrti. Frojdov odnos prema
smrti bio je dvojak: i bojao se nje, ali kao da ju je i priželjkivao.
Slično ambivalentan bio je i Frojdov odnos prema
putovanju; i plašio ga se i strasno voleo da „svake noći spava negde drugde“. Najveći
intenzitet su i putna groznica i strah od smrti dostigli kada je Frojd krenuo na
istraživački put, pun neizvesnosti i opasnosti, u neispitane predele svoje duše,
kad je započeo autoanalizu.
Duga i čudna, preterana vezanost Frojdova za ljude kakvi su bili doktor Jozef Brojer, njegov
prvi saradnik i pronalazač „katartičnog metoda“, zatim Vilhelm Flis i Karl Jung,
s kojima je uvek i rastanak bio neugodan, nikad prijateljski, ukazuje na izvesnu,
za čoveka njegovih karakternih i intelektualnih osobina neočekivanu, nesamostalnost,
koja je, međutim, praćena upornom, mučnom borbom
za osamostaljenje. To je zamračivalo i njegov odnos prema strasno voljenoj Marti
Bernajs, u kojem je, u godinama njihovog vereništva, njegova žestoka ljubomora bivala
uzrok velikim svađama, a možda bi i tu došlo do raskida da nije bilo bezgranične
odanosti i superiorne razboritosti Martine.
Kao što se vezivao za ljude, u koje bi se posle
razočarao, tako je Frojd, ambivalentno, osećao naklonost i odbojnost i prema
„rodnoj grudi“, najpre prema malom Pšiberu, a zatim prema Beču. Vaznost za mesto
u kojem se rodio, ali ga je kao trogodišnjak morao napustiti, izražena je u pismu
u kojem sedamdesetpetogodišnji Frojd uverava da u njemu „još uvek živi“ srećno dete
koje je iz „frajberškog vazduha i tla primalo prve nezaboravne utiske“: za Beč,
koji je takođe nazivao svojim „rodnim gradom“ i u kojem je proveo gotovo osam decenija
– u činjenici da u njega, mada ga je „gotovo lično mrzeo“, nije hteo da ode, i u
njegovom priznanju, pošto je ipak otišao, da je tu „tamnicu uvek mnogo voleo“.
Neobično dugo nesamostalan, Frojd je živeo i bolno
osećao potrebu da se osamostali. Nju je podsticalo i to što je stvarno bio sam,
posle raskida s Brajerom (1894) gotovo čitavu deceniju bez sledbenika, i što je
i njegov naučni rad mesto na zasluženo priznanje nailazio na protivljenje konzervativno
ili antisemitski nastrojenih kolega. Ali tek u petoj deceniji svog života, tačnije
1897. godine, kad je samog sebe podvrgao sistemataskoj psihoanalizi, krenuo je putem
koji je vodio i tome cilju. Na početku ovog veka već se udaljio od Flisa, a te godine
je u jednom pismu konstatovao i to da „protivno džinovskom Anteju dobija novu snagu
čim mu se noga odvoji od tla rodnog grada“
(Beča). Bez takve antiantejevske nezavisnosti i od „rodne grude“, i od svih sličnih
veza koje onemogućuju slobodan let čovekove misli, Frojd ne bi mogao ni da dosledno
primeni metod slobodnog asociranja ni da otkrije psihoanalizu.
Šta bi Frojd rekao da je doživeo stupanje čoveka
na tle Meseca – ne možemo znati. Ali znamo da je otkriće psihoanalize – prema kojem
je čovekova svest samo neznatan deo njegovih pobuda, misli, doživljaja – poređivao
ne samo sa Darvinovim da je čovek jedan od bezbrojnih vrsta životinjskog sveta nego
i sa Kopernikovim da je njegova Zemlja samo jedna od bezbrojnih zvezda, a ne centar
vasione. Stoga verujem da bi Frojd i antiantejevski poduhvat lunanauta, mada ne
bez straha zbog tolikog udaljavanja od „majke Zemlje“, pozdravio kao smelu primenu
ljudskih sposobnosti za prevladavanje svega što bi ljudski rod ograničavalo u njegovoj
dugoj i opasnoj borbi za osamostaljenjem što bi ga sputavalo u njegovom daljem,
nezaustavljivom i nesagledljivom razvoju.
