Početkom marta, u Beogradskom dramskom pozorištu,
stoti je put izveden komad Gorana Markovića Delirijum
tremens, u kome Predrag Ejdus igra „slavnog glumca Dagija“ – dobro
poput Hemfrija Bogarta.
Onako kako se mešaju mrtvi i živi u Sabirnom
centru, „bolesni“ i zdravi u
Varioli veri i Urnebesnoj tragediji, svesno i podsvesno u Već viđenom, tako se u komičkim delovima Delirijuma prepliću scena i realnost (tema obrađena i u Turneji). No, razdvajanje tih svetova u drugom
delu, igranjem mahanizmima psihodrame, složeno je, i pokušava da dopre do same srži
umetnika. Da istraži „dubine toga bića“, kako je u svom dnevniku pisao
Italo Zvevo, „sve do fosilnog ostatka nečega što jeste ili što nije jedina
čista misao, što jeste ili što nije osećanje, već nešto čudno, neka tuga, bol, nešto
iskreno, raščlanjeno, i sve i ništa više.“
(NIN, 15. mart 2018.)