Tri decenije posle
otvaranja beogradskog pozorišta posvećenog istraživanju granica savremenog umetničkog
izraza, objavljene su dnevničke beleške reditelja Arsenija Jovanovića koje svedoče
o njegovom nastanku
Knjigu Obnavljanje
hrama Arsenije Arsa Jovanović posvetio je majci Mirjani, „pod
čijim sam kuhinjskim stolom, prekrivenim čaršavom do poda, pre nego što su me pokvarile
škole i učitelji, pokušavao da izvedem svoje prve i najuspešnije pozorišne eksperimente“. Dnevnik
vođen između 25. decembra 1988. i 14. aprila 1989. otvorio je zvonom telefona, naglim
buđem iz sna pod pilulom. Glas sa druge strane saopštio je da se pred Skupštinom
nalazi osam hiljada studenata. Studenti viču da hoće da idu na Kosovo. „Šta
će da rade na Kosovu? Opet telefon. Ko je sada? Tišina. Neko ludački, uporno poziva
i spušta slušalicu.“ Uvod,
28. februar 1989: razmišlja da ode na groblje. „Ja
na jednu, svi oni na drugu stranu.“
U takvoj gužvi, za dva-tri dana, otkriće ideju svečanog
otvaranja Bitef teatra, u staroj evangelističkoj crkvi kraj Bajlonijeve pijace. Nemci su počeli
da je grade 1940, ali je ostala prazna i neosveštana. (Tu su, u kraju, još
1892, pronašli deset slonovih zuba i lobanju lovca iz starijeg kamenog doba.) Ponavlja
da su napušteni hramovi ispunjeni duhovima, posmatrajući radnike zaposlene na gradilištu
kao učesnike u započetoj predstavi. Ljuba Tadić priča da mu je jedna baba kazala
da je crkva na Bajlonijevoj puna mrtvih. „Rade
Marković je na to dodao: I u Drinčićevoj je bilo mnogo mrtvih za vreme aprilskog
bombardovanja. Mira je jednom rekla, aludirajući na svoju bolest: Nije li ovo kazna
što sam dirala u crkvu?“
Na delo s podnaslovom
Zapisi o nastanku o Bitef teatra padaju
dve teške senke. Prva je bolest Mire Trailović, opisana tiho, s neprihvatanjem,
najčešće kroz prizore njene izuzetne energije i hrabrosti. Druga je nevreme u kojem
će nastati nova scena. Zemlju, podvlači, trese groznica; pažnju privlači učestala
upotreba reči sudar i obračun. Inflacija čini da se honorari pretvore
u milijarde. Prosjaci vas s nevericom gledaju na ulici. Lopovi Arseniju ukradu novčanik,
uzmu novac, pa lične dokumente vrate u poštansko sanduče. (Stara dobra vremena!)
Okolo je haos, plaši
se za Miru Trailović. „A mi otvaramo pozorište!
Kako će se ovo što pišem danas činiti nekom kad ga bude čitao za deset ili dvadeset
godina? Osećao sam se uvek čudno, kao da sam se za trenutak našao u vremeplovu,
kada sam svojevremeno čitao opise događaja uoči velikih nesreća, uoči ratova. Opis
bala u Narodnom pozorištu, na primer, deset dana pred početak Drugog svetskog rata...
Jesu li oni na balu u Narodnom pozorištu mogli verovati da će deset dana kasnije
početi jedan od najkrvavijih ratova, da će i oko Narodnog pozoršta i oko evangelističke
crkve padati bombe?“
Na pijaci Zeleni venac
primećuje tapiserije s likovima svetaca, među njima i tkanu ikonu Slobodana Miloševića,
za sto maraka, duplo skuplju od ikone Svetog Save. Žuri kući po novac, da se ne
rasproda.
U društveno-političkoj
gunguli, izgleda ga najviše nerviraju Miloševićeve uši. Starom čitaocu dnevnika
takva opaska nije čudna. Sećate li se izuzetnih dnevničkih beležaka Aleksandra Tišme?
Pošto u nekoliko redova unese vest o krupnom događaju u svetu, o demonstracijama
ili početku rata, uz komentar, Tišma u istom ritmu zapiše da
odavno nije tako izrazito osetio slast života kao posle čika
Stankove sahrane. „Noćas sam se budio i opipavao
svoje telo, uživajući u njegovoj toplini i gipkosti.“ Uspele
stranice dnevnika najčešće su one na kojima pisac spoljašnju stvarnost otkriva poput
palimpsesta, obuzet sopstvenom unutrašnjošću.
