Na osamdesetogodišnjicu rođenja
Mirka Kovača, pitamo se gde je nestalo skladište sa starim fotografijama,
stilskim nameštajem, pismima i drugom „starudijom“ koju je pisac uporno
sakupljao i koristio kao dokumentarni materijal
U subotu,
29. septembra, u rovinjskom Kinu Gandusio, dodeljene su nagrade „Mirko Kovač“ Semezdinu
Mehmedinoviću za roman Me`med, crvena bandana
i pahuljica, Svetislavu Basari za esejistiku Pušači crvenog bana, Bojanu Krivokapiću za najbolje delo mladog autora
Proleće se na put sprema, Igoru Bezinoviću
i Anti Zlatku Stolici za scenario filma Kratki
izlet.
Posle smo
do ponoći sedeli u kafiću kraj mora. Mlade filmadžije upitale su čuvenog reditelja
Arsenija Jovanovića o muzici koju piše za filmove Terensa Malika. Govorio im je
o svojim radiofonskim delima, o reditelju ostvarenja Drvo života i Tanka crvena linija,
a onda smo pomenuli Jovanovićeve plovidbe po svetu.
Rekao je
da će nam ispričati kada se stvarno uplašio na brodu! Pretpostavio sam da će govoriti
o epizodi iz Priča sa Galiole: za vreme
studija, posle rata, privezao je čamac bez motora za šlep na Savi i s prijateljem
putovao sedam dana i noći. Šest stotina kilometara daleko od kuće, shvatili su da
će morati da veslaju. Reka je bila spora; naposletku su bili prinuđeni da izađu
na kopno. Na strmoj peskovitoj obali iskrsnuo je stub s natpisom „Jasenovac“. Videla
se bodljikava žica i tabla „Mesto za izbacivanje leševa u Savu“.
No, Arsenije
Jovanović dočarao nam je kako mu se nasred Jadrana, „iz vedrih nebesa“, na palubu
Galiole spustila majušna ptica. Kandžama se uhvatila za ogradu i kratko odmorila.
S njim je bio mornar, mladić uplašen od mobilizacije tokom devedesetih. Zamolio ga je da je brzo nacrta. Bilo je to čudo; odakle
se stvorila, daleko od obala. Upitao je momka šta misli i dobio brz odgovor. I ona
se uplašila od rata, pobegla uplašena eksplozijama.
Pomislio
sam na Mirka Kovača. U knjizi Pisanje ili
nostalgija pripoveda o odlasku iz Beograda pošto su mu razbili glavu na političkoj
tribini. Nije znao kuda... Docnije se setio čudne stvari. U godini selidbe, krajem
1991, u nekoliko navrata, od nepoznate osobe, dobijao je razglednice iz Rovinja,
uvek s istim motivom. Istočna gradska vrata
– luk Balbi. Nikada nije otkrio ko ih je slao.
Rovinj
je živeo u strahu od bombardovanja. Grad nisu nadletale ptice, već migovi.
U prvom
pismu Filipu Davidu (16. februara 1992) opisao je hladnoću, iznajmljeni stan u Starom
gradu, s mnogo starudije, mnogo predmeta u njemu. „Posljednjih godina bježim od
stvari, više ne uživam u mirisima i patini staretinarnica. Nekada mi je zemunski
buvljak bio nedjeljni ritual.“
Zašto su
stare stvari, sakupljane čitavog života, počele da mu smetaju?
Pominjanje
crteža ptice u mirnoj rovinjskoj noći vratio me je u nedovršenu Kovačevu knjigu
Vrijeme koje se udaljava. Rad na rukopisu
uporedio je sa skicama i malim crtežima koje je Leonid Šejka, strastveni pušač,
ostavljao na praznim kutijama od cigareta, nazivajući te svoje likovne zametke otkucajima
srca.
„Jednom
je napisao da ćemo, na kraju svega, u toj virtualnoj magli, na otvaranju novog gradskog
smetlišta, prepoznati na otpadu samo one predmete koje smo slikali.“
Skrenuo
je pažnju da je i Danilo Kiš napisao poemu Đubrište,
veličanstvenu inventuru smetlišta, s nizom uspelih metafora i poređenja. Kore oraha
kao rastvorene ptičije lobanje, raspadnuti grozdovi jorgovana kao izvađena pluća
pušača.
S pariskog
buvljaka, Kiš mu je doneo nekoliko džepnih albuma, snop pornografskih sličica s
početka veka. Trampio ih je „s luckastim kolekcionarom i erotomanom za obiteljski
album trgovca iz Palanke, gospodina Đorđa Trifkovića, u kome je bilo ponajviše slika
njegove kćeri Malvine“.
Razmišljajući
o faktografskom u literaturi, u tekstu Dokumentarnost
je postupak, štampanom 1979, nabrojao je predmete što autoru služe poput dokumentarnog
oslonca, „vanestetskog materijala“. Reč je o fotografijama, albumima, porodičnim
dokumentima, pismima, kupusarama, referatu o psovkama (naučno nikakav, ali ipak
rešava lik oca u Životopisu Malvine Trifković).
