U Francuskom institutu
otvorena je izložba fotografija Nikole Buvijea i crteža Tjerija Vernea čije su zajedničke
avanture s putovanja tokom pedesetih godina prošlog veka opisane u Upotrebi sveta, danas klasičnom delu putopisne
proze
Ćuljivo gledanje u atlas – kada
imate deset, trinaest godina i ležite na tepihu potrbuške – toliko
snažno izazove želju da sve tada započne. Pomislite na oblasti kao što su Banat,
Kaspijska oblast, Kašmir, na muzike koje tamo odjekuju, na poglede koji se tamo
ukrštaju – zapisao je u predgovoru
svoje čuvene knjige Upotreba sveta Nikola
Buvije (1929–1998). Zajedno sa slikarom Tjerijem Verneom, 1953.
i 1954, lutao je svetom...
Krenuli su iz Beograda,
iz Mažestika, i sa Sajmišta, gde su ih u društvo primili umetnici, posle rata smešteni
u preuređene
barake nekadašnjeg nacističkog koncentracionog logora. Unoseći prtljag kroz mračno
stepenište, dva Švajcarca su osetila miris terpentina i prašine što steže grlo.
(Taj život stvaralaca sa Sajmišta možda je najbolje opisao Pavle Ugrinov u dokumentarnoj
prozi Tople pedesete.)
Nakon što su obišli
kraj i otišli na kupanje („Meki pesak pod nogama,
krave na travi, devojčurak s maramom koji čuva guščiće, i u rupi od granate skitnica
koja spava pokrivena novinama“), obišli su Makedoniju,
Tursku, Iran, Avganistan, preko Bačke Palanke.
Bilo im je dvadeset
četiri godine, koliko sada ima Sara Gisler, švajcarska književnica, autorka dela
pod naslovom Mala. Stojimo sa njom u Knez
Mihailovoj ulici, ispred Francuskog instituta, u čijim su izlozima crno-bele fotografije
Buvijea i Vernea, slavnih predaka ukoliko je o putopisima reč. Sumrak je, i preko
stakla, prevlače se brze senke prolaznka; prelama se svetlost, stapajući prošlost
i sadašnjost.
Dok se slika za naš
nedeljnik, kraj panoa, zaostavštine donete iz ženevske biblioteke, Sara Gisler kaže
da je Nikola Buvije
klasik koga učenici uče u školi. Smeška se: „Pošto ne volim mnogo školu, nisam
ga čitala kad je trebalo, već po dolasku na Balkan. Mislim da odaje počast ovoj
zemlji. Nisam dovoljno dugo u Srbiji da bih upoređivala opise sa stvarnošću, ali
jesu snažni.“
Naša sagovrnica moderni je nomad. Napustila je dom
i bez prebijene pare pošla na put. U romanu je opisala porodicu u raspadanju. Kritičari
beleže da je bes pretvorila je u odiseju. Želela je slobodu, da savlada strah. Iz
Lozane do Severnog pola, s torbicom i blokčićem. Autostopom!
Nije se plašila. „Bolje
da odmah naletim na psihopatu, nego da ceo život provedem u strahu.“ Reči
je izgovorila samouvereno, nalik citatu iz Šekspira, s početka knjige. „Otići
ći i živeću, ili ću ostati i umreti.“
Te večeri, u razgovoru sa Marion Vio, otkriva da
je kupila stari brod. Šest meseci je učila da upravlja i dobila dozvolu.
Čim je fotogoraf spustio aparat, rekla je: „Fala!“ Shvatili
smo: važno je znati nekoliko reči pre nego što doputuješ u novu zemlju. „Kako
ste?“
Nikola Buvije i Tjeri
Verne, saznajemo, koristili su priručnik francusko-srpske konverzacije profesora
Magnaska iz Đenove, objavljen 1907. „Pun
anahronizama da vam se zavrti u glavi, u nestašnim dijalozima kakve izmišlja autor
koji je čitav život proveo u hotelu, ne napuštajući svoju kuhinju. Tu je bilo samo
čizmica sa sarom, najnižih napojnica, redengota i suvišnih rečenica. Prvi put kada
sam se oslonio na njih, kod frizera na savskom keju, između ošišanih glava i radnika
u kombinezonima, naleteo sam na: Imam li vam navoštiti brk? – pitanje
na koje je odmah trebalo odgovoriti: Za volju Božju nemojte, puštam tu modu kicošima.“
Ljudi su joj se čudili.
Ko još da napusti Švajcarsku... Sara Gisler htela je na sever. I do kineske granice.
I preko Atlantika – stopirajući.
Za pet minuta našla je prevoz. Primila ju je porodica, uz uslov da im čuva dete.
