Dom kulture Studentski grad prvi put je dodelio nagradu za nefikcijsku književnost. Potreba za takvim priznanjem javila se u trenu kada čitaoci „stvarno“ češće traže u romanu
Kritičar Dvajt Garner napisao je da značajna dela najčešće dolaze u formi romana, ali da postoje čitaoci koji uživaju u knjigama pisama, eseja, dnevnika, ukoričenim starim kritikama - u tim „književnim iznutricama“.
Setili smo se njegovih reči pošto je Dom kulture Studentski grad svoju prvu nagradu za nefikcijsku književnost dodelio Ivanu Čoloviću za Slike i prilike, kolekciju kratkih tekstova o slikama i slikarima.
Tomislav Brlek, predsednik žirija, u kome su bili Ana Stišović Milovanović i Svetislav Basara, kaže da je bilo složeno upoređivati toliko raznorodne tekstove. „Teško je bilo odrediti šta mi to nagrađujemo - osim što nagrađujemo književnost“, rekao je profesor sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta, na ovogodišnjoj sajamskoj tribini posvećenoj novom priznanju.
U najužem izboru bili su Novosadski dnevnik (1991–2016) Lasla Vegela, eseji Vladimira Kopicla Umetnost i propast, i književnoistorijski ogledi i eseji Save Damjanova pod naslovom Epilog.
Konkurs je otvorio pitanje šta sve spada u nefikcijsko. Da li je referenca veza sa stvarnošću? „Na primer, postoje li zaista slike o kojima piše Ivan Čolović.“ Da ne postoje, radilo bi se o priči ili romanu...
Takva razlika nije presudna za književnu vrednost. Brlek smatra da je podela fikcijsko-nefikcijsko trebalo da bude ukinuta već sa nadrealizmom.
Setili smo se NIN-ove nagrade za publicistiku „Dimitrije Tucović“. Prvi laureat bio je Edvard Kardelj 1976, za Protivurečnosti društvene svojine u savremenoj socijalističkoj praksi, a deset leta kasnije nagrađen je Mirko Kovač za Evropsku trulež.
Ivan Čolović usvojio je pristup francuskih esejista. „Čim kažete nefikcijska književnost, prevodim i kažem – esej. Bart, pre svih...“
Pitanje za učesnike debate bilo je može li se pojam esej shvatiti široko kao kod Montenja. Opus sadrži i autobiografske pasuse, i filozofska razmatranja. „Od potpuno konkretnog do krajnje apstraktnog“, zaključuje Tomislav Brlek.
Ukoliko ste nekada, na vrhuncu buma memoaristike, hteli da je glasno pohvalite, napisao je kritičar Danijel Mendelson, na korice biste stavili rečenicu: „Čita se kao roman“. Stvari su se očigledno promenile. Fikcija se, dodaje, hranila stvarnošću. Međutim, šta sa stvarnošću koja je lažna... Pre pet godina ukazao je na zbunjujuću, uznemirujuću oscilaciju između istinitog i fabrikovanog. Memoar je provalio u fikciju, tražeći izlaz.
Filmski kritičar Miroljub Stojanović govori o tom inverzivnom procesu, koliko je stvarnost preplavila romane i pripovetke. Vratio se na Hladnokrvno ubistvo Trumana Kapotea. „Stilskim postupkom i narativnim prosedeom napravljen je sken autentičnog masakra na farmi.“
„Strogo govoreći nema teksta koji nije fikcijski“, dodao je Brlek. „U Hladnokrvnom ubistvu ništa nije izmišljeno. Sve je uzeto iz sudskog procesa. Ali, na prvi pogled, jasna je razlika između Kapoteovog teksta i sudskih materijala iz kojih je on to napisao. U sadržinskom, činjeničnom smislu - nema razlike. Ipak, ima je u selekciji i kombinaciji. U izostavljenom, u načinu kako je sve složeno.“
Pokrenute teme naterale su nas da prevrnemo fioke. Šta su govorili sagovornici NIN-a o ovoj temi? Šta je Karl Uve Knausgor mislio o odnosu mašte i stvarnosti pre Moje borbe, a šta posle... „Mislio sam da je fikcija, u slučaju kada je do krajnosti dobro izvedena - stvarna stvar, pravo pisanje, dok je autobiografija uvek na drugom mestu, ono u čemu napreduješ kada ti ne polazi za rukom da pišeš krajnje dobru fikciju. I dalje verujem da je tako.“
Aleksandar Hemon skrenuo je pažnju da su u našim jezicima, te tako i književnostima, reči fikcija i nefikcija strane. „Uvezene iz angloameričkog književnog diskursa, gdje se razlika između tih dvaju formi definiše njihovim odnosom prema `istini` ili činjenicama. Moje je stanovište da u narativnoj književnosti `istina` nastaje tokom naracije, zbog čega je razlika između `fikcije` i `nefikcije` čisto tehnička. To, naravno, ne znači da nema etičke razlike između istine i laži, nego da je vrijednost te razlike umanjena u situaciji gdje je iskustvo čitanja definisano učestvovanjem u narativnoj transakciji.”
Kompleti NIN-a iz 1969. pokazuju da se veliki događaji, poput sletanja na Mesec, uvlače u svaki članak. Štaviše, deceniju ranije, Nikola Rajić raspravlja s mladim Trifoom u Kanu i Parizu hoće li mogućnost odlaska u svemir osloboditi čoveka vekovne zemaljske sudbine. Naprotiv, tvrdi Trifo, bićemo još usamljeniji.
Koliko su događaji od 11. septembra uticali na Koluma Mekena? „Mislim da su jako uticali na moju prozu. Ali i na ceo svet! Bio je to jedan od onih događaja što su pomerili mnogo toga u našoj kulturi, ali i u našoj mašti. Još uvek čuvam fotografiju cipela koju je tog dana nosio otac moje žene. Cipele u kojima je uspeo da pobegne iz zgrade Svetskog trgovinskog centra.“
Roman Vrti se, veliki svete vezuje za stvarnu ličnost. U središtu je Filip Peti koji je 1974. hodao po žici, razvučenoj između dve kule. Junakinja razmišlja o njemu. Čula je da noću čitava jata ptica udaraju u Svetski trgovinski centar, u svoje odraze u staklu.
Snažna slika mogla bi da govori o odnosu onoga što se zaista dogodilo i onoga što bi moglo da se dogodi.
Novo priznanje Doma kulture Studentski grad, svake će godine, bez sumnje, otvoriti barem jedan složen problem kada je o ovom literarnom hodu po žici reč.
(NIN, 14. novembar 2019)