Sama na sceni, Nataša Tapušković tumači lik muškarca, zločinca i ubice, s
idejom da pojede žrtvu, tražeći spas
Nataša Tapušković igra monodramu Jul Ivana Viripajeva u Ustanovi kulture Stari
grad. Umesto u pozorište, na ulazu, kao da stupamo u nečiji stan. Scenografiju čine
dva dvokrilna prozora, zidni sat čije je klatno zaustavljeno (10 sati, 26 minuta), i beli zidovi, važni
za ovu složenu i gorku priču. Glumica, tumačeći lik sedamdesetogodišnjeg Petra,
kome je požar sve uništio, zločinca, ubice na putu ka spasenju, ka „rođenoj
ludnici“ – uvlači
se kroz prozor. Kraj dugačkog šlepa haljine ostaje zatvoren, pa se odmah pitamo
hoće li, i koliko, kretanje glavnog junaka biti ograničeno, na sceni koju je stari
časovnik podelio napola, po osi simetrije, stvorivši prostor za udvajanje izgubljene
ličnosti.
No, dok Petar govori
o jezivoj stvarnosti u kojoj poželi da pojede svoju žrtvu, pripovedajući toliko
lako da vam se učini da gledate TV emisiju o kulinartsvu posvećenu pripremi obroka
„s nogu“ a ne ispovest čudovišta i ljudoždera, pored zakačenog šlepa, polje za igru
postepeno sužavaju i zidovi. Jul, slojevit
u igrama led / med, toplo / hladno (oštar toliko da su izgovorene psovke nalik predahu)
– vrhunac ima u pokretu, bez obzira na to što se
upravo prostor za pokret, u rediteljskoj postavci Tare Manić, neprekidno dovodi
u pitanje i smanjuje.
Ne govorimo samo o
rešetkama na balkonu što se naziru kroz prozor, ili u bolničkoj sobi; rešetkama
na Petrovom licu… „Ludačka košulja“ pokušava
da ograniči kretanje, a „brnjica“ – govor.
(Surov je s rečima Viripajev!) U takvoj igri, sama, Nataša Tapušković briljira, naročito u sceni kada Petra uhvate
i tuku metalnom šipkom za razbijanje leda na manastirskom stepeništu.
Ukazaje na mogući spas,
na sudbinu glavnog junaka, teret sistema koji ga okružuje – boreći se za reč i za
korak. Dokle će trajati njeno surovo i elegantno sudaranje sa zidovima? Sve dok
se telo ne razbije, ili vrati u položaj fetusa. Naposletku, grešnika u život vraćaju
u komadima. Prvo noge, onda trup.
Drama Ivana Viripajeva
takođe je podeljena u dva dela. Prva celina opisuje put od rodnog mesta do „ludnice“: ukoliko
želi napred, mora da se odbrani, da bude surov i ubije. Nastavak je vezan za bolnicu
i nalikuje snu. Ponovo poštujući simetriju, na dva naspramna zida, rediteljka pušta
video-zapise. Belina sobe, dotle korišćena za projektovanje senki (fantastično je
što u trenu izgovaranja ruske zagonetke s lisicom, senka glumice, slučajno ili namerno,
zaista proizvodi konturu lisice), postaje platno s haotičnim prizorima iz junakove
glave. Ekranizovani tok svesti i multiplikacija ličnosti – film
u kome sve epizode igra Nataša Tapušković.
Ona je u međuvremenu
oslobodila haljinu i dugački šlep koristila da se sakrije i otvori prema spoljnom
svetu. Da prespava pod mostom. Svetla sveta, iz koga je glavni junak isključen,
nazirala su se kroz okna. Sjaj stanova na zgradama u daljini. Farovi brzih automobila
s bolničkog prozora koji su izolovanost učinili strašnijom. Upaljena je cigareta
(Jovan Hristić: „U pozorištu, kako je duhovito primetio Jan Kot, jedino stvarno
je upaljena cigareta“), i jedna sveća (u monodramama se često pale sveće).
Napokon, prostor se
otvorio na drugom mestu, na zidu, u video snimku. Pred nama su odjednom bile bajkovite
poljane odrastanja. Premda su se glasovi pretapali, razmišljali smo o traumama koje
su vuku iz tog nevinog doba, poput repa. Nalik
dugačkom komadu odeće na čiji kraj staneš i ne možeš dalje.
(NIN, 9. maj
2019.)