Sagledao
je tehnike umetanja novinskih isečaka u roman; reklama, natpisa iz javnih nužnika,
bedekera, zakonskih paragrafa, prospekata, horoskopa, tuđih jezičkih tvorevina.
Pripadaju li dokumentarnom postupku i „unošenje izmišljotina“, upotreba enciklopedija,
jeftinih brošura, lažnih i pravih izvora?
U poemi
Biografija bez veselja napominje da je
voleo otpad, stare magazine, skladišta i buvlje pijace. „Pronalazio sam crvotočne
komade nameštaja, lira-noge / kutije od starih satova, raspadnute tonet-stolice,
/ ampir-ploče s propalim furnirom, s flekama od tinte, / toaletne stočiće s ladicama,
a jednom i neki čudan komad / intarziran zlatnim indijskim atlasnim drvetom.“
Prolazeći
ulicom 43. istarske divizije, sa košarkaškim selektorom Bogdanom Tanjevićem u društvu
(knjige pod rukom nosi vešto poput lopte), imajući pred očima besprekorni red u
Kovačevoj radnoj sobi, u kojoj je raspored ostao netaknut – zanimalo me je gde je
tokom procesa pisanja nestala starudija sakupljena po đubrištima, vojvođanskim tavanima
i šupama. Sav onaj stilski nameštaj iz Kristalnih
rešetki...
„Pisac
iz svega crpi“, zaključuje glavni junak Uvoda
u drugi život.
Čim bi
završio rukopis, strast za rovarenjem po smetlištima naglo bi splasnula. Sačuvao
je lične stvari, a sve ostalo, „hrpu smeća“, bacio u kontejner. „Sada su me takve
želje prošle“, napomenuo je u drugom delu roman-memoara Vrijeme koje se udaljava, „takozvani dokument u prozi više mi ništa
ne znači.“
Smatrao
je da divna prijateljstva ostaju u predvorju romana, a da čudovišta – pripitomljuje.
Šta od predmeta sakupljenih na đubrištu zablista u prozi, šta ostane u njenom predvorju
– zapitao sam se, dok su na petim Danima Mirka Kovača, čiji je domaćin slikarka
Slobodana Matić Kovač, o opusu dobitnika NIN-ove nagrade za Vrata od utrobe (1978) i NIN-ove nagrade
za publicistiku (Evropska trulež, 1986),
govorili Davor Beganović, Enver Kazaz, Nebojša Lujanović, Nedžad Ibrahimović, Igor
Štiks, Seid Serdarević, Srđan V. Tešin, Lordan Zafranović, Borka Pavićević, Božo
Koprivica, Katarina Luketić, Dragan Markovina, Milan Rakovac, Branko Kukić.
U eseju
I šezdeset osma, što da ne saznali smo
da ga istorijska činjenica sama po sebi ne zadovoljava. „Jer samo zato što postoji
sirova građa, što postoji historičnost nije još dovoljno za romanopisca. Dokumentacija
mora prelaziti u građu, a potom složenim postupcima sublimirati do smisla romana,
znači do forme.“
Dokumentu
brzo istekne rok trajanja. (U drami Isus na
koži, glavni junak Isus saopštava majstoru za tetovaže: „U stvari, Majstore,
slaba strana tvoje umetnosti je što traje koliko i ljudski život.“)
Poema Summa poetica savet je mladom piscu kako
da pokupi blago s đubrišta. Ne isključivo onaj: ako nameravaš opisati oceubistvo,
nije potrebno ubiti oca. „Hoću ponoviti da je taj uzeti podatak tvoje duhovno bogatstvo,
/ jer on vrijedi stoga što si ga ti uzeo, / inače bi ostao mrtav i nikome potreban...
Sve ono što izmišljaš i tebi samom postat će stvarno, / ako to potkrijepiš podatkom
i svoje opažanje produbiš, / ali u tome moraš biti spretan i potražiti praizvor
svemu... A u opisu idi do krajnjih mogućnosti i cjepidlači kao evanđelist / vrši
veliku inventuru, sve pobrajaj, proširuj listu odjevnih / predmeta, nakita, firmi,
kovanica, osvrni se na iskopine, / na stari novac i njegovu vrijednost, navodi krive
izvore, jer pravi nisu dovoljni, premda si ti `jedini izvor svih priča`.“
U ponoć
smo pošli na brod. Poneo sam skice. Crtež ptice u bekstvu, Šejkin „otkucaj srca“,
i ožiljak na Kovačevom licu, posle napada u Beogradu. Ušivena rana na čelu u čijim
je konturama istoričar i univerzitetski profesor Ivan Đurić, poznavalac heraldičke
literature, još tada prepoznao oblik grba Rovinja.
(NIN, 11. oktobar 2018.)