Mladi su usamljeni

Posle premijere prvog dugometražnog igranog filma 400 udaraca 1959. u Kanu, reditelj Fransoa Trifo dao je novinaru NIN-a jedan od svojih prvih intervjua

Fransoa Trifo ima dvadeset osam godina. Do sada je napravio kratki film Miston i dugometražni 400 udaraca. Ove godine u Kanu bio je najveći kandidat za Zlatnu palmu. Poznat zbog svojih oštrih kritika u „Aru“ i „Kaje di sinema“, postao je, preko noći, proslavljeni režiser. Nije video naš Vlak, a 1957. oštro je kritikovao naš film Dolina mira. Zbog uvrede koje je naneo festivalu 1957. godine, bio mu je zabranjen pristup 1958. u Kanu. Ove godine došao je sa filmom 400 udaraca i odneo je nagradu za režiju. Razgovarao sam s njim u Kanu, i kasnije u Parizu. Evo šta sam saznao od njega:

Da li vam nešto znače mišljenja i pohvale kojima su vas obasuli posle filma?

Ogromno. To mi pomaže da vidim šta sam hteo i šta je ispalo. Kako da saznam, sem preko tuđih mišljenja, koliko vredi ono što sam u sebi maštao, pa zatim realizovao.

Hoćete da kažete da je teško imati odstojanje od sopstvenog dela i da je tu kritika drugih neophodna?

Tačno. Sada mi je potebniji nego ikad jedan otrovni kritičar kao Trifo. Govore mi o vrlinama, a dojuče su me zasipali izjavama da sam malouman i da bez iskustva neću ništa napraviti. Neka mi sada govore o manama kojih mora da ima u mom filmu. Jer ja još nemam iskustva.

U trenutku kad ste druge neštedimice kritikovali, nije li ta žestina bila razlog što vam nije data mogućnost da i vi radite. Jeste li oduvek želeli da stvarate na filmu?

Kritika stvaranja je jedno, a stvaranje nešto sasvim drugo. Uvek sam se borio svom žestinom za umetnost. Već kao dečak primećivao sam i ostale elemente filma sem gole fabule. Pitao sam se kako su izvesne stvari napravljene i šta je glumcima rečeno da su tako sjajno odigrali svoje uloge. Kasnije, kao kritičar, bio sam ogorčen kada nešto nije uspelo jer stvaraoci nisu umeli da iskoriste ono što im je stavljeno na raspoloženje.

Šta je bilo presudno za vaš budući rad na filmu?

Poznanstvo sa Andre Bazenom. Da njega nije bilo ja nikada ne bih došao na film. On me je prvi uputio u filmsku umetnost. Film 400 udaraca je isto tako njegovo delo kao i moje.

Bazen je duboko poznavao film i posle njegove stvaralačke analize u jednom filmu nije ostalo ništa neobjašnjeno. Bio je odmeren i imao je mnogo takta.

Mene ne interesuje način pisanja, mene interesuje suština. Žestina i uzdržanost su stvar temperamenta. Rekao sam da mi je Andre mnogo pomogao. On mi je pomogao da razvijem sopstvenu ličnost, a ne da postanem ono što je i on. Bio je isto toliko sjajan čovek kao što je bio i sjajan kritičar.

Vaše detinjstvo je bilo nesrećno. Je li ono inspirisalo scenaristu Trifoa za film 400 udaraca?

Detinjstvo i mladost su dva najtužnija doba čoveka danas. Iz svakog nesrećnog detinjstva ne mogu se izvući sižei za film. Poterbno je raspolagati sa još nekim svojstvima. Razumete šta hoću da kažem.

Ako je mladost tužna, onda je i život tužan? Zar vam se čini da je mladost u Francuskoj tužna?

Čini mi se da je svuda u svetu danas omladina tužna. Ona ima želja i sanja. A život je užasno skup. Još uvek je više mržnje nego prijateljstva u svetu. Mladi su usamljeni. Svet razdire nepoverenje. Kako hoćete da pod takvim okolnostima omladina bude srećna?

Mržnja postaje besmislena pred novom mogućnošću čoveka da krene u svemir. Kroz koji mesec, kroz koju godinu čovek će se osloboditi svoje vekovne zemaljske sudbine, a onda…

U trenutku kada naša zemlja postane samo jedna svetlucava zvezda, čovek će se osetiti još više usamljen. Tek tada će on imati potrebu za ljudima više nego ikad, a onda…

Vratimo se na vaš film. U divnoj sceni Ginjola prikazana su dva momenta detinjstva. Jedan srećan a drugi prerano sazreo.

I ne samo to. U toj sceni koja se odvija bez dijaloga ja sam video način kako da pokažem da je dečak prešao iz doba detinjstva u doba zrelosti.

Vaše delo je primer filma gde je unutarnji dijalog bio važniji od stvarnog dijaloga.