Eros i Tanatos
Razmatrajući i misleći dijalektički, „verujući
u vrednost života i ljubavi“ (Džouns), Frojd u te pojave uključuje i u njima uvek
sadržanu, mada od većine ljudi stalno previđanu smrt. U skladu sa Šilerovom rečenicom
da život može biti dobijen samo ako se on i zalaže (Und setzet ihr nicht das Leben ein, nie wird
euch das Leben gewonnen sein), Frojd prihavata rizik smrti kao neizbežnu zalogu punog življenja. A 1923. godine pošao
je korak dalje. U knjizi Ego i Id zastupa
ideju da je u životnom nagonu, koji kao ono što povezuje i sjedinjuje naziva Eros,
ne samo ravnopravan nego je od njega i značajniji i osnovniji nagon smrti, koji rastavlja i razara, a koji
je posle od mnogih nazvan Tanatos. Jer, nagon samoodržanja obezbeđuje tek određen
način umiranja.
Glavni prigovori hipotezi o postojanju nagona smrti,
koju većina psihoanalitičara i danas odbacuje, zasnivaju se na tome da takav nagon
ne bi imao svoju materijalnu podlogu u ljudskom organizmu i da taj organizam nije
zatvoren sistem, za koji bi važio zakon o entropiji (izjednačnju temperature i prestanku
svih prirodnih procesa). Bilo to kako bilo, Frojdova obuzetost mislima o smrti nije
nipošto smanjila njegovu strasnu ljubav prema životu, naprotiv: upravo zato što
je znao da je život prolazan, on ga je utoliko više cenio, utoliko pohlepnije pio,
ne mareći za posledice. U kakve ga je to opasne situacije dovodilo najbolje se vidi
na primeru njegovog pušenja.
Frojd je bio strastan pušač cigara. Pušio je i
po 28 havana dnevno. Već 1917, u svojoj šezdeset prvoj godini primetio je bolno
zadebljanje na nepcu, koje je opet iščezlo. Godine 1923. se ponovo pojavilo, pa
je bolesno tkivo izrezano i pregledano: bio je to rak. Uskoro zatim je radikalnom
operacijom odstranjeno toliko tkiva da su se usna u nosna duplja spojile u jednu.
Da bi mogao da jede i da govori, Frojd dobija metalnu protezu koja boli: ali kad
je izvadi, tkivo ožiljka se toliko skupi da više ne može da otvori usta. Onda Frojd
razdvaja vilice pomoću štipaljke, da bi mogao cigaretu staviti u usta; jer mada
je znao da je bolest posledica prekomernog pušenja, on ne pristaje da se tog životnog
zadovoljstva odrekne.
Sam Frojd (u pismu psihoanalitičaru Karlu Abrahamu,
1916) priznaje da mu ta strast „onemogućuje konačno razjašnjenje nekih određenih
psiholoških problema“, ali iz onoga što je psihoanaliza utvrdila o vezi pušenja
cigara (slično važi i za odanost piću i za strasno ljubljenje) sa sisanjem odojčeta,
i iz onog što znamo o Frojdovoj infantilnoj alapljivosti i njegovoj „oralnoj erotici“,
možemo zaključiti da je tu za njega cigara bila, među ostalim, zamena (za zamenu:
cuclu i prst) materine dojke. Iz čega proizilazi da je i Frojda Eros oterao u prerani
zagrljaj Tanatosu.
Jer Eros i Tanatos nisi oprečnosti koje se isključuju,
nego dva brata koji se retko pojavljuju jedan bez drugoga. Da bismo živeli i voleli,
već kao deca ubijamo, mada obično samo u mislima, svoje suparnike, one koji nas
odguruju od majčinih grudi ili od rodne grude. Ispunjenje takve ubilačke misli
– želje navodi na pomisao o sopstvenoj smrti, i ova opet na obuzetost tom pojavom.