U Obnavljanju hrama, čiji su izdavači Službeni
glasnik i Bitef teatar, Arsenije Jovanović pažnju posvećuje ljudima uključenim u
izgradnju i otvaranje pozorišta. Pedantno i hronološki upisuje sled događaja, uključujući
svađe, ostavljajući važnu dokumentarnu građu, upotpunjenu fotografijama.
Ne odoleva zanimljivim
digresijama. Na 178. stranici nalazimo veselu sliku iz Rovinja: u krilu televizijskog
autora Dragana Babića sede Liv Ulman i rediteljeva majka. Kasnije, u Americi, Liv
Ulman priređuje zabavu Jovanoviću u čast. Među gostima su Erika Jong, Mia Farou
i Vudi Alen, koji izdvojen, na podu, zviždi zabavljaču posle odgledane tačke. „Ja
ga ni inače ne volim.“
No, jedan od naših
najznačajnijih stvaralaca, danas celom svetu znani autor muzike za filmove Terensa
Malika, moreplovac što je 1969. gumenim čamcem plovio od Beograda do Rovinja, preko
drevne Troje – planira
da za otvaranje Bitefa, 3. marta 1989, sagradi Nojevu barku.
Kreće u Zoološki vrt
da uzme lava.
„Ta
Nojeva barka trebalo bi da bude shvaćena
kao najdublji misaoni domet i metafora Rađanja
pozorišta, poruka koju sam želeo da uputim gledaocima, onima koji budu uživo
prisustvovali činu otvaranja, gledaocima prenosa, ali i svima nama u Bitef teatru
i oko Bitef teatra, poziv da se taj osvećeni prostor crkve-pozorišta ne izneveri,
da se duh prostote sa pijačnih i drugih tezgi ne uvuče u hram.“
Ozvučeno je drvo pred
crkvom; zvunici su skriveni u kontejnerima. Kovčeg će činiti sistem kaveza sa životinjama
iz vrta u foajeu.
Jovanović muziku pravi
u pećinama. Obradovaće se čim ga obaveste da je samo dan pred premijeru dvoranom
proleteo slepi miš. Završava tekst Poklon
pozorišta – Poklon pozorištu. Učesnici su brojni glumci, studenti, muzičari.
I slikarka Olja Ivanjicki
u kosmonautskom odelu.
Na trgu je puno sveta.
„Na maloj pozornici klovnovi su uveliko izvodili vesele
ludorije. Gutači vatre, mađioničar Magi... Na poklopcima kontejnera pisalo je `Otvori`
i kad bi neko to učinio, iz kante bi pokuljali aplauzi sa pozorišnih predstava...
Sa nestrpljenjem smo očekivali da se na tornju crkve pojave pajaci... Slavuji pevaju,
neuredne pijačne tezge, prljave pločnike i ulice ispunjavaju tišine dalekih šuma,
pojanje ptica. Pale se vatre.“ U unutrašnjosti,
„iza vrata zastrtim crnim plišom“, čuje
se s trake glas Bojana Stupice.
Za vreme studija, bio
je asistent Bojana Stupice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Zamolio je velikana
da mu osmisli scenografiju za diplomsku predstavu i on je to učinio, napravio crtež.
Tokom pauze na probi, posmatrao je velikog učitelja dok drema. Zaspao je s upaljenom
cigaretom. Pazeći da ga ne probudi, da ne prene „sveca“ iz
sna, smišljao je kako da spretno izvuče pikavac pre nego što ga žar opeče.
Prvi od tri neobična
dodira – tri
snažne scene u Obnavljanju hrama. Drugi
put, sticajem čudnih okolnosti, ima priliku da u manastiru dotakne ruku Svetog Stefana
Dečanskog. U Americi, stoji pred gipsanim odlivkom posmrtne maske Jovana Dučića.
„Iz tvrde i vremenom potamnele gipsane mase virila je jedna
dlaka iz Dučićevih obrva.“
U ovakvim trenucima
svaki put bi osetio da gubi sopstvenu težinu; sve oko njega imalo je prividni oblik.