Tako je i u životu. Ja ništa nisam izmislio što već ne postoji. Ispričao sam samo sudbinu jednog nesrećnog dečaka koji se radovao moru a prerano je sazreo.

Nisam video uspelije rešenje da se izrazi usamljenost jednog stvorenja kako to je to napravljeno u finalnoj sceni.

Govorite o kraju moga filma. To rešenje je ostalo jer jednostavno nije nađeno neko drugo. Trebalo je umeti lepo se oprostiti od gledaoca.

Pitao sam malog Žan Pjera šta namerava sada posle tolikog uspeha. Odgovorio je: da sledim Trifoa do na kraj sveta. Kakvi su vaši planovi sada za dalje?

Da sledim filmsku umetnost do kraja života. Već spremam sledeći film. Zvaće se Žega.

Je li to konačni raskid sa kritikom?                                                                                      

Rekao sam vam šta ću da sledim do kraja svoga života. I kritičarski posao je ljubav za film.

Sada kao stvaraocu ne izgleda li vam da ste bili ponekad kao kritičar nepravedni?

Jeste, ponekad sam bio nepravedan. Ali sam uvek bio i ostaću iskren.

Kako je bilo moguće stvoriti jedan tako zreo film u svakom pogledu bez ikakvog iskustva ili filmskog zanata?

Kakvo je to iskustvo meni bilo potrebno? Imao sam svoj kriterijum za stvari. Bio sam okružen ljudima koji savršeno vladaju zanatom, i znaju šta je filmska umetnost. Moja uloga je bila da što bolje objasnim svoje ideje a oni su to savršeno razumeli i realizacija se rađala. Film je trebalo da potvrdi jedino da li su moje umetničke vizije bile tačne.

Žao mi je što niste videli naš film Vlak i žao mi je što naš film posle tolikih pohvala nije otputovao sa nekom nagradom.

Meni su svi prorocali da ću dobiti Zlatnu palmu. Otišao sam bez nje. Ništa nije izgubljeno, pred nama je još ogromno vremena. Još će biti susreta, još će biti filmova.

Ko je na vas najviše uticao od poznatih sineasta?

Felini, Breson i najviše Tati. Ranije sam verovao da će Astrik i Vadim uspešno nastaviti tradiciju Renoara i Klera. Međutim, novi talas je više pokazao i otišao dalje.

Je li nagrada Orfeju pravilno dodeljena?

Jeste. I ja bih tako postupio. Trebalo je nagraditi Kamija. On ima talenta ali je imao uvek suviše malo sreće. Sada mu je sve nadoknađeno.

Na kraju da upitam. Da li će još u kom vašem filmu biti mladost kao tema?

Posle Mistona dobacivali su mi da je konačno „Polivač postao poliven“. Ja još imam da kažem na temu mladosti. Ne želim da suviše izazivam duhove. Umetnost je umetnost i ona je jedina, pored istine, za koju ću se boriti svim svojim snagama, do kraja filmske karijere.

N. Rajić

Odjek šapata

Razgovor s Fransoa Trifoom, potpisan inicijalom, napravio je Nikola Rajić (1915–2001), tokom pedesetih i šezdesetih filmski hroničar nedeljnika NIN, arhitekta po obrazovanju, i poznavalac baletske igre. Od 1947. radio je kao scenograf u filmovima Dani i Tri Aleksandra Petrovića, ali je sarađivao i sa drugim rediteljima. Autor je brojnih televizijskih ostvarenja, pored ostalog, filma Ima ljubavi, nema ljubavi.

Na intrenet stranici posvećnoj Užicu, saznajemo da je amaterskom kamerom snimio dokumentarac o svom rodnom gradu, pred Drugi svetski rat.

Zanimljivo je da smo tragajući za misterioznim inicijalom N. krenuli pogrešnim tragom, pomislivši da je reč o devedesetšestogodišnjem piscu Negovanu Rajiću, inženjeru i profesoru matematike u Kanadi, proznom autoru koji je stvorio zapažen opus na francuskom jeziku. Negovan Rajić, koji se inače pojavljuje u pomenutom amaterskom dokumentarcu o Užicu svoga brata od strica Nikole, živeo je u to doba u Parizu, pošto je emigrirao 1946, preplivavši Muru, i kratko boravio u logorima za izbeglice u Austriji i Italiji. Maja sledeće godine prebačen je u Zapadnu Nemačku, a u oktobru otišao je za Francusku. Radio je teške fizičke poslove i studirao za inženjera, započinjući bogatu karijeru.

Stari filmski znalci sećaju se Nikole Rajića kao obrazovanog čoveka široke kulture i dobrog poznavaoca stranih jezika. Ističu da je bio čest gost festivala. I da je bio tih. Jedan od njih pamti scenu iz kanske ili neke slične bioskopske sale. Šapatom, na uvo, prevodi film nekom našem tadašnjem visokom funkcioneru.

Priredio: M. Vujičić

(NIN, 6. jun 2019.)