Čitala joj je i pekla palačinke. Nevreme je donelo morsku bolest, ali su zato noću
svetleli planktoni. Devojčica je zaključila: „Pa,
okean je diskoteka!“
Pisala
je blog, kačila fotografije i video snimke. Putopisi se danas ne mogu pisati kao
u vreme Buvijea? „Ne mora da znači“, odgovara za NIN. Putuje bez telefona,
bez aplikacija, ne koristi Goole Earth, niti gugl-mape. „Uzemem kartu i idem. Po povratku,
postavljam fotke... Nisam na mreži dok putujem.“
Zanimljivo je porediti Instagram i izložbu na kojoj
su njeni potezi ukršteni s Buvijeovim i Verneovim. „Naravno da postoji razlika. Cela
stvar ranije je zahtevala opsežne pripreme i organizaciju. Fotografije nisu bile
dostupne. Da ne govorimo koliko ljudi danas vidi ono što ste uradili, gotovo u trenu
šerovanja na internetu. Ipak, dirnuta sam ovakvim radovima iz prošlosti.“ Čini se da u njima ima više života.
Pripovodač romana Enigma dolaska V. S. Najpola primećuje da fotografije nose u sebi tugu,
da svaki snimak zamrzava trenutak, što čoveka navede da razmisli o hodu vremena
koje je usledilo, i podseti na smrt. No, smatra da se to ne može reći za dobre umetničke
slike istog događaja, „prožete duhom i stvaralačkim
naporom slikara“.
Na panoima su porteti tamburaša, ljudi, cipela,
životinja; putopisaca u različitim pozama. Nekoliko puta uslikana je kornjača kraj
gume automobila u kome su se klackali. Znamo sad i registratski broj: GE 16466, vozila nešto bržeg od životinje.
Čepali su 20 kilometara na sat.
Dugo ih gledajte i imaćete osećaj da otvarate kutiju
s porodičnim fotografijama. No, ukoliko uporedo čitate Upotrebu sveta, proza će početi da sve prožima i oživljava. Dva probisveta postaće vam bliska.
Prizori su crno-beli i mutni. Nikola Buvije opisuje
da je kod fotografa Telijea učio da razvije film. „Za
britanske mušterije ovog garnizonskog grada, on se specijalizovao u `mutnom`, `stopljenom`
koje se posebno preliva.“ Osećamo
vrućinu mračne komore. „To je dobijalo punu
meru u portretima oficirskih supruga: plave žene s ispranim crtama, s vrlo udešenim
frizurama i biserima. Kap arapske gume davala je očima romantičan sjaj, a zatim
je Telije belim cinkom i malom četkicom čistio ogrlice koje su dobijale magičan
snežno-beli sjaj. Noću u njegovom mračnom izlogu videlo se kako one sijaju ispod
jedva vidljivih lica, kao male kifle meseca.“
Pred izlogom u Knez Mihailovoj, čija su raznobojna
svetla menjala izraze lica Buvijea i Vernea, primetili smo da jedna devojčica sa
slike podseća na Saru Gisler. (Neko je to glasno i rekao.) Govorila je o narandžastoj
boji. Narandžast je bio džemper čoveka koji je zaustavio kola kraj druma u Norveškoj,
poneo je i odmeravao. Barem se isprva činilo... Užasno se uplašila. Zaustavio je
automobil i izvadio iz novčanika fotografiju ćerke. „Zaista je ličila na mene.“ Počeo je da plače. Ćerka se našla u neprilici, ušla
je u sektu. „Dugo smo razgovarali.“
Zaboravljajući pravilo američkog novinara (Zapamti,
priča je o tebi samo kada je stvarno o tebi), saopštio sam da retko putujem. Pisao
sam gledajući stvarnost kroz špijunku na vratima. Šta misli o ljudima vezanim za
kuću? U Upotrebi sveta (izdavač: Geopoetika)
pomenuti su ljudi mišljenja da se može putovati i s malo mašte, bez dizanja stražnjice
sa stolice. „Ja u to hoću da verujem“, kaže
Buvije.
„Znam šta se meni dopada. Nismo svi
isti. Potičem iz porodice koja nije mnogo putovala. Moj otac nikada nije napustio
Švajcarsku. Bitno je da imamo strast, nešto što nas nosi!“
Dogovorili smo se da nam u notesu napiše adresu
i da joj poštom pošaljemo ovu novinu. Našalili smo se: „Ako uopšte imate adresu...“
Uzela je olovku, ispisala svoje ime, zatim zastala,
preškrabala ga, i stavila ime oca, njegov kućni broj.
Takav potez na papiru učinio nam se kao malo bekstvo.
(NIN, 21. mart 2019.)
Foto: Uroš Arsić