Bio je svestan isključivo tišine, nalik
onoj doživljenoj na otvorenom moru, verovatno i u trenucima stvaranja. Slično je
osećanje dočarao slušajući, na kraju, govor Mire Trailović, svestan da se oprašta
od nje.
Sada, na tridesetogodišnjicu
Bitef teatra, 3. marta 2019, M. I. R. A.
se vraća na scenu, u predstavi Andraša Urbana. Igraju: Mirjana Karanović, Suzana
Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović, Gorica Regodić. Dramaturškinja Vedrana Božinović
matricu komada gradi na dokumntarnoj građi o nastanku pozorišta i ispituje odnos
lokalne zajednice prema umetničkoj pojavi.
Navedene su i reči Mire Trailović: „Kada prvi građanin
našeg grada, otvori ovo pozorište i preda ga pozorišnim umetnicima i svima onima
čijoj tragalačkoj umetnosti odgovara ovaj prostor, neće ga predati meni, danas već
veteranu mnogih pozorišnih pokušaja, već pre svega mladima po godinama ili po duhu,
svejedno. Kada nas oni koji dolaze prevaziđu maštom, snagom i umećem, biću srećna.“
Na različite načine, Urban i Jovanović otključavaju
trezor sećanja. Knjiga Obnavljanje hrama
ispresecena je citatima iz proze Džozefa Konrada. Odjekuje rečenica: „Deset
dana, reče on i smesta se vrati u predele uspomena koje ne znaju ništa o vremenu.“
Ili: „Uspomene
su daleko življe od bilo čega stvarnog, pa nisu bili sigurni da li su taj šapat
čuli sad ili pre mnogo godina.
(NIN, 28. februar 2019.)
Nova bitefovska generacija
Kišobran pozorište
„Bitef teatar? Jedini prostor koji
zamišljam dok pišem i najlepša scena koju sam ikada videla“, kaže u razgovoru za NIN dramska spisateljica
Milena Bogavac
Priznaje da joj je teško da priča o predstavama
ovog pozorišta, a da pritom izuzme svoje, jer je skoro sve što je napisala ili režirala,
barem jednom odigrano na tom mestu. „Naše predstave, godinama pune ovo
pozorište i pokazuju se dugovečnim. Pojedine su se igrale i duže od pet sezona.
Pre svega mislim na omnibus Fejk porno
iz 2005. Reditelj je bila Jelena Bogavac, a tekstove smo pisali Maja Pelević, Filip
Vujošević, Milan Marković i ja. U glavnoj ulozi, bio je pokojni Marinko Madžgalj,
i ono što sam od njega naučila, gledajući ga, kako godinama igra, nešto je najvažnije
što i danas znam o pozorištu i glumi.“
Fejk porno bio je veoma uspešan, pa su pet
leta kasnije uradili i drugi deo omnibusa nazvan Fejkbuk. „Ako preskočim sve ostale naslove, u čije sam stvaranje
bila umešana, volela bih da se setim Bitef teatra koji je Nenad Prokić vodio kao
kišobran pozorište, okupljajući nezavisnu
scenu. Tada su tu radili Ister teatar, Dah teatar, Plavo pozorište, ERGstatus, Mimart;
trupe značajne za razvoj beogradske nezavisne scene, ali i trupe nastale pod uticajem
Bitef festivala, što i jeste bila osnovna misija Bitef teatra, od osnivanja.“
Dodaje da je u kasnijem razdoblju važne komade radila
Anja Suša. Izdvaja naslove Maja i ja i Maja,
i Lice od stakla, po tekstu Marije Karaklajić.
Dobro se seća Hipermnezije Selme Spahić.
„Novi period počinje od Kratke priče o Antihristu Andraša Urbana.
To je predstava koja mi je bukvalno promenila pogled na pozorište. Za njom je, u
istoj sezoni, izašla i predstava Život stoji,
život ide dalje Filipa Vujoševića i Jelene Bogavac. Bio je ovo debi Slavena
Došla, nagrađen Sterijinom nagradom za mlade glumce. Nikada neću razumeti zašto
se nije igrala više, jer sam je smatrala izvanredno zanimljivom, angažovanom i hrabrom.
Mnogo sam puta gledala Peti park Borisa
Liješevića, „O s(a)vesti Sanje Krsmanović Tasić i Crvenu ljubav u režiji Olge Dimitrijević.
M. V.