Na 30. Festivalu Grad teatar Budva premijerno je prikazana Jesenja sonata Ingmara Bergmana u režiji Jagoša Markovića
Otvorene rane
Još iz mraka, dok prilazimo sceni, učini nam se kako je u predstavi sve dugačko. Duge, crne zavese, ogromni sto i monolozi koji na početku naglašavaju koliko su veliki zidovi među likovima. Čak i pre nego što neko prvi put izgovori reči toplotni zid, pa polako prevuče ruku preko lica.
Tamni svet drame Jesenja sonata Ingmara Bergmana, u režiji Jagoša Markovića, premijerno izvedene 4. jula na 30. Gradu teatru (koprodukcija: Atelje 212), otvara se iz noći, s uskog puta koji vodi do nove scene Vještica u Bečićima. Posle nastupa izraelskog književnika Davida Grosmana na Trgu pjesnika, tu je 20. juna otvoren ovogodišnji program komadom Antigona – 2000 godina kasnije Kazališta Ulysses i Festivala MESS Sarajevo, uz veče Radeta Šerbedžije, koje je u ponoć počelo u Budvi, između crkava. „Zašto baš ovde?“, čuo se glas dok smo išli prema magli sa pozornice. Zato što nema buke noćnog života i zato što more ne odnese glumcu glas.
Onda je počeo da duva vetar i savršeno se uklopio u huk sa zvučnika koji je dočekao publiku. (Otvorene scene su u ovakvim slučajevima prava magična tačka.) I brzo se pokazalo da je Jagoš Marković majstor detalja. Tatjana Bošković kao Šarlota sela je na stolicu (njihov raspored je izložen poput šahovskog problema) i počela da se izuva. Skidanje cipela predstavljalo je mali esej o starenju.
Monolozi su se postepeno razbijali, ali je svako preispitivanje odnosa ostalo samoranjavanje. Filmske internet enciklopedije s lakoćom opisuju radnju Bergmanove Jesenje sonate: majka, uspešna pijanistkinja, napokon dolazi da poseti ćerku koja je žudela za njenom ljubavlju. Ali, koliko je nijansi u složenim emocijama za stolom s netaknutom porodičnom trpezom... Zajedno s ekipom, Branka Šelić kao Eva doživela je ovacije. Potreba da saopšti majci sve što ima postepeno je rasla i nekoliko pokušaja da to učini ugušila je u sebi. Na neki način, ona je više puta povukla u sebe celu dramu.
Kada se predstava završila, dok smo prolazili pored dugačkog stola, prevukao sam dlan preko uglančane površine. On je poput ose simetrije koja deli odvojene svetove junaka Jesenje sonate. Pre replike koja sugeriše kako su junacima razumljive samo „moje reči“ u „mojoj stvarnosti“ – svako je bio i ostao isključivo u svojoj ravni. Premda je Šarlota silom pokušala da se zadrži u svetu ćerke i opružila se na podu, morala je panično da pobegne. Počela je da sanja Helenu...
U romanu Izranjanje Maragret Atvud, naratorka saopštava da nije ni protiv tela, ni protiv glave: jedini problem jeste vrat koji stvara iluziju da je to dvoje odvojeno. Helena (u tumačenju Jelene Petrović) ne može da drži glavu uspravno, bolesna je, i pomenuti san otvara se kao prostor u kome se udaljene tačke dodiruju. Na kratko se spajaju i na javi. Tada su izuzetno zanimljive igre bojama i kostimima. Kada majka prvi put zagrli bolesnu ćerku, belina se pretapa, stvarajući utisak da se u bolesti transformišu u jedno telo.
„Ja sam mračnjak“, kaže Viktor koga igra Mladen Andrejević, čini se pomalo zaboravljen pri kraju, glumac naročitog izraza, koji kao da u svakoj predstavi, potpuno nenametljivo, ostavi delić sebe. Ovde je bergmanovski, gotovo kao sam Bergman. Deo omaža slavnom reditelju koji Jagoš Marković sjajno dozira u detaljima, sve dok u epilogu, u daljini, ne otvori novu ravan i posvetu učini potpuno direktnom. Tamo sedi Tatjana Bošković, tamo kao da je Liv Ulman.
(NIN, 21. jul 2016.)