U želji za potpunijim življenjem izlažemo se smrtnoj opasnosti, a u strahu od nje
čeznemo za bezbednošću i pokojem, koji postoje samo u smrti.
Međutim, najveća strast Sigmunda Frojd bila je
da jasno razmišlja svojom glavom. Istraživač i poznavalac nesvesnog osećao je da
je njegova najveća snaga u svesnom mišljenju. Godine 1923, posle prve hirurške intervencije
(od 33, koliko ih je svega izdržao za presotalih 16 godina), Frojd je i zračen od
čuvenog bečkog rendgenologa Gvida Holcknehta, koji je kasnije bio njegov pacijent.
Osam godina kasnije Frojd je posetio Holcknehta u bolnici i koji je, pošto mu je
amputirana desna ruka, umirao od raka izazvanog rendgenskim zracima. Kad je Frojd
izarzio svoje divljenje za Holcknehtovu pomirenost sa sudbinom, ovaj mu je odgovorio
da to ima da zahvali samo njemu. Sam Frojd je slično „herojsko“ mučeništvo pokazao
u narednih osam godina. Uz njega je bila njegova kći Ana (s kojom se bio dogovorio
da u njihovom odnosu ne sme biti nikakve bolećivosti) i jedno verno kučence. Otkako
je, 1923, umro njegov petogodišnji mezimac, izvanredno inteligentni unuk Hajnerle,
Frojdu su psi zamenili voljenu decu. Ali kad je, u kasno leto 1939. godine, od raka
koji se raspado i provalio spolja, počeo da se širi nesnosan zadah, i pas, koji
bi dotle radosno pritrčavao da pozdravi svoga gospodara, sada se povlačio u suprotni
ugao bolesnikove sobe.
Uza sve to, i pored stalnih, gotovo neizdržljivih
bolova, Frojd je odbijao opijanje jer je (kako je jednom rekao književniku Štefanu
Cvajgu) „više voleo razmišljati u mukama nego biti nesposoban da jasno misli“. Hteo
je da, dokle god je to bilo moguće, živi kao čovek, svesno. Bio je živa rana koja
se raspada, i znao je to, ali još uvek i jedna bistra misao. Tek dva dana pred smrt
rekao je lekaru da „to mučenje više nema nikavog smisla“. 28. septembra dobio je
malu dozu morfijuma (0.02 g) i, duboko uzdahnuvši,
ili tačnije: udahnuvši zaklopio oči i usnio. Ostavljajući svoju decu i svoje učenike,
svoje delo i svoju živu misao, krenuo je na svoje poslednje putovanje, bez žurbe
i bez straha, znajući pouzdano da na taj voz ne može zakasniti.
Dr Hugo Klajn (NIN, 28. septembar 1969)
Dr Hugo Klajn (Vukovar, 1894 – Beograd, 1981), bio je jugoslovenski lekar, pozorišni
reditelj, profesor i šekspirolog. Učenik Sigmunda Frojda, studirao je medicinu u
Beču, i dao značajan doprinos izučavanju
ratnih neuroza studijom iz 1945. Iste godine postao je stalni pozorišni reditelj
beogradskog Narodnog pozorišta. Od 1949. predavao je režiju na Akademiji za pozorište,
film, radio i televiziju, a kasnije i psihologiju. Autor je knjiga Osnovni problemi režije, Pojave
i problemi savremenog pozorišta, Nervni
sistem, Ratna neuroza Jugoslovena, Šekspir i čoveštvo, Život dvočasovni
(pozorišne kritike), Vaspitanje sa gledišta
medicinske i socijalne psihologije, Frojd – psihoanaliza i
literatura: izabrani psihoanalitički spisi, Abnormalnosti
normalnih: tri predavanja iz primenjene psihopatologije, Režija u amaterskom teatru: priručnik za amatere
reditelje.